Cune je pamtio kako su ga i Aleksandar Ranković i Koča Popović tražili da im peva „Janičara“. A u tome da su baš obojica našla nešto u toj pesmi, mogao bi se iščitati čitav tom o Srbiji, o dve Srbije. Nešto o njihovoj suštini, podzemnim silama i razlikama, o lepom i ubilačkom, o fatalnoj razlici između budućnosti koja je mogla biti i budućnosti koja je stigla, pogubna za zemlju.

Cune je neprimetno doneo dve stvari u narodnu pesmu, dve inovacije. Počeo je kao gradski kruner (kako neprevodivo kažu Amerikanci) - pevač tihog stila, balader, kao Sinatra i Din Martin - a ujedno i jodlujući i pevajući u danas pomalo smešnim španskim glisandima kao jedan od naših „Meksikanaca" (singl Halisko!); pevač, ukratko, „zabavne" muzike.

Kada je počeo da snima starogradske  pesme i romanse, a onda i čiste narodne pesme  -  srbijanske,  vojvođanske,  makedonskesevdalinke,   prastare  i  novonapisane - preneo je ponešto od toga prvog, zapadnog stila u folklornu pesmaricu. Rezultat, sad kad se čuje, zadivljujući je. 

Druga inovacija, koja je tražila tehničko razmišljanje: Cune je možda prvi koji je shvatio Sinatrinu i Krozbijevu lekciju - da su mikrofon i studio takođe instrumenti i to vrlo zeznuti, koji se mogu manipulisati u vlastitu korist, no koji znaju prevariti i biti neprijatelji izvođaču.

To mu je bilo nužno: bio je pevač zapravo ograničenog volumena, ali verovatno najbolje tehnike od svih, s potpunom kontrolom glasa - ako se slušalac malo koncentriše da zapazi kako Cune ispevava i gde uzima vazduh u muzičkim frazama, lako će čuti da je disanje Cunetovo kao u trubača.

Ako se kvalitet pevača meri najpre formalnim osobinama, bojom i tonom, tehnikom, ekspresivnošću, treba samo pustiti bilo koju od pesama što ih je Cune snimio u svojim anni mirabiles, periodu između 1960. i 1981, stvorivši verovatno najzaokruženiju pesmaricu od svih. Treba zastati (a to je danas u pomahnitalom svijetu zapravo najteže) i istinski poslušati makar samo nekoliko pesama pa da se uvidi ta raskoš.

Pevač dugih melodijskih linija, strašan u rubatu, zahvaljujući pomenutoj monstruoznoj tehnici igrao se dužinama fraza, izazivački i samosvesno, s prikrivenom gordošću. Obdaren sjajnim sluhom i intonacijom, šetao je između oktava, praveći u legatu zadivljujuće prelaze iz najnižih, njemu prirodnih baritonskih „laga" u falset. Bilo da je pevao izvorni biser kao delikatnu „Pšeničice sitno sjeme", narodsku radost u „Moj zumbule", ili zavodljivu i zavodničku romansu „Te oči tvoje zelene" - iz hladnih dubina podzemnih voda prelazio je u visinu, u ono što Nemci zovu Kopfstimme (doslovno „glas iz glave").

U kolektivno nesvesnoj asocijaciji to je „ženski" glas - trajno problematičan i neobičan u našim kulturama. Upotrebom ove tehnike „varao" je tom nevidljivom prisutnošću i one kondicionirane mišljenjem (!) da su dinaroidno pevanje „na vikanje" i „ko će jače" jedini dokaz i primer „pravog" (muškog) pevača. Proširenom metaforom: Cune nije glasom razbijao prozore, on ih je paletom vokalnih boja tonski oslikavao u vazduhu.

Ta boja, farba - e, ona je bila najlepša od svih. Nezahvalna su poređenja, i pogrešna najčešće, ali ovo se javilo samo i nezvano: jedini s kojim bi se zasigurno Cunetu moglo naći sličnosti po toj boji (ali i tehnici), bio je Amerikanac Mel Torme, pevač čuvenog nadimka „the velvet fog" - upravo ta „baršunasta izmaglica" najbliža je i opisu Cunetove boje.

