недеља, 16. мај 2021, 09:05
Narodni muzej u Smederevu
„Smederevo, grade od starina“, kaže se u dobro znanoj narodnoj pesmi…. I jeste tako. Na prvi pomen Smedereva u istoriji nailazi se još 1019. godine, u jednoj povelji vizantijskog cara Vasilija II. Sledeće pisano svedočanstvo je iz 1381, u povelji kneza Lazara, u kojoj se spominje manastir Ravanica i sela i imanja koja poklanja „ ljudini Bogosavu“. Blistavi trenutak, koji je Smederevo zauvek ostavio na vrhovima istorijskog sećanja svih potonjih generacija, trajao je tokom XV veka, kada je ono bilo prestonica tadašnje srpske države i kada je despot Đurađ Branković sagradio tvrđavu, po uzoru na carigradsku, i onda, i sada jednu od najvećih u Evropi.
I ranije, mnogo pre srpskih vladara, Smederevo je privlačilo ljude da se tu nastane, jer kako odoleti takvim geografskim i klimatskim pogodnostima - tu Dunav, rečna žila kucavica celog evropskog kontinenta, tamo plodno Godominsko polje, onde blago zatalasane padine Sunčanog brega, Mons Aureusa, kako ga još Rimljani nazvaše... Mnogo je toga u prošlosti što Smederevce s razlogom čini ponosnima.
Da Smederevo zaslužuje muzej, shvatili su neki viđeniji njegovi žitelji još posle Prvog svetskog rata. Zlatnim slovima u istoriji grada zato su zapisana imena Ljubomira Petrovića, Vladimira Lazića, Svetozara Spasojevića, a posebno Milana Jovanovića Stojimirovića i Leontija Pavlovića, čiji su entuzijazam i istrajnost doveli do toga da se 1950, dakle posle Drugog svetskog rata, i zvanično osnuje Narodni muzej u Smederevu.
U trenutku kada smo posetile muzej, 2018, vladalo je veliko uzbuđenje, jer se bližio dan predstavljanja nove stalne postavke. U takvom i ambijentu i raspoloženju smo se srele i sa direktorkom muzeja, arheologom Tatjanom Gačpar, koja nam je u razgovoru preplela nekoliko važnih zavičajnih tokova. Poput talasa moćnog Dunava, jedna za drugom izvirale su priče o prošlosti i njenim tragovima, o značaju muzeja i nekad i sad i - što je Tatjani Gačpar posebno važno - priča o identitetu Smederevaca, utkana i u novu stalnu postavku.
Zabeležile - Mirjana Nikić i Elizabeta Arsenović
Коментари