Тамо где речи не стижу – луткарство као говор душе

 Када сте осетили да вас луткарство привлачи као израз уметничког стваралаштва и како сте донели одлуку да се школујете управо на Националној академији позоришне и филмске уметности "Крсто Сарафов" (НАТФИЗ) у Софији?

Своје прво луткарско образовање започео сам у школи Aнима, у класи Миливоја Мише Радаковића, једног од наших највећих и најпосвећенијих луткара. Захваљујући управо њему и његовом несебичном преношењу знања и љубави према луткарству, ја сам у том тренутку препознао лутку не само као средство игре, већ као снажан сценски израз који отвара врата новим истраживањима и другачијем доживљају позоришта.

Тада сам први пут осетио колика је моћ лутке – колико је сама по себи спектакуларна. Све што уради „живи“ глумац на сцени, лутка такође може да учини – али на начин који често делује магичније, поетичније и узвишеније. Она не имитира живот, већ га преображава, уздиже, симболизује. Луткарство сам заволео јер има ту јединствену моћ да вас из реализма поведе у најдубље сфере маште – и то не само као гледаоца, већ и као ствараоца.

Тај сусрет са лутком као живим бићем које не говори сопственим гласом, али све каже – био је пресудан за мој уметнички пут, a oдлука да се школујем баш на НАТФИЗ-у у Софији дошла је природно. То је једна од ретких академија у Европи где се луткарство изучава озбиљно, темељно и целовито – и као ликовна уметност, и као глумачка дисциплина, и као педагошки алат. НАТФИЗ није само образовна установа, већ жива лабораторија луткарске уметности. Тамо сам стекао не само техничко знање – како се лутка конструише, покреће, изражава – већ и дубље разумевање симболике, комуникације и емоције које лутка преноси.

За мене је луткарство више од професије – то је позив. А НАТФИЗ ми је дао темеље и ширину да тај позив оснажим и развијем на начин који и данас преносим другима, кроз радионице, представе и сусрете са публиком свих узраста.

 Како бисте описали искуство студирања на НАТФИЗ-у, посебно рад у класи Боњу Лунгова?

Студирање на НАТФИЗ-у у Софији било је једно од најинтензивнијих и најобухватнијих искустава у мом уметничком развоју. То није била само академска обука, већ животна школа луткарства, где се подједнако вредновала дисциплина, физичка спремност, техничка прецизност, али и унутрашња истина глумца који оживљава неживо.

Рад у класи Боњу Лунгова, великог мајстора луткарства и педагога, био је привилегија и изазов. Лунгов је захтевао потпуну посвећеност, али је заузврат давао огромно знање. Његов приступ је био ригорозан, али утемељен на поштовању према лутки као бићу, а не предмету. Код њега није било импровизације без сврхе – све је имало свој унутрашњи ритам, логику и емоцију.

Он нас је учио да лутка никада не "глуми", већ живи – кроз нас. Научио нас је да слушамо материјал, да поштујемо конструкцију, да дисањем, погледом, темпом покрета удахнемо живот ономе што је наизглед неживо. У његовој класи сам први пут разумео да је луткар истовремено глумац, редитељ, аниматор и занатлија – и да ниједна од тих улога не сме бити занемарена. Било је то темељно образовање које је обликовало мој уметнички идентитет, и које и данас, годинама касније, осећам као кичму свог стваралаштва.

Студирање на НАТФИЗ-у у Софији било је једно од најинтензивнијих и најобухватнијих искустава у мом уметничком развоју. То није била само академска обука, већ животна школа луткарства, где се подједнако вредновала дисциплина, физичка спремност, техничка прецизност, али и унутрашња истина глумца који оживљава неживо.

Рад у класи Боњу Лунгова, великог мајстора луткарства и педагога, био је привилегија и изазов. Лунгов је захтевао потпуну посвећеност, али је заузврат давао огромно знање. Његов приступ је био ригорозан, али утемељен на поштовању према лутки као бићу, а не предмету. Код њега није било импровизације без сврхе – све је имало свој унутрашњи ритам, логику и емоцију.

Он нас је учио да лутка никада не "глуми", већ живи – кроз нас. Научио нас је да слушамо материјал, да поштујемо конструкцију, да дисањем, погледом, темпом покрета удахнемо живот ономе што је наизглед неживо.

У његовој класи сам први пут разумео да је луткар истовремено глумац, редитељ, аниматор и занатлија – и да ниједна од тих улога не сме бити занемарена. Било је то темељно образовање које је обликовало мој уметнички идентитет, и које и данас, годинама касније, осећам као кичму свог стваралаштва.

 Да ли је постојала нека представа, лутка или тренутак током студија који је био прекретница у вашем развоју?

Током студија на НАТФИЗ-у, сви ми студенти смо редовно пратили луткарске представе – како у професионалним луткарским позориштима и на фестивалима, тако и испитне представе старијих колега. То је био важан део нашег образовања – да учимо гледајући друге, анализирајући, упијајући.

Представа која је на мене оставила дубок, готово преломни утисак, била је испитна представа тадашње треће године, мислим да је то била класа Петра Пашова. Радило се о комаду „Девојчица са шибицама“. Тада сам, по први пут, видео најпотреснију смрт на сцени – одиграну с лутком. Било је то толико снажно, дирљиво и чисто у изразу да сам схватио: то је нешто што "живи" глумац никада не би могао извести на тај начин. Лутка је ту отворила врата нечему што је дубље од реализма – директно у срце гледалаца. Било је то за мене фасцинантно и формативно искуство. Наравно, и друге испитне представе биле су веома инспиративне – свака је носила неку нову димензију луткарства.

