Marš na Drinu doktora Laze

"Znao sam da sa svim svojim bolestima i godinama imam veliki rizik, ali čast i ponos mi nisu dozvoljavali da se sklonim", reči su doktora Miodraga Lazića koje su objavljene u njegovom oproštajnom pismu. Jedan je od prvih zaraženih koronavirusom u Nišu, a njegova smrt veoma je potresla i Nišlije i Srbiju. Laza hirurg ili doktor Laza, kako su ga zvali u Nišu, bio je jedan od najboljih srpskih lekara, a patrijarh Pavle ga je 1994. odlikovao Ordenom Svetog Save.

Kada bi neko rekao "doktor Laza" ili "Laza hirurg", svi su znali ko je – tako je bilo i u Nišu, tako je bilo i svuda u ratu. Sam doktor Laza u šali je govorio da ljudi ponekad nisu ni znali ko je "primarijus dr Miodrag Lazić".

"Ako je ovo institucija koja se zove Klinički centar ili Urgentni centar, doktor Laza je bio institucija za sebe, čovek koji je svojim imenom, požrtvovanjem, patriotizmom izgradio nešto mnogo više i utkao ga u temelje ove ustanove koja je pre dve godine napravljena. Čovek koji je ostavio iza sebe plejadu vrsnih mladih stručnjaka koje je edukovao, čovek koji je bio laf u srcu ali i dete u srcu, sa jednim neverovatno istančanim osećajem za pravdu", kaže Bojan Jovanović, hirurg Kliničkog centra Niš i jedan od najbližih saradnika Miodraga Lazića.

Glavna medicinska sestra u Urgentnom centru u Nišu, Ivana Stamenković, sa doktorom Lazićem provodila je gotovo ceo dan. "Prvo se odnosio kao čovek, a posle kao lekar i stručnjak, prema svima je bio kao da smo mu najbliži, jeste on bio takav kao što je rekao u zadnjem pismu, da je bio glasan, ali u suštini uvek je brinuo prvo o nama i pacijentima", priseća se Ivana Stamenković.

Direktor KBC "Dr Dragiša Mišović", Vladimir Đukić, i sam je bio ratni hirurg, kao i Miodrag Lazić.

"Poštovao sam ga izuzetno kao kolegu i hrabrog čoveka, kao i svakog ko je bio u ratu, on je to isticao s ponosom, ali nije se hvalisao. Ne mogu ništa da kažem osim da sam poražen, da je jedna takva herojska ličnost, jedna briljantna hirurška karijera gotova, da čak i u ovakvim vrhunskim uslovima koje danas ima KC Niš nije mogao da pobedi", ističe Vladimir Đukić.

Nišlija, pisac Dejan Stojiljković kaže da su u tom gradu svi u stanju šoka i neverice povodom smrti doktora Laze. "Mnogi još ne mogu da veruju, naročito Nišlijama teško pada što nećemo moći da prisustvujemo sahrani, da mu odamo počast", kaže Stojiljković.

Doktor koji je voleo sve ćoškove Niša 

Miodrag Lazić je rođen 1955. godine u Zemunu, u porodici vojnog lica, poreklom sa Ozrena. Međutim, kao srednjoškolac se seli u Niš, gde će, kako je sam govorio, upoznati svaki ćošak grada.

"Ja sam specijalizirao na VMA dve godine i jedva sam čekao da se vratim u Niš, razmišljao sam o tome da se vratim mojim prijateljima, mojim ćoškovima, niškim ulicama, društvu i da budem ovde lekar mojim prijateljima... A i da sam imao ambicije, valjda bih pre otišao Pariz ili Njujork, šta je Beograd", rekao je jednom u šali za Nišku televiziju.

U julu 91. kao hirurg dobrovoljac odlazi u Knin, a zatim, posle 15 dana, u Dvor na Uni. Pokrivao je Baniju i Kordun, dakle oko 250.000 ljudi. Došao je na dve nedelje, a ostao godinu dana. Kad su ga kasnije pitali zašto, rekao je – ni film se ne napušta na pola, a patriotizam se ne meri kilometrima.

"On je bio jedna posebna vrsta heroja, čovek koji je za života postao legenda. Postoje dve vrste heroja; to su heroji trenutka, mi ih imamo u našoj istoriji, to su Stevan Sinđelić, Gavrilo Princip ili Miloš Obilić, a postoje heroji gde je čitav život jedno veliko junačko delo, doktor Laza je bio jedan takav heroj", ističe Dejan Stojiljković.

