Da li heroji podrivaju temelje demokratije

U modernim demokratijama heroji su arhaični element koji udara na same temelje političke emancipacije, tvrdi nemački sociolog kulture Ulrih Brekling (r. 1959). U knjizi "Postherojski junaci" (Postheroische Helden, 2020, Zurkamp), autor je sumnjičav prema herojskim narativima svih vrsta, jer oni pojačavaju mitsku komponentu u savremenosti, a na mesto odgovorne politike stavljaju političku teologiju. Kritički esej o produkciji heroja u postherojskim vremenima.

Breklingova knjiga ne stoji u direktnoj vezi sa pandemijom kovida 19, ali kako se pojavila upravo u trenutku "heroizovanja" medicinske profesije, na instant primeru se pokazalo koliko je aktuelna.

Medicinari su naši heroji! Moji svakako jesu, iako im protekla dva meseca nisam pljeskala s prozora u 18.00 skupa s drugim susedima. A nisam uglavnom zbog nekoliko medijskih izjava doktora, sestara i ostalog medicinskog osoblja da ih je aplauz u šest vrlo nervirao.

Ne radi se o nesporazumu, ni o nedorečenoj komunikaciji. Svi koji su davali izjave su vrlo dobro razumeli da je aplauz u šest prošlog marta i aprila postao univerzalni evropski simbol za duboki naklon pred njihovom profesijom koja je nosila i još nosi najteži teret u savladavanju pandemije.

Argumenti medicinara - iz Austrije, Nemačke, Italije - su bili suvi i racionalni. Prvo, oni samo rade svoj posao. Drugo, rade ga u količinama koje nadilaze ljudsku snagu. Treće, iscrpljeni su od nespavanja, od straha za porodicu, traumatizovani jer gube pacijente od potpuno nove bolesti o kojoj još ne znaju ništa (pouzdano).

Kad u takvom setingu pomisle, evo, ljudi sad izlaze na balkone da odplješću, pa se vrate da odgledaju seriju pre glavnih večernjih vesti, to ih nekako iritira. 

Medicinari su ustvari nanjušili da je na delu mehanizam proizvodnje heroja i na njega reagovali negativno. Ne iz skromnosti, već iz nelagode da se za života pretvaraju u bronzane spomenike. A taj spomenik herojima rada podižu medicinski laici, tako što su na medicinare prebacili odgovornost za epohalni momenat, a sami se povukli na kauč da spašavaju svet!

Stvar naravno nije tako jednostavna, ali upravo je to suština, da heroizacija pojednostavljuje stvari. Brekling je tačno znao o čemu piše, iako nije pisao konkretno o tipu heroja nove svakodnevice, kao što su medicinari nagonski znali da ih pljesak u šest uvodi na istorijski kontaminirani teritorij prolaznih idola.

Između prosvetljenosti i mitologizacije

Ulrih Brekling je profesor za sociologiju kulture na Univerzitetu u Frajburgu. Pre toga je na univerzitetu u Vitenbergu predavao teoriju društva, a u Lajpcigu etiku i politiku. Ko-izdavač je Levijatana Behemota, dva berlinska časopisa koji se sistematski bave društvenim dijagnozama današnjice i u nazivu citiraju najpoznatija dela Tomasa Hobsa.

Levijatan je kod Hobsa simbol za državni red i poredak; Behemot simbol za prirodno stanje gde svako radi što hoće. Red protiv anarhije, organizovano nasilje protiv neuredjenog nasilja, prosvetljenost protiv mitologije - to je teoretski raspon u kome se Brekling i inače kreće i gde sad u ovoj knjizi prati istorijsku produkciju heroja. 

Delo o junacima postherojske Moderne koje se ovde predstavlja je nastalo iz šireg interdisciplinarnog istraživanja "Heroji - heroizacija - heroizmi" nemačke univerzitetske mreže. Od 2012, koliko ovaj program traje, već se pojavilo desetak naslova drugih autora, na primer "Sledbenici, obožavatelji i gledaoci - heroji i njihova publika", "Heroj, mučenik, uzurpator", "Sakralno i herojsko", "Tuđi heroji na evropskim binama, 1600-1900" ili "Jesen heroja".

Iz te serije je jedino Breklingova monografija našla put do velikog izdavača.

Heroji su simptom krize

Mehanizmi proizvodnje heroja koji deluju od Antike do danas sprečavaju emancipaciju odgovornog društva, tvrdi autor. Uslovi se menjaju, ali glad za herojima ostaje: kad jedna zajednica proglasi nekog junakom, ona prihvata vlastitu nepunoletnost kao jedinki, nezrelost kao kolektiva.

Za Breklinga, herojstvo je pokušaj emocionalne ucene kojom vrednosne matrice disciplinuju pojedinca, kao da su same po sebi živi čuvari jednog društva. Herkules, mučenici za hrišćansku veru nekad, za muslimansku danas, slavne vojskovodje, mudri kraljevi, zločinački vladari tipa Hitler, spasitelji sveta iz pro-migrantskog bloka tipa Karole Rakete, dobročinitelji tipa Majke Tereze koji tvrdoglavost proglašavaju humanizmom - svi su oni predstavnici idealnog tipa heroja za neku zajednicu barem neko vreme.

Idealno ne u smislu poželjno, već onako kako taj termin koriste sociolozi za moralno neutralne, apstraktno sažete tipove, u ovom slučaju tip "heroja opšte prakse" za nekoga ko štrči iznad mase i primorava je "na trening poniznog pogleda odozdo".

Da li "nama" u postmodernim i postherojskim društvima trebaju junaci? Ni slučajno, tvrdi Brekling, ali opet ih proizvodimo, zato što su navike jače.

"Nama" su potrebni heroji dokle god postoji "mi" koje se oseća ugroženo od "onih drugih" i zbog toga vlastiti identitet doživljava prevenstveno kroz konstantnu mobilizaciji protiv spoljne opasnosti. Brekling: "Herojstvo je personifikovani egoizam grupe".

Jezik herojstva je tvrd i neumoljiv, konsekventan i nepopustljiv, zatvoren za kompromise. Heroizmi i herojska dela ne poznaju sumnje, ne priznaju dileme, samo dramatične smene binarnog koda nula i jedan.

Brekling: "Kroz naočare heroizma, svet je ili crni ili beli. Sivi tonovi se izbacuju, druge veselije farbe herojima ionako ne padaju na pamet. I zato, herojstvo je program simplifikacije".

Heroji su usamljena bića, jer tamo gde oni žive, u oblacima, nema nikog da razmene mišljenja. Brekling: "Društvo u kome bi svi bili heroji bilo bi neizdrživa zajednica naduvenih narcisa. I zato, herojstvo je egotrip."

Snage koje su zadužene za rešavanje problema u postmodernim demokratijama su socijalni pokreti, koalicije i civilna društva. Nesrećne li zemlje, kojoj za to trebaju heroji, citira Brekling iz "Galileja" Bertolda Brehta.

Brekling: "Kultovi heroja su konzervativni, čak i kad slave revolucije. Možda heroji i nisu menjali svet, samo su proizveli zaglušujuću buku koja je sakrila činjenicu da je sve ostalo kao što je bilo. I zato, herojstvo je strategija depolitizacije."

Heroji više zavode i osvajaju, nego što objašnjavaju i argumentuju. Kad krenu u misiju, heroji postavljaju zamke obožavanja i divljenja, a ko se upeca, taj automatski gubi svaku distancu.

Kad se heroj žrtvuje za višu stvar, to se ne propituje, jer je dovoljno već to da njegova sudbina emotivno dotiče ljude. Brekling: "Ko postavlja pitanja da li je žrtva bila neophodna, taj je izdajnik. I zato, herojstvo je pokušaj emotivne ucene."

Kako su heroji preživeli milenijume i u snazi stigli do današnje postherojske faze racionalne vladavine? Time što su imitirali "mitove popularne kulture", kaže Brekling - filmske heroje blokbastera, junake stripova, video igara, odreda spasitelje sveta u dva ipo sata.

Polazna autorova dijagnoza: U demokratskim sistemima suverenitet se povukao u institucije, pa su "fizičke manifestacije Levijatana postale abstraktne ili izmenljive". Danas vladaju jedni, sutra drugi, svi skupa obični administratori i upravitelji, ne vladari.

Ali, tu počinje problem današnjice. Suvi okvir racionalne vladavine nije bez opasnosti, jer time "mesto moći postaje prazno mesto". Izborna tela vole malo herojske halabuke. Brekling: "Na tu isrpažnjenu poziciju nadiru herojski karakteri, uvek u potrazi za neprijateljem, kao policija za lopovima. Pravni suverenitet postaje pozorišni suverenitet; krize proizvode heroje, ali i heroji krize. I zato, herojstvo je tehnologija vladanja."

Furor heroicus i rat i rat

Najkraće objašnjenje "postmodernog": postmoderno je moderno samo bez euforije. Nema više iznenadjenja, sve izgleda kao već viđeno. Čak je i virus koji nas je iznenadio polovan, manje smrtonosna i više zarazna varijanta starijeg SARSA-1 iz 2002.

Da li bela civilizacija već živi u postmoderni, da li je negde šezdesetih godina prošlog veka zaista izgubila moć da se zgranjava, čudi i divi nad tokom društvenih promena, nije tema Breklingove knjige. On samo opisuje da se sa sa uslovnom postmodernom promenilo shvatanje heroja, kao izuzetnih ličnosti koje u ime viših ciljeva postižu izuzetna dela ili prave izuzetne štete.

