Prizren 1915 – Kad srpski vojnik napušta otadžbinu

Vojska je ostala verna kralju i otadžbini u najtežim trenucima kad se napuštala domovina, ostavljala porodica i rodna gruda. Zakopali su tešku artiljeriju, poneli grumen srpske zemlje u nedrima i krenuli preko albanskih i crnogorskih planina u nepoznato. Iako je pred njima bio mukotrpan put, vojnici i studenički monasi poneli su i mošti kralja Stefana Prvovenčanog.

U Prizrenu se u novembru 1915. godine okupila skoro cela Srbija. Tu je vlada, Vrhovna komanda, tu su regent i stari kralj Petar, srpski intelektualci. Austrougari su već ušli u Prištinu, Bugari su zauzeli Lipljan. Procenjivalo se da će neprijateljskim snagama biti potrebno deset sati marša da uđu u Prizren. Trebalo je doneti odluku gde ići dalje. Prvobitno je bio plan da se iz Prizrena krene ka Debru i Strugi i da se potom preko Ohridskog jezera stigne do Soluna. Bugarska vojska pokvarila je srpske planove. Zauzeli su Ohrid i Strugu, put ka jugu bio je presečen.

Zapisi iz tog vremena govore da su se svi koji su se tada našli u Prizrenu osećali kao u mišolovci. Zbunjeni, haotični, bez jasne vizije kuda krenuti i gde naći izlaz. Ka Debru se više nije moglo, bilo je pitanje da li ići u Peć ili krenuti ka Ljumi i albanskim planinama.

Vlada je još u Raškoj donela odluku da nema predaje i da nikakav separatni mir sa neprijateljem ne dolazi u obzir. Procenjivalo se da će Kraljevina Srbija svoj ineteres i ratni cilj ostvariti jedino ako ostane uz saveznike. Izveštaji sa terena govorili su da je srpska vojska u tako lošem stanju da ne može da uđe u bilo kakvu bitku sa neperijateljem. Bilo je jasno da do srpske kontra-ofanzive neće doći. Saveznici nisu uspeli da se probiju sa juga Makedonije. Jedini izlaz bilo je povlačenje i napuštanje zemlje.

Vrhovna komanda donela je odluku. Srpska vojska se u Prizrenu deli. Jedan deo krenuo je ka Đakovici i pridružio se brojnijim trupama koje su iz Kosovske Mitrovice krenule ka Peći. Drugi kreću ka Ljum Kuli i preko planinskih vrhova i sela Puke idu u Skadar. Trupe koje su već na putu ka Debru i Strugi promeniće svoj pravac povlačenja, odlučeno je tada. Umesto ka Bitolju i Solunu, iz Struge će se ponovo vratiti u Albaniju i iz Elbasana krenuti dalje ka Tirani i Draču.

Prizren je, dan pre nego što će ući neprijatelj, napustio i stari kralj Petar. Kralj je otišao iz zemlje, ali državna znamenja nisu smela da napuste kraljevinu. Legenda kaže da su kruna i druge relikvije ostale u Prizrenu. Bile su sakrivane u zgradi Prizrenske bogoslovije i tu su dočekale pobedonosni kraj rata i povratak kralja.

Sa srpskim izbeglicama iz Prizrena ka Peći, krenule su i mnogobrojne strane diplomate, predstavnici vojnih i medicinskih misija. Mnogi od njih sećaju se noći provedene u manastiru Visoki Dečani. Jutarnju liturgiju u jednom od najlepših kosovsko-metohijskih manastira, doživeli su kao trenutak mira i spokoja u opštem haosu i panici koji su tih dana vladali.

Na čelu kolone koja je ulazila u Peć bio je ćivot srpskog kralja Stefana Prvovenčanog koji su nosili studenički monasi. Posmrtni ostaci Stefana Prvovenčanog su nekoliko dana bili u Pećkoj patrijaršiji, smešteni pored moštiju srpskih partrijaraha. Potom su srpski vojnici zajedno sa studeničkim monasima poneli srpskog kralja u povlačenje preko Rugovske klisure.

Ratni haos koji je počeo u Prizrenu, u Peći je doživeo vrhunac. Tu se, kažu, videla sva tragičnost situacije u kojoj se srpska država našla. Spaljivana je dokumentacija, komore, zakopavani su topovi. Kroz visoku i teško prohodnu klisuru reke Bistrice mogla je da krene samo brdska artiljerija.

