Gosti iz prošlosti

Reditelji Marsel Karne, Žan Renoar i Žilijen Divivije ostali bi bez protagoniste svojih najpoznatijih ostvarenja, šuškalo bi se o prekoj naravi drugih glumaca, Pavla Vuisića ne bi imali s kim da uporede. . Marlen Ditrih bi imala samo jednu veliku ljubav u životu, a uzdasi mnogih Francuskinja ispred velikog platna bili bi upućeni nekom  drugom glumcu.. Francuska mornarica bi u Drugom svetskom ratu možda  brojala člana manje. Mesto gde se sastaju dve ulice u 18. arondismanu, na Monmartru, u Parizu, nosilo bi tuđe ime. Orden Legije časti za doprinos nacionalnom filmu stajao bi na tuđem reveru, a mladi glumci se ne bi dičili nagradom nazvanom po njemu. Kada bi se desilo da u 21. veku ne postoji sačuvan nijedan digitalni trag njegovog postojanja, i danas biste od ljubitelja sedme umetnosti čuli da je to jedan od najvećih francuskih  glumaca prošlog stoleća. U „Goste iz prošlosti"  stiže nam Žan Gaben.

Po rečima čuvenog filmskog kritičara britanskog lista "Obzerver", Filipa Frenča, Žan Gaben je  u sebi nosio spoj  virtuoznosti glumačkih velikana Džejmsa Kegnija, Edvarda Dži Robinsona, Hemfrija Bogarta i Spensera Trasija. Nije bio "lep kao filmski glumac"; izgledao je narodski, zdepasto, a glumačku izražajnost postizao je, činilo se, ne glumeći. Sarađivao je s najboljim francuskim rediteljima svog vremena i koje god da je uloge dobijao, oblikovao ih je kao uverljive sudbine nesavladive pred tragičnim porazom. I danas se za Žana Gabena kaže da je Francuska - on sam, jer se u njegovim ulogama vidi pravi francuski duh, sa njima je običan svet uvek mogao da se poistoveti.

Tekst priredila: Milica Đilas