Бука и бес немачких ветерана из Авганистана: Не желимо да верујемо да је све било узалуд

Из Авганистана стално стижу нове, све лошије вести: талибани су освојили и Kандахар, град од пола милиона становника на југу земље. Али још већи шок за немачке ветеране био је пад Kундуза и практично читавог севера Авганистана који се у почетку сматрао "мирним подручјем".

"Kод ветерана је ово изазвало емоционални потрес", каже Волф Грегис, бивши војник који је сад аутор књига и професор педагогије у Ростоку. То се пре свега односи на Kундуз: "Ниједно друго место у Авганистану није тако блиско повезано с палим немачким војницима."

Баш у провинцији Kундуз немачки војници имали су највише губитака. Тамо су се такође збили и догађаји који су практично обележили поимање немачке јавности о рату у Авганистану. "Тамо су немачки војници први пут, и то у великом стилу, научили шта је борба и шта је умирање у 'асиметричном рату'. И какав је то ужас", каже Грегис.

Најкрвавија година Бундесвера

На почетку мисије немачке војске у Kундузу тај регион важио је за један од најбезбеднијих у Авганистану. Немачка је тамо 2003. преузела команду над регионалним тимом за обнову земље, „Provincial Reconstruction Teams" (ПРТ), како се то у жаргону НАТО зове. Али већ у јуну те године четири немачка војника су погинула у нападу на аутобус, а од 2006. су и борбе постале жешће. Грегис каже да је Kундуз "ставио на искушење смисао немачке мисије у Авганистану".

Та провинција је била поприште неколико ужасних догађаја: у септембру 2009. један немачки официр наредио је да се изврши ваздушни напад на камион-цистерну која се заглавила на путу. Али око тог камиона окупило се мноштво цивила и више од стотину њих је погинуло. Немачки официр то наравно није намеравао.

Годину дана касније, немачки војници све чешће су улазили у битке с талибанима. Још увек се памти такозвана "Битка на Велики петак" у априлу 2010. кад је једна немачка патрола пала у заседу. Борба је трајала девет сати, три немачка војника су погинула, а осам је рањено. На крају их је спасила ваздушна подршка америчког хеликоптера.

Тако је почела, како то у немачкој војсци зову, "најкрвавија година у историји" Бундесвера. На том положају остали су све до 2013. кад су пресељени у камп код Мазар и Шарифа, западно од Kундуза.

У готово две деценије мисије немачке војске у Авганистану погинуло је укупно 59 немачких војника.

"Све се могло предвидети, читава катастрофа"

Сада немачки ветерани гледају како су талибани једноставно прегазили главни град покрајине у којој су били. Kод многих је то изазвао шок и бес. "Тешко је то описати", каже Андреас Егерт. Он је 2013. завршио своју седму и последњу смену у Авганистану и лично је познавао неке од колега који су тамо погинули.

Данас је председник покрајинског огранка Удружења немачких ветерана (БДВ) и каже: "Много тога нам пролази кроз главу, туга, али и бес. Бесан сам на талибане због тога што људе тамо опет стављају под свој јарам, али сам бесан и на одлуку немачке владе и министарства обране. Све се то могло предвидети, читава ова катастрофа."

"Осећам се екстремно усрано", јасно нам каже Јоханес Kлер, бивши подофицир Бундесвера који је написао и књигу о својим мисијама у Авганистану 2010. и 2011. "Ми смо тамо оставили нашу крв, зној и сузе. Наши другови су тамо убијени. Све је могло да се предвиди, а најкасније после 2014. кад су повучене борбене јединице и кад је постало јасно да снаге Авганистана нису у стању самостално да изађу на крај са ситуацијом."

"Оставили смо их саме"

Kлер се највише боји за безбедност људи који су помагали немачким војницима док су били у Авганистану. "Ми смо сада опет код куће, али Авганистанци су у животној опасности, поготово они који су сарађивали са Западњацима. То чини ствари још горим. И ја сад седим овде и ништа не могу да урадим."

Бивши подофицир Бундесвера ипак се слаже да се није могло избећи потпуно повлачење западних снага из Авганистана. И он је уверен да је мисија постала својеврстан "алиби".

"Зато и јесам тако бесан. Основни проблем Авганистана одавно је познат. Био је познат и пре 2010. кад сам ја био тамо. Али он се никада није доследно решавао."

То како Kлер сумира резултате мисије у Авганистану болно личи на искуства Американаца у рату у Вијетнаму шездесетих: у Авганистану је НАТО стално мењао стратегије уз наду да ће нека од њих бити и ефикасна. А пошто мисија није била омиљена код куће, на Западу, многе владе, укључујући и Немачку, никада нису до краја стале иза ње.

Све то је довело до повлачења борбених јединица 2014. "Било је потпуно јасно да позитивни ефекти које смо ми постигли, неће потрајати. На крају се може рећи да смо издали сву ту велику муку и посао који смо тамо обавили. Али пре свега смо издали људе у Авганистану", каже Јоханес Kлер.

"Зашто им нисмо помогли?"

Ни Андреас Егерт из Удружења ветерана нема лепе речи за политику Берлина. Пре мисије се навелико говорило да се "слобода и безбедност Немачке и Европе бране на Хиндукушу". Али такве изјаве су брзо утихнуле.

"Наша министарка одбране каже да одлука о повлачењу није имала алтернативу. Слажем се, није било алтернативе, али та одлука је могла другачије да се припреми", каже Егерт. "У ствари, ужасно сам тужан јер сам током мојих мисија тамо упознао много сјајних Авганистанаца и знам да они сада морају да страхују за свој живот. Или су га можда већ изгубили..."

Још више је бесан на "политичку џунглу" која се опет створила последњих недеља у расправи о давању азила људима из Авганистана који су радили за немачку војску - преводиоцима, водичима и другима. Њима су претили и пре него што је Kундуз пао, али њихови захтеви за добијање азила у Немачкој су "потонул" у немачкој бирократији - неки ће можда рећи и у политичкој равнодушности. Док то говори Егерт се једва уздржава: "Мислим да постоји међународна одговорност, јер је све лако могло да се предвиди".

Да ли је било узалуд?

"Остављање на цедилу" боли немачке ветеране Kлера и Егерт између осталог и зато што су уверени да су Авганистанци "више волели Немце него америчке војнике". Егерт има утисак да је Бундесвер био конструктивнији и да се понаша "мање војнички".

"Знали су да смо њиховој земљи донели одређену стабилност и радна места, и били су пријатељски наклоњени према нама." Али ни Егерт нема великих илузија: "Наравно да се не може искључити могућност да смо имали посла и с људима који су сарађивали и са талибанима."

И док с горчином прати како талибани надиру, Егерт жели да верује да његови другови који су тамо изгубили живот ипак нису узалуд погинули. "Не верујем да је све било узалуд. Мислим да је све то ипак променило неке ствари. Погинули војници су својим животима бранили слободу Немаца, а у Авганистану смо нешто променили у главама тих људи. Ми смо били тамо за време читаве једне генерације."

Ветерани су уверени да би међународна заједница и даље требало да се залаже за безбедност у Авганистану. "За пар година ћемо опет бити тамо и почећемо испочетка, како бисмо обновили уништену земљу", мисли Егерт.

Упориште Бундесвера у Kундузу 2013. је предато влади Авганистана. Немачке јединице су се повукле на своје ново командно место у Мазар и Шарифу на западу земље, а крајем јуна ове године Авганистан је напустио и последњи немачки војник.