Priče iz ratne bolnice 

Doktor Lazić u septembru 92. stigao je u Sarajevo, u ratnu bolnicu "Žica" na Ilidži. Sećaće se da je u bolnici radio i sa čuvenim ginekologom Vladom Mehmedbašićem, sinom pripadnika "Mlade Bosne" Muhameda Mehmedbašića.

"Otišao sam u Sarajevo kao dobrovoljac, još je bila jedna država i Ministarstvo zdravlja je tražilo hirurge da pomognu dole. Imao sam dosta Muslimana kojima sam spasao život. Jednom je došao jedan od njih, Pustahija se prezivao, četvorostruki heroj, nosilac Zlatnog ljiljana, došao je teško ranjen u stomak i grudni koš, ja sam krenuo u operaciju, da bi stigla vest da je ta njegova jedinica uhvatila četvoricu Mladićevih gardista, mladiće od 18 godina, i da će ih sve zaklati ako ovaj ne ostane živ. Isto bih ga je operisao i bez te pretnje, ali mi smo ga spasli, posle dva-tri dana izvukao se, došao je francuski vojnik, odvezao ga na pale, vratili su naše mladiće. Mnogo smo mi Muslimana operisali, a i Hrvata sam operisao mnogo", prisećao se doktor Lazić.

U bolnici na Ilidži ostao je do kraja rata 1995. godine, spasao je mnogo života. Iz tih događaja nastaće knjiga "Dnevnik ratnog hirurga". Miodrag Lazić bio je i na Kosovu 1999. godine.

"Mi smo bili u pravom smislu ratni drugovi, i on i Zoran Radovanović, direktor Kliničkog centra, učesnik rata, pripadnik 63. padobranske, obojica iz tog herojskog ratničkog Niša. Došao sam tamo 2012. da im pomognem da se napravi pravi Urgentni centar u Nišu. I Laza je i bio prvi direktor, s ponosom smo sakupljali krevete, monitore, od jednog neuslovnog prostora napravljeno je nešto što je ličilo na urgentini centar. Kasnije smo zajednički drndali projekat Kliničkog centra Niš, i sad kad je doživeo da se napravi bolnica u koju je zaista sa radošću ulazio desila se ova tragedija, tako da me je ova vest baš porazila", kaže profesor Vladimir Đukić, hirurg i direktor bolnice Dragiša Mišović.

"Meni je ostalo do penzije dve do dve i po godine, ja sam uzbuđen što ću do penzije raditi na ovom mestu, ali sam uzbuđen što će generacije doći na nešto što je nivo Evrope. Video sam VMA kad sam specijalizirao, a ono što je VMA bio onda, pre 40 godina, to je sada ovaj Klinički centar u Nišu", rekao je nakon otvaranja 2018. godine.

Primarijus Miodrag Lazić u mirnodopskim uslovima radio je na jednom od najtežih poslova, kao direktor Urgentnog centra u Nišu. Kada je krenula epidemija koronavirusa, bio je jedan od prvih zaraženih u Nišu. Imao je 64 godine, dva meseca mu je ostalo do penzije, ali je odlučio da ostane na čelu Urgentnog centra.

Bojan Jovanović se priseća razgovora dva dana pred smrt. "Čuli smo se dva dana pre njegove smrti. On je još na početku pandemije rekao – ako mene ovo zakači, ja neću ovo preživeti verovatno. Ali nisam kod njega video nijednu dilemu da se možda pokolebao, da možda ne dođe na posao, da se skloni, da ode na neko bolovanje. Živeo je kao što je živeo čitavog života – punim plućima, ničeg se nije bojao, nije se sklanjao, retki su takvi ljudi danas", kaže Bojan Jovanović.

"I sad se oseća njegovo neprisustvo, njegov glas i vika, njegova organizacija mnogo fali", kaže glavna medicinska sestra Urgentnog centra u Nišu, Ivana Stamenković.

U svojoj kući u Nišu, Miodrag Lazić na zidu je imao mnogo ikona. Svaka je bila poklon od po jednog čoveka kome je u ratu spasao život. Patrijarh Pavle odlikovao ga je Ordenom Svetog Save. Na dan kad je umro, u osam sati uveče, u vreme kad se lekarima u celoj Srbiji aplaudira, Niš je izgledao drugačije. Doktor Lazić je pre smrti zapisao: "Mojim prijateljima u Nišu poseban pozdrav. Poslednja mi je želja da me ispratite pesmom – "Marš na Drinu". Sada se na svim balkonima u Srbiji čuje ista pesma.

div id="adoceanrsvdcfhklggd">