Алекси Чејап: Французи и постколонијалне студије, или друга смрт Емеа Сезера

Када су се у англосаксонском свету појавиле постколонијалне студије, оне у суштини нису биле ништа друго до дискурзивни и идеолошки приступ који је омогућавао да се иза овог помало софистицираног термина означи скуп пракси које су постојале много пре формализовања овог концепта. Отада је он постао својеврсни практични модус чији обриси понекад остају несхваћени. Усвојен је једнодушни став да је постколонијални „почетак" обележен главном утемељујућом и модулирајућом насилношћу сусрета са Другим. Ова насилност се изражава не само у виду физичког потчињавања, него и у виду скупа дискурзивних и институционалних диспозитива који су допринели да се Други потчини, да се докаже његова инфериорност као и неодложност прихватања „цивилизаторске мисије" коју су испланирали мисионари, војници и свакакви авантуристи. Управо су се у том контексту конструисале постколонијална књижевност и теорија које се према својим главним иницијаторима најпре дефинишу као одбијање, отпор, субверзија и оспоравање. Текст тежи да баци ново светло, помоћу радова Асајага, Смутсове, Амсела и Бајара, на оно што много подсећа на „колонијалну библиотеку", стециште „брбљања колонијалних дискурса" о којем је говорио Мудимбе. Текст такође испитује које су стратегије успостављене како би се „озаконило" и „посветило" „француско" знање уздигнуто у „оца" или „претка" дисциплине која се пак извргава руглу, а да „чистота" или „престиж" оригиналног (француског) знања не трпи никакве последице. Оно што се такође разматра јесте главни заборав који се може изједначити са нечим што би могли назвати „другом смрћу" Емеа Сезера, која се потом позиционира у културну и теоријску струју постоколонијалних студија.

Читала Марица Милчановић.
Уредник емисије: Немања Митровић.