Čitaj mi!

Da li su ceremonije otvaranja i zatvaranja u Tokiju bile najdosadnije u novijoj istoriji OI

Ceremonije otvaranja i zatvaranja Olimpijskih igara u Tokiju u Japanu su predmet oštrih kritika - one se doživljavaju kao idealna prilika za predstavljanje zemlje u dobrom svetlu koja je bespovratno propuštena.

Olimpijske igre u Tokiju, iako im se domaće stanovništvo protivilo do pred sam početak, ipak su, u suštini, učinile Japance zadovoljnim i ponosnim.

Sve do pred samo otvaranje, zbog strahovanja od širenja novog koronavirusa, održavanju Olimpijskih igara se opiralo preko 70 odsto građana, ali u anketi koju je sproveo tiražni dnevni list Asahi dva dana pred završetak najvećeg svetskog sportskog događaja, protiv njega se izjasnilo samo 32 odsto ispitanika - sada je za održavanje igara bilo čak 56 procenata građana, u odnosu na jedva nešto više od 20 u nedeljama pre njih.

Dajte narodu igara

Takav preokret nije za čuđenje. Bilo da je reč o agoniji ili euforiji, dramski efekat Olimpijskih igara je neprevaziđen. A japanski sportisti u Tokiju su pobrali 58 medalja, od čega čak 27 zlatnih.

To je bio ubedljivo najbolji rezultat u istoriji japanskog sporta, pa je jasno da je domaće stanovništvo svakog dana olimpijade imalo puno povoda za nadu, uzbuđenje i radost.

Poređenja radi, nakon Rija Japan je u svoje vitrine položio 41 odličje, što je bio prethodni najbolji rezultat, jer su sportisti Zemlje izlazećeg sunca pre toga u Londonu osvojili 38 medalje, dok su, još dublje u prošlosti, recimo, na igrama u Sidneju, zastali na manje od 20.

Japan su ovog puta predstavljale čak 582 atlete, a žetva medalja pored sportova u kojima su Japanci tradicionalno izuzetni kao što su džudo, gimnastika, plivanje, stoni tenis, bejzbol i softbol, i dobri u poslednje vreme, kao što su rvanje i boks za žene, protegla se i na (evropsko) mačevanje, pa čak i košarku (za žene).

Pomoglo je i uvođenje u program tradicionalne japanske veštine karatea i skejtborda, za čije treninge u Japanu postoje odlični uslovi.

Sav taj uspeh probudio je nacionalni ponos i doprineo da se stav prema održavanju olimpijade preokrene.

Nepovezane i dosadne ceremonije

Ipak, postoji i nešto za čim japanska publika žali kada su u pitanju dešavanja na stadionima, pored same činjenice da publici nije uopšte bilo dozvoljeno prisustvo na tribinama.

Reč je o ceremonijama kojima su otvorene i zatvorene Igre. One se ovih dana kritikuju zbog nedostatka maštovitosti i odsustva vidnog, razumljivog koncepta koji bi poslužio kao vezivno tkivo koje ujedinjuje različite elemente, kao što su muzički nastupi, plesovi i video klipovi.

Ono što Japance boli i što neki od njih osećaju kao sramotu je to što je deo stranih sportista obe ceremonije napustio, dok su se tokom zatvaranja mogle videti i atlete koje se izležavaju i bave svojim telefonima, nezainteresovani za događaje na terenu Nacionalnog stadiona.

To, navodno, nikada ranije nije bilo primećeno na takvim ceremonijama, iz čega neki japanski mediji izvlače zaključak da se nikada pre nije desilo.

Mada je veliki uzrok za tu ravnodušnost, nesumnjivo, odustvo publike i prigušeniji ton svesno određen iz pijeteta prema nastradalima od kovida, japanski novinari ocenjuju da su razlozi što su se sportisti na ceremonijama otvaranja i zatvaranja dosađivali to što su one bile razvučene, tematski nepovezane, pa i neshvatljive za strance s obzirom da su pojedine (njima nerazumljive) japanske kompozicije izvođene na statičan način koji nije budio želju za plesom, odnosno, učešćem.