Zapisi govore da su se srpski vojnici i oficiri sa tugom i suzama u očima rastajali od oružja sa kojim su tokom balkanskih ratova tako slavno vojevali. Naredba je glasila da se zakopaju topovi, da se ponesu zatvarači i nišanske sprave i da se mesto gde je oružje zakopano nekako zabeleži i zapamti. U zapisima stoji i da su vojnici u svoja nedra stavljali grumen srpske zemlje pre nego što su napustili otadžbinu.

Ne zna se tačan broj vojnika i civila koji su tih dana napustili otadžbinu, Kraljevinu Srbiju. Postoje podaci koji govore da se oko 350.000 do 400.000 ljudi u jednom trenutku našlo u širem području Kosova. Veliki broj vojnika je dezertirao, mnoge izbeglice su se vratile kućama. Ipak, pretpostavlja se da je dve trećine vojnika ostalo verno kralju i otadžbini i da su nastavili povlačenje kroz crnogorske i albanske planine.

Vojnici, činovnici, poslanici, seljaci, strane diplomate i medicinski radnici napuštali su poslednjih dana novembra 1915. godine Kraljevinu Srbiju. Na put u neizvesnost krenuli su različitim pravcima.

druga slika

Iz Peći ka Crnoj Gori i Albaniji kreće najveći deo vojske i izbeglica. Jedni su u Andrijevicu došli preko Rugovske klisure. Drugi su do ovog crnogorskog grada došli preko planine Žljeb i Berana. Tuda se povlačila Prva, Druga, Treća armija i trupe Odbrane Beograda. Put do Skadra bio je dugačak oko 300 km i vojnicima je u proseku bilo potrebno 20 dana da ga pređu.

Stari kralj, regent, srpska vlada i trupe Novih oblasti krenuli su iz Prizrena ka Albaniji. Oni su preko Ljume išli albanskim planinama ka primorju, Skadru i Lješu. Ovo je bio najkraći put, dug 115 km. Regent ga je prešao za dva dana, vladi je bilo potrebno četiri, a Vrhovna komanda ovaj put prešla je za 11 dana. Vojnici su tokom povlačenja nosili starog i bolesnog vojvodu Radomira Putnika, načelnika Generalštaba srpske vojske.

Treći put je bio put najvećeg stradanja. Njime su išli regruti, austrougarski zarobljenici i Timočka vojska. Oni su iz Prizrena krenuli ka albanskom gradu Piškopeji, pa su potom iz Struge zbog bugarskog napredovanja otišli u Elbasan, Tiranu, Drač i Kavaju. Ove trupe su prve došle u Albaniju. Oni su u Tirani bili već početkom decembra. Za to vreme vojnici Prve, Druge i Treće Armije tek su prolazili Andrijevicu i Podgoricu.

Tekst je deo dokumentarnog filma „Srbi na Krfu" koji Radio-televizija Srbije realizuje u koprodukciji sa Ministarstvom rada, zapošljavanja i socijalne politike Republike Srbije. Realizaciju filma su pomogli Ministarstvo odbrane RS i Ambasada Velike Britanije u RS.

Stručni konsultant projekta „Srbi na Krfu" je Miloš Ković, docent Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

broj komentara 17 pošalji komentar
(ponedeljak, 30. apr 2018, 14:29) - anonymДушанous [neregistrovani]

Никад не заборавити !

Као рођеном у Призрену, остало ми је казивање мога деде, да су наше старе мајке, сетре са сузама у очима испрачали намучену српску војску. Свако је од Срба понеште дао српском војнику: ко плетене вунене чарапе, ко топао одевни предмет, ко нешто хране. Колона народа је ишла за војском, уливала им је морал и храбрила их. Тај исти народ дочекао је ослобођење 1918. Даће Бог, поново ћемо једног дана славити повратак свих нас....

(nedelja, 14. feb 2016, 19:18) - Поп [neregistrovani]

Онамо намо...

Призрен је кућа свих нас!

... Онамо 'намо... за брда она
казују да је зелени гај
под ким се дижу Дечани свети
молитва у њих присваја рај...