Моја дипломска представа била је „Алиса у земљи чуда“, и управо је та представа постала и мој лични печат. Кроз њу сам пронашао сопствени језик израза – спој фантазије, симболике и прецизне анимације. Она ми је отворила врата даљем уметничком развоју и показала ми колико луткарство може бити средство за изражавање свега што не може да се каже речима.

 Колико је данас изазовно радити као луткар у Србији или свету?

Радити као луткар у свету, у већини земаља, данас није тешко – напротив, луткари и уметници генерално су цењени, поштовани и подржани. Луткарство се тамо доживљава као озбиљна уметничка форма, али и као средство образовања, терапије и друштвене интеграције. У многим европским земљама, постоје системске подршке, фондови, фестивали и инфраструктура која омогућава уметнику да се развија и живи од свог рада.

Нажалост, ситуација у Србији је знатно другачија. Овде уметник – а посебно луткар – често није схваћен озбиљно, па чак ни доживљен као професионалац. Постоји дубоко укорењен стереотип да је уметност хоби, а уметник "згубидан", што додатно обесхрабрује младе да се уопште упусте у ову професију. Уз то, присутни су и затворени кругови и кланови, који отежавају приступ институцијама и пројектима, без обзира на таленат и рад иза вас.

Ипак, упркос свему, ја сам у Србији провео више од двадесет година борећи се да луткарство, посебно у оквиру дечијих представа, увек буде корак испред тзв. "живе сцене". Веровао сам – и још увек верујем – да лутка има моћ да допре до публике на начине који превазилазе границе говора и реалности. Борио сам се за сваки простор, сваку прилику, и радио из уверења да уметност луткарства не сме да се потцени, јер она има огромну снагу, посебно у раду са децом.

 Шта по Вама чини добру лутку?

Добра лутка није само лепо обликован предмет — она је живо биће на сцени. То значи да лутка мора имати личност, унутрашњу енергију и способност да комуницира са публиком чак и без речи.

Прво, израда лутке мора бити технички беспрекорно урађена — квалитетни материјали, складан дизајн и функционалност покрета омогућавају луткару да је „оживи“ на најпрецизнији начин. Али сама техничка перфекција није довољна.

Најважније је да лутка има душу — да кроз њу може да се изрази емоција, карактер и прича. То значи да лутка мора бити дизајнирана и креирана тако да њени покрети, изрази и гесте доприносе сценској магији, да гледалац у њој види и осећа присуство нечег живог и аутентичног.

Добра лутка, заправо, постаје продужетак луткара – она је његов глас, његова рука и његов израз. Без снажне везе између луткара и лутке, без поверења и разумевања, лутка остаје само предмет. Коначно, добра лутка је и она која оставља траг у срцима публике – било да изазива смех, тугу, чуђење или радост. Њена моћ је у томе да нас одведе у свет маште и емоција, и да нас на неки начин промени.

 Како изгледа ваш креативни процес када стварате представу – од идеје до реализације и шта вас највише инспирише?

Мој креативни процес почиње идејом – често из неког личног доживљаја, књижевног дела, слике, музике или чак неког необичног детаља из свакодневног живота. Та идеја је за мене као искра која пали цео процес.

Након тога, следи фаза истраживања и прикупљања материјала – проучавам текст, ликове, симболику, технику лутке која би најбоље пренела поруку. У овој фази често цртање и моделовање лутака почињу да добијају облик.

Затим долази експериментисање и пробни рад – лутке се праве, покрети вежбају, сценске ситуације тестирају. То је фаза у којој волим да укључим и друге сараднике, да размењујемо идеје и развијамо концепт заједно.

Инспирацију црпим из људске природе, емоција, сећања, снова, али и из свакодневних сусрета, музике, ликовне уметности и, наравно, из саме традиције луткарства. Посебно ме инспиришу тренуци тишине и контемплације, када идеје добијају облик у уму, пре него што се реализују на сцени.

Током целе продукције, најважније ми је да останем отворен за нова открића и да дозволим луткама да саме почну да „причају“ и воде радњу. За мене је лутка прави партнер у стварању, и она често доноси неочекиване моменте чаролије. На крају, када представа заживи на сцени и видиш реакцију публике – то је највећа награда и потврда да је сав труд вредан.

 Какви су Вам планови, жеље...?

Моји планови су заиста амбициозни, али пре свега желим да останем овде где сам тренутно и да наставим да стварам. Имам неколико веома узбудљивих пројеката који су у припреми и које планирам да реализујем у наредном периоду.

Крајем новембра очекује ме премијера представе "Робин Худ" у Teatru Brand у Ахену. На том пројекту сам радио костиме, а уз то глумим и улогу просјака, што ми много значи, нарочито јер је мој немачки још увек ограничен, али то није спречило да добијем ову важну улогу. Верујем да ће ми то искуство помоћи да се још боље афирмишем и развијам као уметник.

Такође, имам лепе планове везане за сарадњу са Theater Fletch Bizzel у Дортмунду. Већ смо започели разговоре и сигурни смо да ћемо заједно ускоро "скувати" неки занимљив луткарски пројекат, који ће бити изазован и креативан.

За мене је најважније да наставим да радим оно што волим, да експериментишем и растем као луткар и уметник, и да кроз свој рад допринесем развоју луткарства како овде, тако и шире.