Србија, Француска и Александар Протић

У оквиру отворене теме о идентитету, портала Срба у Француској, под називом "Србија и ја" представљен је Александар Протић, председавајући УНЕСКО клуба на Сорбони и управник Интеркултурног форума на истом универзитету.

Александар Протић је првенствено француски студент, завршио је књижевност и интеркултурну комуникацију на Сорбони где је и магистрирао, дипломирао у Привредој комори Париза и на Међународној дипломатској академији.

"Ја бих се најпре захвалио сајту www.srbiurancuskoj.fr и новинарима Mediapont-а Маји Мартиновић и Владану Јочићу који изузетно посвећено прате све актуелности у Француској. Захваљујући њима можемо данас да говоримо и на тему дијаспоре из више перспектива, а тема је врло интересантна и због напретка наше заједнице и због могућности умрежавања."

Одакле толика приврженост француском језику и култури, и жеља да студирате у Француској?

"Моји родитељи су ми пренели велику љубав према Француској. Познају Французе који су често проводили одморе код нас у Београду, који су нам временом постали блиски пријатељи. У доба санкција, када су родитељи зарађивали довољно да купе једну Милка чоколаду, ти пријатељи су нам слали француске намирнице, гардеробу, француске филмове и играчке. Тај гест је мене и мог брата, тада клинце, толико одушевљавао да смо одувек осећали неку врсту дуга и обавезе према тим дивним људима. То је инспирација срца. Што се тиче пак незанемарљиве инспирације кроз уметност и културу, то је предилекција која је обележила нашу свакодневицу.

Врло је интересантно да смо и брат и ја, као и већина деце у то несрећно време 90-их, били изложени нарочитој субкултури кича која је владала готово свим медијима у Србији. Иако наравно, и у Француској постоје субкултуре, француски утицаји којима смо били изложени су били знатно другачији и брзо смо научили да правимо разлику између квалитета и псеудо-уметности. Наши родитељи су увек били пуни љубави и трудили се да упркос неприхватљивим условима живота у рату и немаштини, увек направе од нас људе у најширем смислу те речи. У аутентично српску културу и вредности, у којима смо одрастали, упливавали су повремено француски утицаји, ехо интересовања родитеља. Тако је наша мама, којој је Балзак омиљени писац, у својој библиотеци имала доста француских аутора. Како сам ја у кући увек читао сваку књигу коју видим, са око 16 година сам прочитао цео Балзаков опус са великим ентузијазмом. Мој брат Петар такође одлично познаје француску књижевност и културу. Музика у нашој кући је традиционално често била француска, па Петар и ја посебно уживамо када заједно запевамо Азнавура чије поједине песме знамо наравно напамет. Са татине стране су симболи потпуно другачији али изузетно јаки. Отприлике у време мог рођења , тата је био шампион Француске у џудоу, и како џудисти препричавају, права звезда у то време, јер је сензационално победио тадашњег француског шампиона. Чини ми се да сви ови утицаји, упркос њиховој различитости, представљају те корене које сада овако баналније и неформало анализирам."

Долазите на Сорбону, па се усавршавате на најпрестижнијим француским програмима који су код нас мање познати, затим радите за Француски национални научни центар, па на Сорбони итд, да ли је тај престижни пут био и трновит?

"Ја сам заправо своје прве године у Француској провео радећи најтеже физичке послове... Затим врло постепено напредовао и напредовање ми тек предстоји јер сам јако млад и мислим да имам и здраве аспирације. Иначе је велика опасност да помислимо да смо у животу нешто битно постигли, што може да резултира различитим инхибицијама. Што се тиче студија, оне су производ моје воље за учењем и усавршавањем. Морам да нагласим да ми је студирање у Француској било врло тешко и комплексно у почетку, без ичије помоћи. Данас постоји Организација Српских Студената у Иностранству (ОССИ) која много помаже нашим студентима широм света. Предводи је Милутин Станисављевић, сјајан харизматични вођа и талентован организатор. Француски огранак ОССИ води Сања Бероња, дивна и препаметна особа са којом је сарадња право задовољство. ОССИ је ново огледало лепе и јаке Србије, и у Паризу ужива све већи углед у француском интелектуалним, културним и политичким круговима, што је заиста чињеница којом можемо да се поносимо."

Ви председавате и УНЕСКО клубом Универзитета Сорбона, и управник сте престижног Интеркултурног Форума на истом факултету. Како један младић из Србије успева да дође до таквих функција на елитном француском факултету, поготово што је потребна и сагласност Француске Федерације за УНЕСКО-а за ту номинацију?

"У мом случају, све је то било врло природно и спонтано. с обзиром да сам са ватреном амбицијом магистрирао на Интеркултурној комуникацији на Сорбони, са колегама, и уз подршку професора, сам пројекат УНЕСКО клуба предложио председнику Сорбоне, што је он са одушевљењем прихватио. Затим је пројекат заинтересовао и Федерацију, остало је била администрација. Искуство и рад на УНЕСКО пројектима су увек велико задовољство али и изазов, јер је идеологијаове организације поставила идеалистичке циљеве, па увек осећамо да мора још много да се уради и да смо тек на почетку. Када већ помињемо УНЕСКО, морам да поменем и то да је амбасадорка Зорица Томић препознала те моје афинитете приликом моје кандидатуре за рад у Делегацији Србије при УНЕСКО и да ме је примила у свој тим. Рад са амбасадорком Томић и њеним сарадницима је било једно феноменално искуство: нарочито што сам био део тима који је увео Србију у елитни Комитет за светску баштину."

Завршили сте специјалистичке студије на Харварду, Оксфорду и Кембрижу, држите предавања на Оксфорду, Сорбони итд, организујете изложбе, контактирате са светским академијама наука, дружите се са познатим Французима, са амбасадорима итд - све то звучи врло ексклузивно. Да ли имате неких понуда да се укључите у рад институција у Србији где би Ваш профил и мреже могли да буду корисни Србији?

"У Србији постоји много квалитетних и високо квалификованих људи, било да су се школовали на светски еминентним факултетима или на домаћим. Сјајна група Репатс окупља повратнике који су се после школовања у иностранству вратили у Србију, и међу њима има фасцинантних и сјајних особа, од којих неке познајем и изузетно ценим. Повратак у Србију ми изгледа витално важним, јер за сада не видим успех у борби против одлива мозгова, који је нажалост у константној прогресији. За сада нисам имао понуда о којима говорите али бих био најсрећнији да на квалитетан начин могу да се укључим у напредак своје земље."

Број коментара 2

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

уторак, 30. април 2024.
19° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво