недеља, 06. окт 2019, 09:05
Kojekuda
Pred nama je jedna ljubavna priča. Odnosno, preciznije bi bilo reći – priča o ljubavi, onoj za ceo život, neizlečivoj, koja se ne može zaboraviti i od koje se ne može pobeći, ma kuda išao po svetu. O ljubavi prema rodnom mestu, makar ono bilo i najmanje, pa čak – objektivno – i ne mnogo lepo. U očima i duši onih koji su baš tu počeli da nižu dane svoga života, rodno mesto zauvek ima sjajnu auru koja pojačava senzacije čula i senči sve nedostatke. Malo je onih koji će reći da ne vole – ili mrze! - mesto rođenja, čak je za pitati se da li to uopšte može biti istina u samoj svojoj suštini. Jer, verujemo, i kod takvih, u sećanju sija, možda, jedan krov, zid, kamen ili ćošak… drvo, bašta, bunar… oko, osmeh ili ruka...koji makar malim sjajem ili žarom svedoče o, ipak, nezaboravnoj ljubavi…
Ako neko ne napusti svoje rodno mesto celoga života, onda ta ljubav, kako vreme prolazi, dobija samo sve više dokaza uzvraćenosti, sve dok „neko" i „mesto" ne postanu jedno, neodvojivo, zajedno uziđujući još jedan kamen u tvrđavu sećanja od čega rastu i traju oboje...
U Loznici smo upoznale Danijelu Milutinović, magistra geografije i turizma, zaposlenu u Upravi grada Loznice, Odeljenje za lokalni ekonomski razvoj i privredu, u trenutku našeg susreta angažovanu i u Turističkoj organizaciji Loznice. Pričala nam je o gradu i celom lozničkom kraju, o lepotama i specifičnostima, predočivši nam i fakta i legende. Ali sve je to daleko nadmašilo puku geografiju i samo turizam. Jer, ono što ćete sigurno, najpre i najviše, čuti, to je ljubav prema Loznici u Danijelinom glasu. Ona će obojiti svaku reč i svaki podatak i uputiti najlepšu pozivnicu da posetite Loznicu - potkovicu podno Gučeva i Cera, lepoticu pored krive Drine.
Zabeležile - Mirjana Nikić i Elizabeta Arsenović.
Коментари