Ненадић: Српском рукомету треба нов систем рада и веће финансирање државе

Почео је у београдској Црвеној Звезди (у којој је прошао све селекције), а као сениор играо је и у шпанском Алхесирасу и Барселони, мађарском ПИК Сегеду, данском Холстеброу, пољској Висли и немачкој Фукси Берлин.

Преломни периоди у професионалној каријери Ненадића, иначе једног од најбољих играча у европском рукомету већ годинама уназад, били су - када је на наговор оца Велибора прихватио понуду да приступи Холстеброу из Данске, док је други био - одлука да дође у најјачу лигу на свету - немачку Бундеслигу! У дресу берлинских „лисица" освојио је немачки ДХБ Куп, европски ЕХФ Куп и два пута светски ИХФ Супер Глобус! Уз све то, у сезони 2015-2016 био је и најбољи стрелац Бундеслиге, а исте године проглашен је и за најбољег рукометаша Србије! Посебно истичемо да, од 1977. године, од када се води статистика најефикаснијих стрелаца, већ деценијама најбоље светске лиге, немачке Бундеслиге, укупно тројица српских рукометаша понела су престижну голгетерску титулу. Први је био Ђорђе Лаврнић у сезони 1977-78. На наредног српског голгетера чекало се чак 36 година(!). Десни бек ТХВ Кила, Марко Вујин, у сезони 2013-2014 био је распуцан са 248 голова, док је две године касније - управо Петар Пепа Ненадић са 229 голова предводио најбоље стрелце лиге у дресу Фуксе Берлина!

Циљ Ненадићевог преласка у шампиона Мађарске, „Телеком Веспрем", био је јасан - освајање ЕХФ лиге шампиона, треће најважније круне у клупском рукомету, једине која му недостаје у каријери. У прошлој, 2019. години, када је Петар Ненадић проглашен најбољим европским рукометашем, његов клуб из Веспрема ушао је у финале поменутог такмичења - али је изгубио од скопског Вардара са три гола разлике - 27:24!).... Ове године, мађарски првак, један од фаворита за највиши пласман, налази се у групи Б у којој су још Барселона, Кил, Мотор, Алборг, Цеље, Нант и ППД Загреб. Након четврте рунде, уз исто толико победа, сачувао је максималан учинак!

Петар Ненадић, и ако не размишља толико „далеко" - не би имао ништа против да му „Телеком Веспрем" буде последњи клуб у каријери врхунског играча, јер му одговара живот у Мађарској. Са породицом, супругом Јеленом Николић (некадашњом репрезентативком Србије у одбојци) и седмогодишњим сином Алексом (учеником Другог разреда Српске основне школе „Никола Тесла" у Будимпешти), станује у стамбеном делу Српске задужбине Саве Поповића - Текелије - „Текелијануму" (која је у најужем центру метрополе Мађарске) и у сталном је контакту са сународницима.

С обзиром на то да је био члан репрезентације Србије (чији дрес је облачио преко стотину пута) која је последње одличје, сребрну вицешампионску медаљу на Европском првенству у Београду, освојила давне 2012. године, да клупски рукомет у Србији готово две деценије нема ниједан значајнији резултат на европској сцени - бројни спортски аналитичари управо Ненадића (јер уз сјајну играчку има и академску референцу - завршен Факултет за спортски менаџмент, универзитета „Сингидунум" у Београду), као и његовог донедавног клупског саиграча Момира Илића (у овом тренутку помоћног тренера у „Телеком Веспрему" и студента Факултета за спорт Унуверзитета „Унион - Никола Тесла" у Београду) - виде као веснике препорода рукометног спорта у Србији. Јер, генетски „код" Србија за овај спорт има, као и талената напретек. Треба јој нова генерација тренера која ће децу обучавати савременим методама, али и много веће финансијско улагање државе. Доминантан став је, да нови „талас" менаџера може да направи успех, али је питање - да ли се, и колико, српски клубови и национални тим могу задржати у европском врху? Јер, то захтева и озбиљно дугорочно планирање.

Питамо нашег госта шта и како организационо-технички мењати у рукомету у Србији, да би се могао имплементирати барем део менаџмента из врхунских иностраних клубова у којима сте ви играли, и били - и учесник и сведок њиховог беспрекорног функционисања? 

„Сви инострани клубови у којима сам играо функционисали су беспрекорно из три разлога. Знало се: зашто се ради, ко шта ради и ко како ради! Тога у српском рукомету - нема(!?), а додатни проблем је и тај - што старе генерације не дозвољавају смену јер се боје иновација у раду и промене система! Управо због конзервативних метода и принципа (од којих су многи превазиђени) клупски и репрезентативни рукомет у Србији годинама „каска" у месту, што потврђују и резултати. Генерације које га у овом тренутку (пред)воде су, метафорички да се изразим, Ајфон 1, а већ је изашао Ајфон 11", каже Ненадић.

Друго питање по важности је - финансирање (са коликим учешћем државног, приватног и донаторског новца). Јер, Србија може да обезбеди спонзорство (компанија од националног значаја) барем за два домаћа рукометна клуба који би сваке године играли у Европи и проносили њен двоструки имиџ, и државни и спортски (као што су то од пре пет година плански урадиле Словенија, Хрватска и Македонија). Уз то, такви клубови сваке друге године у најбољи национални тим лиферовали би по три - четири нова репрезентативца, а Србија то већ одавно нема.

"Да би се покренула „нова", добра прича о овоме, потребно је да „неко" у Србији „препозна" значај овакве идеје. И, што је најбитније, да бившим српским рукометним асовима који су завршили интернационалне каријере (и готово сви имају факултетске дипломе које су стекли док су играли, јер нису хтели да запоставе своје образовање) - пружи шансу да почну да раде по знатно модернијим методама и изграде потпуно нови систем који ће српском рукомету донети сасвим другачији и умногоме респектабилнији европски реноме од садашњег", био је крајње јасан у свом одговору Петар Ненадић.