Анализа: Зашто (не)ће бити рата између Русије и Украјине

Силни геополитички ломови проузроковани крајем Хладног рата, крахом Источног блока и распадом Советског Савеза су довели до прекомпоновања безбедносне архитектуре некадашњег совјетског пространства и изградње новог система узајамних односа заснованог првенствено на новом балансу сила у региону.

Неуспех новоуспостављене Заједнице независних држава и споразум о извлачењу нуклераног потенцијала с украјинске територије у Русију, закључен уз америчку свесрдну помоћ, као и узвратне руске гаранције националне безбедности и територијалне целовитости Украјине стварале су привид дугорочне сигурности те земље.

Међутим, оштрина унутрашњих политичких промена у Кијеву, оружана побуна на истоку земље и како на западу истичу „анексија", а у Русији „повратак Крима матици" 2014. учинили су да се Украјина нађе у крајње незавидном положају. 

Отворено скретање украјинског спољнополитичког курса ка западном свету и жестина сукоба с Русијом су у потпуности изменили геополитички и војни положај Украјине.

Сукоб на истоку земље изискивао је знатне војне напоре који су подразумевали обнову обавезног војног рока, укрупњавање постојећих војних капацитета, позивање већег броја резервиста „под заставу", формирање нових јединица и реорганизацију дотадашњег система командовања.

Украјинско војно престројавање и окретање Западу 

Отворени војни сукоб је довео и до перманентног напрезања постојећих војних ефектива и свеприсутног страха од могуће руске војне интервенције. Губитак Крима је значајно ослабио украјинско присуство у црноморском, па индиректно и Средоземном басену.

Украјинске територијалне воде су пресечене, њена морнарица је изгубила кључно упориште, а потенцијални фронт с Русијом је у оперативном и стратегијском погледу постао дужи.

Истовремено, с обзиром на географске карактеристике своје територије и изразиту изложеност Русији и њеном савезнику Белорусији, Украјина се суочила с могућим војним сукобом који би подразумевао сучељавање на изузетно дугој оперативној и страгегијској основици полукружног облика.

То је директно утицало на јачање војних снага оперативних команди „Југ", „Исток" и „Север", док је оперативно командовање „Запад" суштински служило за обуку и попуну ангажованих снага.

Обимно и дуготрајно војно напрезање је донекле ублажено формирањем добровољачких јединица што је на једној страни изазвало крупне политичке проблеме, а на другој знатно поспешило постојеће антируско расположење већинског дела украјинске јавности.

Колико је јак НАТО ослонац 

Сам сукоб с Русијом се вишеструко одразио на украјинске оружане снаге. Разлаз с Русијом је изазвао оштар раскид с руским и совјетским традицијама и измену визуелног идентитета украјинске војске. Свестрано развијена војнотехничка сарадња заснована на традицијама ранијег функционисања у оквиру јединственог одбрамбеног система и војноиндустријског комплекса је потпуно обустављена.

Не само да су изостале набавке савремене технике из Русије, већ су многи постојећи системи наслеђени из совјетске епохе остали без потребних резервних делова. То се посебно осетило у ратном ваздухопловству које по својој бројности и оперативној спремности све више заостаје у односу на ваздухопловне снаге свог источног суседа.

Убрзане западне испоруке савременог наоружања, превасходно противоклопне компоненте у различитим видовима, транспортних средстава, као и средстава за везу и електронско ратовање уз присуство инструктора из НАТО земаља су ојачали одређене делове украјинске оружане силе, али их нису приближиле снагама потенцијалног ривала.

Прилагођавање командних процедура НАТО стандардима уз адекватне промене у систему обуке, наставе и војног школства, учинили су украјинске војне снаге компатибилнијим с армијама окупљеним у НАТО-у.

Нове руске дивизије и померање армије ка граници 

Заоштравање односа са САД и НАТО уз константне напетости у Украјини, приморали су руски генералштаб да приступи свеобухватној реорганизацији оружаних снага на европском делу своје територије. До најобимнијих промена је дошло у Западном и Јужном војном округу.

У Западном војном округу је постојећа 20. армија померена ка граници с Украјином уз формирање две нове дивизије, у непосредној околини Москве је поново образована 1. тенковска армија с обновљеним знаменитим дивизијама совјетског периода - „Кантемировском" и „Таманском" као кључна стратегијска резерва на западном правцу и „ударна песница" руског другог ешелона.

Озбиљне промене су спроведене и у Јужном војном округу. Поново је формирана 8. гардијска армија с командом у Ростову на Дону којој су потчињене две обновљене дивизије од којих једна наставља традиције славне 150. дивизије чија се ратна застава маја 1945. вијорила на развалинама Рајхстага у Берлину, док је снажна копнена групација на Криму обједињена у новоформирани 22. армијски корпус.

Ако се томе додају импозантне снаге Црноморске флоте, као и 4. ваздухопловне армије у саставу Западног и 6. ваздухопловне армије Јужног војног округа може се стећи потпуна слика руске војне моћи на ободима руско-украјинске границе. Томе неизоставно треба додати и околност да се све четири дивизије Ваздушно-десантне војске налазе на територији поменута два руска војна округа.

