Сачувајмо од заборава топло огњиште и боје родног краја

 Представљамо антологију Причај ми родни крају кроз разговор са њеним приређивачем, љубитељем и поштоваоцем писане речи Љубишом Павловићем.

 Сваког од нас, поред породице одређује и завичај, место где смо одрастали, сазревали...Која су Ваша сећања на родни крај, детињство...Који су то мириси и боје који се никада не заборављају?

Сваком је његов родни крај најлепши, па тако могу и ја да кажем. Како човек сазрева и долази у неке године, све се више враћа у доба детињства. Често причам деци о лепоти мога села, које се налази испод Власинског језера, о играма које смо играли, како смо се дружили. Лепота мог одрастања је највише у другарицама, друговима и прелепој природи, којом сам био окружен. Боје јесени су за мене остале најупечатљивије, када се прелију од зелене до бакарне истовремено. Још као мали сам схватио да је природа највећи и налепши сликар. Сећање на мирис печеног хлеба, свеже скуваног млека или постављен сто за Бадње вече, увек ме разнеже и натерају понеку сузу...

 Представите нам Антологију чији сте ви приређивач...Колико прича и песама садржи, ко су и одакле њихови аутори? О чему пишу, шта их дира...

Антологија Причај ми родни крају (издавач Свен, Ниш), састављена је од песама и прича 60 аутора, како из Србије, тако и из дијаспоре. Одзив је био велики, али је одабир и квалитет био пресудан. Писци су јако дирљиво писали о својим родним крајевима, о обичајима, о доживљајима, о ноосталгији која је највише изражена код наших људи који живе у иностранству.

Тако су се представили Милан Чорак, Гордана Митровић Дражић, Анђелка Митровић, Милка Јоцић, Јулка Ерцег, Мира Петровић, Мирјана В. Драшковић, Мирко Бабић, Љиљана Пилиповић Карановић, Саво Шкобић, Винко Николић (Република Српска и Федерација БиХ), Бошко Корзалко, Рађеновић Драган (Америка), Далиборка Пешут Мандић (Канада), Китанова Ленче, Светлана Лазаревска (Македонија), Милена Чанковић (Швајцарска), Мирјана Магура, Велибор Антанасијевић (Аустрија), Љубиша Тиша Станковић, Ханкуша Фехимова Хамзагић, Лела Зјајо (Немачка), Владимир Вукелић (Италија), Павле Бандовић, Милојка Јововић, Милојка Јеловац, (Црна Гора).

Недавно смо писали и о антологији "Не дирај моје огњште" коју сте приредили са Олгом Зорић и вашом супругом, књижевницом Горданом Павловић. И она се бави завичајем, домовином...Да ли су то данас најважније теме о којима треба да се пише и зашто су Вама толико важне?

 Свакако. У данашње време наша села остају пуста, људи одлазе и заборављају свој родни крај. Тек после дугог низа година, када их сломи носталгија, враћају се. Али, касно. Отаџбину имамо само једну, па живели у њој или хиљадама километара далеко, човек мора са собом да носи оно корење одакле је потекао, мора да их чува. Ако дозволимо да нам се забораве обичаји, наши прелепи крајеви, јединствени сваки на свој начин, ако заборавимо своју славну историју, ко смо онда?! Циљ ових антологија и јесте управо то - сачувати од заборава и подсетити ко смо и колико богатство имамо.

 Недавна подсећања на Олују, поново су актуелизовала значај дома, огњишта, родног краја...Кључеви напуштених домова још увек се чувају, на дну неких фиока или старих кутија.....Може ли онај ко је остао без дома, створити нови, а стари заборавити...

Човек може да себи створи нову кућу и обезбеди све у њој. Али, јако је тешко подићи кров над главом, када негде оставите све своје успомене, све драге ситнице, сав зној, године који сте уложили, када оставите кандило и икону славе свога оца спашавајући голи живот и живот своје деце. То Вам никада и нико не може надокнадити, нити се може заборавити. Јако је болно и тешко када немате ни слике из детињства да покажете својој деци. Онда причате и пишете у жељи да створите слику и сачувате успомене.

 Имате ли неку поруку за младе људе, који тек ступају на животну сцену...

 Данас су млади људи јако школовани и паметни, мада ми старији некада потцењујемо њихов капитал, сасвим неоправдано. Мислим да је баш у њима највећа снага за будућност Србије. Имају млади и снаге и воље да створе много лепше место за живот овде и сада, само су им крила још нејака. На нама је да их оснажимо, са оним што не уче у струци, са животним искуством, да их нахранимо Отаџбинском љубављу, да све што раде - раде прво за своју земљу, па онда за себе; да извуку поуке из историје и не дозволе да нам се многе ружне ствари понове; да чувају своју традицију, веру и обичаје и поносе се тиме што су.

 Чему сте тренутно посвећени?

Што се мене лично тиче, ја сам рођен као визионар и неко ко увек планира далекосежно. Рецимо да сам тренутно посвећен свом ауторском стваралаштву, па видећемо. Време је пред нама...