Posebna meta kritike, pa i sarkastičnih komentara, su bili dugi govori funkcionera, naročito predsednika Međunarodnog olimpijskog komiteta Tomasa Baha koji je na otvaranju "progutao" čitavih 13 minuta, a prilikom zatvaranja "spržio" još sedam.

Mada je na zatvaranju bio prikazan portpuri tradicionalnih narodnih plesova iz različitih delova zemlje, snimljenih u lokalnim zajednicama i izvedenih na samom stadionu, ceremonija otvaranja je bila posebno siromašna originalno japanskim sadržajima, zbog čega mnogi u ostrvskoj carevini osećaju da je propuštena retko dobra prilika da se milijardama gledalaca širom kugle prikaže bogato kulturno nasleđe zemlje.

Otvaranje je obilovalo zapadnjačkim melodijama i plesnim formama, među kojima je naročito duga bila solo džez numera izvedena na klaviru, koja bi, kao i stepovanje, verovatno bila prikladnija za olimpijski grad poput Los Anđelesa ili Atlante.

S druge strane, japanska kultura je predstavljena samo scenom u kojoj drvodelje i graditelji podižu tradicionalnu kuću u japanskom stilu i relativno kratkim nastupom glumca japanskog tradicionalnog pozorišta "Kabuki" u izmenjenom, stilizovanom kostimu.

Preozbiljne Japance iznenadilo predstavljanje Pariza tokom ceremonije zatvaranja

I, konačno, možemo dodati, utisak je da su ceremonije u Tokiju, naročito otvaranje, uprkos svoj nesreći koja je zadesila celo čovečanstvo u poslednjih par godina, ipak bile suviše mračne.

Jer ne samo da se govorilo o žrtvama kovida, za koje je održan i minut ćutanja, o velikom cunamiju koji je pre deset godina na severoistoku Japana usmrtio blizu 20.000 ljudi, već je u program uključen i sumorni performans u znak sećanja na žrtve poplava na jugu Japana i čak osvrt na pogibiju izrealskih olimpijaca koji su nastradali u terorističkom napadu 1972. u Minhenu.

Ceremonija otvaranja tako je, do ulaska sportista u stadion, bila jedna vrsta litanije nesreća ili kataloga mogućih uzroka smrti. Ostaje misterija zašto je pored tolikih prirodnih katastrofa bilo potrebno da se baš u Tokiju pomenu i jadni Izraelci kojih se na otvaranju nisu doticale ranije Olimpijske igre.

Mada je bilo i simpatičnih, veselih scena, kao one s momcima koji su svojim telima i raznim jednostavnim pomagalima nastojali da brzo oslikaju sve piktograme koji predstavljaju olimpijske discipline, autori ceremonija u japanskoj prestonici kao da su bili poraženi veličinom odgovornosti koju su poneli ili sputani idejom da je izražavanje radosti tabu u sadašnjim uslovima, pa su od događaja koji je trebalo da ljudima širom planete pruži malo opuštanja i neku vrstu (makar lažne) nade da će se život uskoro vratiti u normalu napravili nešto što je na momente delovalo kao preterano lamentiranje nad ljudskim usudom.

S tim u vezi, mediji u Japanu ovih dana izražavaju iznenađenje a građani se naglas pitaju nije li cela olimpijada u Tokiju mogla biti mnogo drugačija, daleko vedrija i radosnija.

Ovo stoga što ih je "prodrmalo" predstavljanje sledećeg domaćina olimpijade Pariza na kraju ceremonije zatvaranja - u prestonici Francuske na maloj površini okupile su se hiljade građana bez maski, koji su, skupa sa reprezentativcima svoje zemlje, pred kamerama iz sve snage navijali, pevali i radovali se novom susretu sportista celog sveta koji će tamo biti upriličen 2024, kao da epidemije uopšte nema.