Антологија српске музике

Уз Милоја Милојевића и Стевана Христића, Петар Коњовић је у првим деценијама двадесетог века дао снажан импулс музичком стварању у Србији. Наиме, по речима Стане Ђурић-Клајн, ова три ствараоца са једне стране уносе новину и свежину својим изграђеним и израженијим уметничким индивидуалностима, раскидајући са романтичарским усмерењима која су обојила стваралаштво њихових претходника – Јосифа Маринковића, Станислава Биничког и Петра Крстића, док су, са друге, поставили строжије критеријуме у примени и оцењивању естетских вредности. Њиховим стваралаштвом српска музика започиње да прати корак са тада савременим европским струјањима.

Петар Коњовић, најстарији међу овом тројицом композитора, рођен је 1883. године у бачком Чуругу. Школовао у новосадској Српској гимназији, а потом и у сомборској учитељској школи где му је, као и раније Маринковићу, наставник музике био Драгутин Блажек уз којег је имао прилике да се упозна са Мокрањчевим руковетима које ће му послужити као инспирација за ране композиције. Даљи пут га води у Праг где је до 1904. године похађао студије композиције у класи Карела Штекера. Након повратка 1906. радио је као наставник музике и хоровођа у Земуну, а од 1907. до 1914. године и као професор у Српској музичкој школи у Београду, првој музичкој школи у Србији која данас носи име Стевана Мокрањца. Од 1939. до 1950. Коњовић је био професор на Музичкој академији у Београду. Године 1937. изабран је за иностраног члана Академије наука и уметности у Прагу, а 1946. за редовног члана Српске академије наука, где је основао Музиколошки институт и био његов први директор у периоду од 1947. до 1954. године. Преминуо је у Београду 1. октобра 1970. године.

Иако је Коњовићевићев опус у највећој мери испуњен вокалним и вокално-инструменталним делима – хоровима, соло-песмама и операма, и на подручју инструменталне музике композитор је оставио значајна остварења попут Симфоније у це молу, Јадранског каприча, камерних композиција, Симфонијског триптихона Коштана састављеног из инструменталних одломака из његове исотимене опере, као и варијација На селу и симфонијске поеме Макар Чудра.

У симфонијским варијацијама На селу из 1915. године рефлектује се Коњовићев ослонац на Мокрањчеве руковети. Наиме, као тему Коњовић је употребио мелодију песме Пушчи ме из X руковети, а дело је посветио Стевану Мокрањцу. Ово су прве оркестарске варијације у српској музичкој литератури, а изведене су под диригентском палицом композитора јануара 1920, а потом и у Паризу априла исте године. Властимир Перичић указује да у програмски конципираном делу претежу ведра расположења, сликајући идиличне сцене богатим средствима великог оркестарског апарата.

Симфонијска поема Макар Чудра настала је по истоименој причи Максима Горког. Коњовић је ово дело писао 1944. и 1945. године као свој последњи симфонијски опус. У првобитној верзији, која је имала и деоницу соло-баса коју је композитор касније изоставио, дело је трајало дуже од четрдесет минута и представљало је најобимнији симфонијски став у тадашњој југословенској литератури. У овој верзији, Макар Чудра је премијерно изведена 15. фебруара 1946. године када је Београдском филхармонијом дириговао Михаило Вукдраговић, док је солистичку деоницу певао Жарко Цвејић. Властимир Перичић истиче да ово дело одликује епска ширина, рапсодична форма, као и мелодијске замисли чији обриси буде асоцијације на вокалну декламацију која се утапа у густо оркестарско ткање.

Уредница Ирина Максимовић Шашић