Иван Калаузовић: Култура дијаспоре је залог будућности Србије

На научној конференцији са међународним учешћем "Наука и савремени универзитет" (НИСУН), која је 12. новембра по шести пут окупила домаће и стране научнике на Филозофском факултету у Нишу, докторанд Иван Калаузовић одржао је запажено предавање о улози расејања у очувању националне културне баштине.

Захваљујући истраживачима, дијаспора све више постаје незаобилазна тема престижних научних скупова. Тако су на овогодишњем НИСУН-у чак две сесије биле посвећене феномену "одлива мозгова" и интелектуалној дијаспори. У оквиру једне од њих, докторанд Иван Калаузовић Иванус представио је рад на тему Култура дијаспоре, национална парадигма, плод коауторства са социологом др Зораном Јовановићем, у којем се дијаспора описује као својеврсна друштвена класа; хетерогена, нестална, прекаријатска, мобилизирајућа, једина класа која се налази изван граница матичног друштва.

"Млади високообразовани људи који одлазе из Србије беже од несамосталности, неетаблираности и несигурности сваке врсте, јер изгледа да овде до праве, природне смене генерација није дошло још од 1980-их. Сервилност и осредњост диктирају садашњост. Спашавајући се из једне врсте прекаријата, категорије коју код нас чине бројни интелектуалци, самосвесни појединци се по доласку у страну земљу аутоматски нађу у новој врсти прекаријата, међу имигрантима различитог образовног профила, па им борба за интеграцију и шансу за исказивање талената тек предстоји", каже Иван Калаузовић за РТС.

Овај аутор расејање дефинише као веран одраз матице и њеног друштва, његове структуре и свих њених појава и процеса. Верност тог одраза свом извору опстаје у индивидуалној свести онолико дуго, колико траје интеграција појединца у ново друштво.

"Да се не би много разликовали од сталног становништва земље боравка и да би опстали у новој средини, те себи убрзали напредак, имигранти потискују свој акценат и своје навике, прихватају туђе аршине и погледе, али оно што у њиховој свести ипак остаје и с временом не бледи је социо-културна баштина: сећање на детињство, младост, обичаје, приче, историју, па и формално образовање у земљи рођења. Због тога се њихова веза са матицом никада не прекида, а успеси које на бази колективног наслеђа нижу по интеграцији у нову заједницу, заједно са успесима својих сународника, чине корпус исконских вредности и образаца који могу допринети обнови националног бића и посрнулог друштва матице. Зато је култура дијаспоре, неокрњена социјалним теретом овдашњости, сигуран залог будућности Србије", додаје Калаузовић.

Како би илустровао своје излагање, предавач је на НИСУН-у приказао и материјале који сведоче о активностима Срба широм света, нарочито у Сједињеним Америчким Државама, оних са којима је у протеклом периоду сарађивао. Желевши да укаже на чињеницу да очувању матичне културе и традиције у свету не доприносе само високообразовани појединци, већ и људи које на то подстиче порив ка духовношћу, Калаузовић је на концу цитирао учитеља песника Алексе Шантића, писца, есејиста, филозофа и свештеника Људевита Вуличевића, који је, некада и сâм припадник интелектуалне емиграције српског народа, приметио да "велеумни и прости сличе; њима се истина открива: велеумни је докуче умом, а прости срцем, љубављу. Средњи људи, никакви људи".

Ово је за непуних шест месеци било друго Калаузовићево предавање којим је усмерио пажњу научне, али и свеколике домаће јавности на непресушни потенцијал академско-уметничке дијаспоре наше земље. Подсетимо, претходно је одржао 28. маја на конференцији Српске академије наука и уметности, такође у Нишу.

број коментара 0 Пошаљи коментар