Zašto je ćirilica uskraćena na ličnim dokumentima Srba u Makedoniji

U okviru svojih ingerencija, proširenih tokom poslednjih godina, Ministarstvo unutrašnjih poslova (MUP) Republike Makedonije (RM) nije uskladilo svoju praksu sa Ustavom kada je reč o srpskoj zajednici unutar RM. Faktičko stanje, koje je u suprotnosti sa Ustavom RM, tim pravnim aktom čija je osnova definisana posle 2001. koji u duhu egalitarizma, daje prava srpskoj zajednici da uživa sva građanska i kulturna prava, prvi put posle njegovog donošenja 1991. nije poštovano do kraja, do same suštine slova.

Naime, iako sve etničke zajednice RM imaju pravo da se u ličnoj karti, tom dokumentu od posebne važnosti, po zahtevu građanina, ime i prezime upiše njihovim odgovarajućem pismom, jedino se srpska zajednica, deo srpskog naroda koji ima građanstvo RM (po Preambuli Ustava), lišava od strane vlasti tog prava, obezbeđenog Ustavom i zakonskim aktima.

Srpskom jeziku je, da ponovimo i to, istorijsko i legalno pismo, srpska ćirilica, međutim, iako RM obezbeđuje izdavanje lične karte i pismom ostalih etničkih zajednica (Albanaca, Turaka, Vlaha, Roma), po pravilu na njihovim pismima, određenim, bar u ovom momentu, međunarodnim institucijama koje su merodavne za standardizovano pismo svake od etničkih zajednica, to za Srbe ne važi. Bar u procesu izdavanja lične karte.

Kakva mešavina odluka i akata MUP-a RM obezbeđuje praksu da se ta isprava piše latinicom po zahtevu građanina koji su Srbi i koji su tražili Ustavom zajamčenu upotrebu srpskog ćiriličnog pisma, ostaje misterija kojoj je teško priđi pravno zbog zatajivanja pravnih akata, propisa i tehničkih uputstva za izdavanje ličnih karti od strane MUP-a RM. Ono što je sigurno jeste da problem nije u čisto tehničkoj mogućnosti primene srpske ćirilice u procesu izradnje lične karte za Srbe u RM, koja postoji.

U predstavci Ustavnom sudu RM obrazložio sam da je ćirilica, i jedino ćirilica autentično istorijsko i zakonski važeće srpsko pismo, koje zakon i podzakonski akti treba da štite upotrebom, između ostalog i u formulaciji krajnje sadržine lične karte RM. Predstavka nije urodila plodom zbog sofizma ove eminentne institucije. Dobijeno rešenje podnosiocu podneska (R. 41/15) Generalnog sekretara Ustavnog suda RM sadrži protivrečne stavove - Ustav i odgovarajući zakoni su u primeni kao i pravo Ustavnog Suda da ih revidira, ali Ustavni sud "nije nadležan da ocenjuje primenu zakona i drugih propisa nadležnih organa koji se donose tokom njihovog rada".

Može li neko zamisliti stanje u kojem bi Albanci, Turci, Vlasi, Romi i ostali dobijali ličnu kartu kao bazični dokumenat, na njihovom jeziku, ali na ćiriličnom, grčkom, ili osmansko-arapskom pismu, umesto na obliku latinice koja u svakom od ovih slučaja ima primat u smislu njihove tekuće oficijalnosti?

Spomenjujući pismo Srba, faktička digrafija u Republici Srbiji (RS), gde se poprilično koristi i hrvatska latinica, što je proces bez duže tradicije od nekoliko decenija nasleđen delimično od bivše SFRJ, u kontrastu sa ustavnom proklamacijom srpske ćirilice kao jedinog zvaničnog pisma RS, ne može biti izgovor ni izvršnoj vlasti RM ni njenom Ustavnom Sudu da favorizuje hrvatsku latinicu kao autentično srpsko pismo. Ovo predstavlja načelno pitanje i suprostavljanje relativizaciji problema zvaničnog srpskog pisma u RM - onako kako ga poima MUP RM.

U kom cilju je hrvatska latinica, kao tuđe pismo Srbima iz RM, uopšte uzeta u obzir kao njihovo navodno kulturološki i pravno ispravno pismo jeste stanje stvari kojem treba da se priđe sa istorijskog, istorijsko-lingvističkog kao i, pre svega, pravnog gledišta unutar RM.