Iz poglavlja o elementima herojskog, razlikama prema starijim modelima, identitietu današnjih herojskih pripravnika, tipu menadžmenta u ekonomiji, odnosu heroja i rata u današnjici, biramo ovo poslednje.

Poglavlje je za čitaoca interesantno jer teoretski pokriva i intervenciju NATO Alijanse u Srbiji 1999. Građani Srbije su, kao i čitav region, prvo provedeni kroz ranu praksu postmodernog rata, a sada sa zadrškom dobijaju teoretsku podlogu takvih akcija.

Oni koji kažu da su sve to već odavno znali i da ih ništa ne čudi, ima li većeg dokaza da i sami žive u postmoderni?

Brekling počinje profesorski temeljno. Rat je tradicionalno mašina za produkciju heroja. Kao vanredno stanje, rat vapi za izuzetnim prirodama, skida moralnu stigmu sa istrebljenja drugih, obećava slavu i olakšava procese žrtvovanja i kao "victims" (pali vojnici, ubijeni civili) i kao "sacrifice" (svesna samo-žrtva). Nemački jezik, kao ni srpski, nema lingvističku ta dva pojma, pa tu svi koriste distinkciju u engleskom.

Najpre, kaže Brekling, da se razumemo, smrt je smrt, a simboli su simboli. Kad se za pale heroje tipa žrtve i samo-žrtve kaže "oni nisu umrli, žive i dalje", to je samo floskula za umirivanje savesti nekog kolektiva. Jesu, oni su zaista umrli, nema ih više.

U postherojskim društvima se stvara razlika izmedju "herojske manjine" - recimo generala i stratega NATO Alijanse ili Pentagona koji bi da ratuju - i "postherojske većine", to jest društva koje nije spremno da tek tako kreće u rat. To herojsku manjinu stavlja pred izazove stalne legitimacije. Kako svojima prodati rat pre nego što ga uvališ nekom drugom? Kako da dr. Strangelove natera postherojsku većinu da zavoli bombu?

Mamizam i generali

Brekling spominje dva vojna istoričara i stratega, britanskog Džona Kigena (John Keegan, 1934 - 2012) i američko-rumunskog Edvarda Lutveka (Edward Luttwak, r. 1942), koji su od osamdesetih i devedesetih godina sažimali izazove novog tipa rata.

Posebno Lutvekov esej "Prema postherojskom tipu rata" objavljen u časopisu Foreign Affairs 1995. izgleda kao otisak zapadnih vojnih intervencija na području bivše Jugoslavije. Princip je posle primenjen u Iraku, Avganistanu, Libiji, i kao očito neuspešan napušten u Siriji. 

Herojska manjina je ucenjena - Ili će osigurati princip nula domaćih žrtava, ili neće dobiti legitimaciju za rat.

Princip nula domaćih žrtava ima i predigru, zbog njega su se Amerikanci povukli iz Vijetnama; ima i ideološku podvrstu, zbog njega su se i Sovjeti povukli iz Avganistana.

Ali Brekling uglavnom gleda čiste modele, one od devedesetih, u kojima se herojska manjina u Sjedinjenim državama i drugde dovija, ne bi li vlastitom stanovništu garantovala nula domaćih žrtava, a geostrateški ipak osigurala kontrolnu poziciju.

Ko je Lutveku kriv što heroji-rezervisti neće u rat? Mamizam, mamismo, ne daju mame decu generalima! "Mamizam" treba shvatiti s dozom apstrakcije, kao vickasto ime za duboke promene u porodičnim i socijalnim strukturama postmodernih društava.

Posle agresivnih mama, drugi krivac bi bila televizija kao masovni medij. Pionirska uloga Si-En-Ena je bila u tome da je on s jedne strane omogućio zapadne intervencije u bivšoj Jugoslaviji, a s druge strane podigao talas mamizma kod kuće. Si-En-En, medijska avangarda "transfera rizika"!

Slaba tačka Zapada je njegova nemogućnost da podnese vlastite žrtve, ali bi hteo da pravi tuđe, što ga ostavlja ranjivim prema protivnicima koji još nisu izgustirali herojski program.

I zato, ako se nekome dobar deo balkanskog prostora učini kao niz rešenja koja ne drže vodu, to je samo otisak (čizme) zapadne herojske manjine koja ni kod sebe, ni u gostima ne može ni da pobedi, ni da izgubi, ni da odustane. Can't win, can't loose, can't quit.

Brekling je napisao fulminantnu knjigu o negativnom aspektu herojstva.

U idućem tekstu recenzija knjige nemačkog filosofa Ditera Tome sa dijametralno suprotnom argumentacijom - da su savremenim demokratijama potrebni heroji.