Muzej zvuka

Uz mise i šansone, moteti predstavljaju žanr u kojem je ostalo najviše sačuvanih ostvarenja ovog velikog franko-flamanskog majstora. Možda i više nego u ostalim delima, u motetima je Žosken puštao svojoj mašti na volju, demonstrirajući bezgraničnu imaginaciju, melodijsku invenciju i besprekorno tehničko umeće. U korpusu od preko 60 dela, može se pronaći široki spektar različitih tipova tehnika i muzičkih stilova - od stroge homofonije, do izrazito kompleksnog kontrapunktskog tkanja, ali i korišćenja tonskog slikanja, koje najavljuje budući razvoj madrigalskog stila. Najveći broj moteta Žoskena de Prea napisan je za četvoroglasni hor, uobičajen za to vreme, ali se u njegovom opusu pronalaze i dela za petoglasni i šestogalsni sastav, što je predstavljalo inovaciju u stvaralaštvu ove generacije autora.

Ono što je karakteristično za motete ovog autora, bile su tehničke karakteristike svake pojedinačne kompozicije. Naime, gotovo da nema slobodno komponovanih moteta - autor sebi uvek postavlja tehnički izazov u vidu korišćenja kantus firmusa, kanona ili motoa, koji se pojavljuju tokom čitavog dela, pružajući kompoziciji formalno jedinstvo. U nekim delima, korišćenje ovih tehnika je zvučno gotovo neprimetno, ali se otkriva pažljivom analizom, svedočeći o velikom majstorstvu, kao i zaigranoj prirodi autora.

Posebno mesto među motetima Žoskena de Prea, zauzimaju ona dela zasnovana na psalmskim stihovima. Ovaj autor je bio pionir u polifonoj obradi ovih biblijskih tekstova, koji su naročito dominirali u njegovom opusu tokom poslednjih dvadeset godina života. Tek nekoliko autora pre Žoskena je posegnulo za ovim predlošcima, a njegov Mizerere, zasnovan na 51. Psalmu, bio je jedan od prvih u dugačkom nizu uspešnih muzičkih interpretacija ovih potresnih stihova.