(nedelja, 14. feb 2016, 18:46) - anonymous [neregistrovani]

Istorija

Nasa istorija ne treba zaboraviti. I treba vise da narodu pricati i uciti njima. Makar ima kog to ne interesuje nasa istorija. Sad dal narod je za Kraljevinu il nije to nije pitanje. Jer znati svoju istoriju je znati stasi i ko si. Makar ja sam za Kraljevinu.

(nedelja, 14. feb 2016, 18:24) - Jovan [neregistrovani]

Srbijico

Nedavno sam pročitao knjigu "Srbijico dušo gorka" u kojoj se nalaze svedočanstva 22 preživelih srpskih ratnika iz balkanskih i Prvog Svetskog rata. Dvojica autora prikupila su ova svedočanstva krajem 80ih godina, u vreme kada su junaci ovih priča već bili u dubokoj starosti, sa 85-100 godina iza svojih leđa, ali su se svi izuzetno živo sećali vremena rata i izuzetno živopisno i realno opisivali tadašnju situaciju. Svakom toplo preporučujem ovu knjigu kako bi stekao uvid u jedan značajan istorijski period iz ugla običnih vojnika koji možda na najobjektivniji način i opisuju sve kroz šta su prošli, bez skrivanja najmračnijih strana rata, pa čak i nekih pojava u vojsci i državi koje nam nisu za ponos. Jednostavno, takvo je bilo vreme i okolnosti, pa to sve tako treba i razumeti. Uz "Devetstopetnaestu" Branislava Nušića, mogu reći slobodno, knjiga koja otvara oči o Prvom Svetskom ratu i iz koje se saznaje mnogo više nego iz bilo koje istorijske čitanke.

(nedelja, 14. feb 2016, 17:48) - anonymous [neregistrovani]

Zasto u Albaniju, zar nije bilo bolje u Crnu Goru

Bio je predlog da ostanu u Crnoj Gori i da se bore ali je prevladala odluka Nikole Pasica da se ide u Albaniju. Poznato je da dva generala iz Crne Gore nisu hteli ici i da su ostali a jedan od njij je bio posle komandant i u WW2.

(nedelja, 14. feb 2016, 17:40) - Mladen [neregistrovani]

Jako slabo pamtimo

Iz ovoga omladina treba da izvuče pouku.

(nedelja, 14. feb 2016, 15:16) - anonymousPero [neregistrovani]

Pustite

Pustite 1915 kazite nam kako nasa vojska i policija zajedno sa narodom napustio Prizren i ostatak Kosovo i Metohiju 1999.to nas najvise bolji jer smo odavno zaboravili 1915.

(nedelja, 14. feb 2016, 13:15) - anonymous Moma Dr Alatnicarskih nauka [neregistrovani]

Slazem se,ali...

U potpunosti se slazem i solidarisem sa komentatorima koji zele i osecaju potrebu za ovakvim tekstovima.Ali bih zeleo da ih podsetim, na veliki broj literature u kojima se moze saznati,obavestiti i uzivati u odlicnim tekstovima iz kojih se "uci" i o rodoljublju i rodoljubivim osecanjima.Verovali ili ne, kako vam volja, cak je i Branislav Nusic ponekad pisao i "ozbiljne"stvari ukljucujuci licno iskustvo u ovim vremenima i dogadjajima opisanim u tekstu.Pomucite se i nadjite ta i druga dela.Necu da pricam o jako lepom ucenju o tome u porodici i u OS jos 60 i neke.Sto se tice zakletve kralju i otadzbini, kralju nikada, a otadzbini sam dao i uvek cu je potvrditi, posebno postovanjem svih ljudi u Srbiji, pa bili oni iz Sumadije, Macve, Vojvodine, sas jug...., ili bilo kog drugog kraja Srbije. Postovanje i pozdrav.

(nedelja, 14. feb 2016, 13:10) - Бобанн [neregistrovani]

одговор

Ја не бих никада за краља ... за остатак народа и отаџбину ДА

(nedelja, 14. feb 2016, 13:09) - Бобанн [neregistrovani]

Наслов

Не бих баш тако назвао одлазак и верност српког војника ...
Пре можда као немоћ и једина нада у комбинацији са тадашњом свешћу народа.

div id="adoceanrsvdcfhklggd">