Светске музичке позорнице

Први део емисије испуниће Шуманова Пролећна симфонија у Бе дуру, опус 38 број 1. Ово дело настало је 1841, у изузетно срећном периоду композиторовог живота, када је након жучне свађе са Фридрихом Виком, оцем цењене пијанисткиње Кларе Вик, она Роберту Шуману на крају и обећана. Историјски извори наводе да је до 1840. године Шуман написао чак стотину песама посвећених Клари, а тада је, уз велику подршку своје супруге, скицирао и прву симфонију. Како је у свом дневнику Клара истакла: „Најбоље би било да Роберт компонује за оркестар; његова машта превазилази опсег клавира. По осећају, све његове композиције су оркестарске... Највише од свега желим да он компонује за оркестар – то је његово поље! Ох, могу ли успети да га наведем на тај пут?”, речи су Кларе Шуман. Премијера Пролећне симфоније уприличена је 31. марта 1841. у Лајпцигу, када је Гевандхаус оркестром дириговао Феликс Менделсон, а дело је изузетно топло прихваћено.

Симфонијом у Це дуру, број 2 опус 61 завршава се један од најмрачнијих периода Шумановог живота. Наиме, пратећи Клару Шуман на турнеји по Русији која је започела 1844, композитор је запао у депресију која га је потпуно паралисала: депресивно стање је било толико јако да није био у стању да говори, нити да се креће. У Другој симфонији Шуман кроз тематске трансформације, цитате и алузије на музички начин описује своје психичко стање и превазлажење мрачне меланхолије. Разлоге за овај снажни напад депресије можемо наћи, поред Шумановог крхког психолошког здравља, и у чињеници да је током турнеје осећао да је сведен на улогу пратиоца своје успешне супруге - изузетно цењене и међународно признате пијанисткиње. Животна криза довела је композитора и до прекида сарадање са часописом Die Neue Zeitschrift für Musik који је, заједно са Фридрихом Виком и Лудвигом Шункеом, Шуман основао у Лајпцигу 1835, али који је временом почео да посматра као неку врсту "ропства".

По повратку из Русије, децембра 1884. са породицом се сели у Дрезден пошто је доживео тешко разочарање јер није номинован на место Менделсоновог наследника у Гевандхаусу у Лајпцигу. У Дрездену током пролећа 1845. године, а захваљујући обновљеном интересовању за Бахов контрапункт, започиње рад на Другој симфонији, схватајући да је пред њим нови стваралачки пут везан за стварање целовитих композиција које је претходно морао у потпуности да промисли и ментално обликује. Дело је посветио Оскару Првом, шведском принцу из династије Бернадот, а оно је, као и Прва симфонија, премијерно изведено под диригентском палицом Феликса Менделсона 5. новембра 1846. године у лајпцишком Гевандхаусу.

Уредница Ирина Максимовић Шашић