„Ластавица" Ђакома Пучинија

Горко слатка, романтична мелодрама, опера Ластавица, најмање је познато дело зрелог периода стварања чувеног италијанског композитора. Прича говори о Магди, жени сумњивог морала, заправо љубавници богатог Парижанина која пркоси конвенцији следећи сан о романтичној љубави са озбиљним, иако наивним, младићем. Ластавица или La Rondina на италијанском из наслова је управо она. Радња се одвија у живописним местима у Паризу и на југу Француске и све је дочарано врхунским музичким детаљима.

Занимјиво је да су се Пучинију за овај пројекат првобитно обратили бечки продуценти који су желели оперету. Та је идеја била брзо напуштена, али је првобитна концепција утицала на финални производ, о чему сведочи обиље валцера, као и романтична визија Париза и специфична лакоћа целокупног израза, тј. тона опере. Међутим, историја, као да је била против успеха Ластавице: Италија и Аустрија су постале непријатељи током Првог светског рата, што је спречило премијеру у Бечу, те је опера, без много помпе, први пут изведена у неутралном Монте Карлу 1917. године, а потом никада није освојила стално место на репертоару. И то се, по мишљењу оперских познавалаца, сматра великим, чак и скандалозним губитком, јер је је ово дело, оцењено на основу сопствених квалитета, а не у поређењу са другим операма са сличним темама, фасцинантно остварење.

Либрето је написао Ђузепе Адами (1878–1946) који ће касније сарађивати са Пучинијем на операма Плашт и Турандот. Скица за Ластавицу дошла је до њега захваљујуц́и бечком писцу, новинару и композитору Алфреду Вилнеру (1859–1929) и његовом сараднику Хајнцу Рајхерту (1877–1940), који је пак написао либрета за оперете неколико најпопуларнијих композитора тог времена, укључујуц́и и Франца Лехара.

Партитура ове опере, која се понекад назива и наставком Боема, или се пореди са Травијатом, само без трагичног краја, софистицирана је и економично написана. Једна од њених најупечатљивијих карактеристика је употреба амбијенталних звукова, нешто по чему се Пучини одувек истицао као мајстор веризма. Звона ван сцене се чују у III чину; други чин се завршава тако што жена на улици пева против вере у љубав; а песник Приније свира клавир на сцени у пвом чину, која постаје увод у најпознатију арију опере, „Chi il bel sogno di Doretta”. Ластавица обилује оном врстом мелодија по којима препознајемо Пучинија, укључујући сањиве плесне секвенце у II чину и ансамбл у истој сцени, „Bevo al tuo fresco sorriso“, која се неретко сврстава у једну од најлепших које је овај композитор икада написао. Међу њима је свакако и познати дует Магде и Руђера из III чина.

Опера има три чина и сваки од њих евоцира различите аспекте француског живота, као и другачији поглед на природу љубави. Први чин публику уводи у Магдин елегантни салон, у коме се на забави окупљају песници и низ других ликова слободног духа. Други чин је смештен у чувену плесну салу Латинске четврти, популарну међу студентима, сиромашним радницима, авантуристичким припадницима средње класе и туристима, док се трећи одвија на Француској ривијери. Пучинијева првобитна замисао је била да се радња дешава у време Другог француског царства (око 1860), мада миље који је у опери приказао није специфичан ни за један историјски тренутак. Тренутна продукција Метрополитена гледаоце пак води у двадесете године XX века, у гламурозни свет арт-декоа. Реч је о поставци која је премијеру у Мету имала 2008. године са Анђелом Георгиу и Робером Алањом, у главним улогама.

Сада је сопран Ејнџел Блу француска куртизана Магда, док тенора Џонатана Тетелмана слушамо у дуго најављиваном дебију на њујоршкој сцени у улози Руђера. Први пут у улогама Лизете и Принијеа наступају Емили Погорелц и Бекхзод Давронов. За диригентским пултом је маестра Сперанца Скапучи.

Уреднице преноса су Горица Пилиповић и Маја Чоловић Васић.