Još više se brinem posle ukidanja vanrednog stanja

Možda je suviše rano za nekakvo podvlačenje crte, ali... Juče smo proslavili slavu. Bez gostiju. Tako smo izabrali. Što je sigurno, sigurno je.

Danas smo prvi put bez policijskog časa. Ja sam kućni tip, pa sam izolaciju dobro podnosila. Kako li je samo bilo ljudima koji su navikli da budu stalno u nekakvoj akciji? Nemam pojma.

Doduše, dešavalo se ponekad i meni da imam toliku želju da idem u šetnju i to baš u vreme kada ne smem. Ali me brzo prođe. U normalnim okolnostima moji su me često "zapaljenim krpama" terali da negde izađem uveče.

Kad pandemiju uporedim sa bombardovanjem, čini mi se da je mi je ono za nijansu "lakše" palo. Bez panike, čim sam se udala usred bombardovanja. Bilo je kao u filmu.

Onda su pogodili televiziju. U sekundi se vratilo sve ono što je bilo potisnuto. Nenormalna tuga, strah i očaj. Sada kad sam ovo napisala, ipak vidim da je neuporedivo.

Ne volim floskulu "nevidljivi neprijatelj", jer su je mnogo rabili. Korona je za mene merna jedinica za strah i bespomoćnost. Strah od toga da vam se ne razbole ukućani. Strah od bolesti, jer ste u rizičnoj kategoriji. Ne, nemam 65 +.

Strah da vas nešto ne zaboli, a ne možete kod doktora, zubara... Mnogo je tu različitih strahova.

Kada su prvi put objavili slike Sajma, pola noći nisam spavala. Od straha. A onda sam sebi ukinula čitanje i gledanje vesti o koroni i mislim da je to bila dobra odluka. Taj osećaj da na nešto ne možete da utičete i da su vam ruke vezane, užasan je. A kada sam bespomoćna, obično plačem. I taj miks tuge i straha. Tuga što ljudi umiru.

Od straha do adaptacije, čini mi se nije puno prošlo. A onda maske, distanca. Čuvali smo se.  Bili odgovorni prema sebi i drugima. Namerno govorim u prošlom vremenu, jer je već juče bilo drugačije. A možda sam samo bila u pogrešnom okruženju. Nadam se da je to.

Sva sreća, pa mi je frizerka prekratila kosu, pre svega ovoga. A i da nije, ne bih odmah brže - bolje, pojurila kod nje.

Nisam ni odmah otrčala u kafić. A nije da ne volim kafu. Obožavam je. Neću ni sutra u tržni centar... Mogu i dalje bez svega toga.

Samo ono što se mora.

Uskoro ću na posao, prevozom. Da sam bar malo bliža gradu, pa da idem peške.

Dani su sve topliji. Zamišljam sebe sa rukavicama i maskom u trolejbusu, bez klime, sa ljudima oko sebe i već mi nije dobro. Uzgred, da se ja pitam, radila bih od kuće zauvek. Ali se ne pitam.

I na početku sam zaista mislila da je korona "lek" za sve naše "bolesti". Da ćemo biti bolji posle nje. Sada sam sigurna da ćemo biti isti, ako ne i gori. Čast izuzecima.