Ипак, према јавно доступним подацима, услед кашњења у спровођењу амбициозно зацртаних планова модернизације и опремања јединица савременим средствима наоружања и војне опреме, многе руске јединице су и даље попуњене средствима старијих технолошких генерација.

Права сврха маневара са Белорисијом

Управо започети руско-белоруски маневри прозаичног назива „Савезничка одлучност 2022" се према изјавама руских званичника одвијају у циљу увежбавања извођења борбених дејстава ради одбијања могуће спољне агресије у склопу извођења шире одбрамбене операције, као и „борбе против тероризма и заштите интереса савезне државе".

Планирано је да се вежба изводи на пет великих полигона у Белорусији уз задејствовање ваздухопловних снага на четири аеродрома.

У том циљу су с руске стране ангажоване јединице Источног војног округа. Разлози за покретање јединица с простора Сибира и Далеког истока су били вишеструки. Криза у односима са САД и Украјином, као и могуће безбедносне претње на простору Закавказја изискују максимално напрезање јединица Јужног и Западног војног округа, док Источни војни округ представља најбројнију стратегијску групацију руских оружаних снага с највећом зоном одговорности у чијем непосредном окружењу тренутно нема значајнијих безбедносних изазова.

Кроз пребацивање замашних војних снага с истока Русије на крајњи запад савезне државе свакако се може проверити оспособљеност команди, јединица и установа руске армије за премештање комплетних састава на велике дистанце и њихова спремност за извођење борбених дејстава у сасвим другачијим географским и климатским условима уз наравно неизоставно садејство са савезничким белоруским снагама.

На чему се темеље америчке тврдње о непосредном нападу

Најава почетка руско-белоруских маневара и концентрација значајних руских војних ефектива у близини руско-украјинске границе која је коинцидирала с распламсавањем кризе на линијама Москва-Кијев и Москва-Брисел-Вашингтон дали су повод да се на западу развије широко распрострањено уверење о руским агресивним војним намерама према Украјини и на тај начин отворе многобројних канали информационог ратовања чије смо жестине свакодневни сведоци.

Посебан тим америчког Центра за морнаричке анализе предвођен утицајним Мајклом Кофманом је тим поводом сачинио три могућа модела руске војне интервенције у Украјини. Релативно скоро презентован резултат поменутих анализа који је саопштен на врло запаженој расправи на Универзитету Стенфорд створио је у великом делу европске и америчке јавности утисак да се ради о сасвим реалним варијантама руске војне агресије на Украјину.

Да ли се рат тренутно икоме исплати 

Међутим, разрађени и презентовани модели тешко да одговарају реалности на терену. Евентуални масовни ваздушни удар с руске стране свакако не би довео до решења постојеће кризе.

Уз могуће цивилне жртве, само би допринео негативној слици Русије која се убрзано ствара на западу. Масован напад копнених снага дуж читаве граничне линије у циљу окружења крупних урбаних центара и пресецања главних линија комуникације на украјинској територији би водио у дуготрајнији војни ангажман који би изискивао знатне војне снаге и замашна материјална средства с неизвесним успехом и непредвидивим реакцијама запада.

Исто тако, ограничена војна операција у циљу помоћи оружаним снагама Донбаса би био могућ тек као реалан одговор на изражени украјински војни притисак за шта би морао да постоји уверљив доказ директне војне угрожености.

Ни у ком случају не треба изгубити из вида да би свака војна акција с руске стране изазвала јачање већ снажног антируског набоја у украјинској јавности и продубила постојећи унутрашњи политички расцеп, а да би за осигурање војног успеха било неопходно и формирање нове украјинске владе састављене од проруски оријентисаних политичара што је у овом тренутку тешко изводљиво, бар кад су у питању утицајнији актери украјинске политичке сцене.

Ни у руској јавности, посебно у пограничним областима према Украјини, евентуални војни сукоб не би наишао на симпатије.

Потенцијални крах словенског православног света 

Коинциденција интензивирања дипломатских разговора и мировних иницијатива с јачањем војних ефектива на терену недвосмислено говори о заоштрености интереса свих актера кризе, великом улогу, али и изузетним ризицима.

За Русију је останак Украјине ван НАТО структура и испуњење ставки Минских споразума круцијално безбедносно питање, али би војна акција у Украјини за њу значила и суочавање са западним економским санкцијама, осудама највећег дела светске јавности и потенцијалну опасност од губљења међународног престижа и могућих унутрашњих реперкусија.

Истовремено, руско-украјински рат би представљао истинску трагедију словенског православног света. Два међусобно блиска народа заједничког порекла, историје и културе би се нашла на ивици понора.

Опстанак Украјине као суверене државе у садашњим границама би био доведен у питање, а САД би ризиковале да на истоку Европе изгубе све оно што су добиле падом Берлинског зида.

Исток Европе би се поново суочио с Русијом штитећи интересе западног света. Евентуални добитник би се можда нашао у Анкари, а ни западни део Балкана не би био поштеђен крупних геополитичких ломова.... и зато највероватније рата на истоку Европе (не)ће бити, бар не у најскорије време.