Ova se prirođena osobina onda, kao ruka u rukavici, stapala s nečim što je u stvari svestan izbor. Interpretacija, način kako je donosio pesmu, uvek i u svemu sjajilo je jasnim određenjem - ukus, mera, nikad višak, ni tonski niti emotivni, tako karakterističan za naše narode što su i u dobrom i u lošem skloni preteranim gestama.

Krajnji rezultat - taj ton, samo njegov, jedinstven, bio je skoro pa sam sebi svrha i efekt, učinak. Nosio je prijatnost i mir, smirenje što samo čeka izmorenog i izmučenog čoveka da ga prihvati i obgrli, zaustavi ga na neko vreme i ponovo ga oljudi, kako nekada tako i sada, u ovim pomahnitalim vremenima.

Zato, kad je dostigao zenit, usavršio i zaokružio stil, Cuneta se, za razliku od tolikih - setimo se Arsena ili Zvonka Bogdana, recimo - nije moglo imitirati ni karikirati. On kao da je postao neka „nulta tačka", s toliko prednosti i superiornosti da se njegova savršenost ni ne primećuje, ali koja iako neopažena i te kako deluje, postavlja se kao nevidljiva osa, nesvesna mera za sve druge.

Kao da ni to nije bilo dovoljno, Cune je posedovao i qualitas koju imaju retki pevači: svestranost - sposobnost da se okuša i bude dobar u više od jednog žanra. Tu je odmah i surov test. Za prilagodljivog pevača - pevača s „više lica" - često nema veće opasnosti nego da se zbog svog talenta zaleti i ode predaleko, ispadne iz vlastitog prirodnog staništa i na kraju ispadne bespotreban u svakom žanru.

Dešavalo se i dešava tolikima. Možda otud što je počeo, kvalitativno gledano, od najsmešnijeg žanra, kao jedan od naših „meksikanaca", pevača meksičkih pesama koje su četrdesetih na pedesete kao dekretom puštene u Jugoslaviju, a primile se ipak prirodno i obeležile teško vreme - Cunetov put je bio drugačiji, suprotan većini. Od naivnog i drago komičnog „Haliska", u kojem ipak i već tada pokazuje neke od kvaliteta koje će ga kasnije odvajati - mogao je ići samo u bolje. Bio je takav pevač kome ne da se nikada nije dogodilo da ispadne smešno suvišan, nego je, kako je napredovao i širio repertoar i tehniku, sticao serioznost, gravitas bez premca za one koji znaju čuti, i slušati.

Imao je iz toga i pride osobinu koja spada u najmisterioznije, osobinu hitru kao opsena, a paradoksalno postojanu. Smenjujući se u različitim žanrovima uvek je zvučao „isto", tim svojim beskrajno raskošnim baritonom, dubokim, tamnim i životonosnim poput planinskog hladnog izvora, a uspevao je menjati se kroz svaku pesmu, kako bi ona zahtevala. To drugi nisu mogli. Recimo, svaki, i najpoznatiji, sevdalija generacije, mogao je ostati jedino u svom stilu i eventualno brusiti ga do perfekcije. Možemo li zamisliti Safeta ili Zaima kako pevaju zabavnjake? I obrnuto, zabavnjaci i šlager-pevači zvučali su uglavnom tragikomično u narodnom stilu.

Pevajući izvorne narodne pesme i one novonapisane, gradske, pa sevdalinke, makedonske pesme, ruske i mađarske romanse, Cune je prilagođavao sebe njima, a onda, teže - njih sebi - i tom u procesu menjao je i samu pesmu, „tekst" u doslovnom i prenesenom smislu objekta čitanja. A zvučao je, fascinantno, uvek kao Cune.

Ispod te iste maske, međutim - jer o tome se ponovo radi - dao bi na tren naslućena različita lica. I ni u jednom od tih lica nikada, što je možda njegova osnovna misterija, nismo videli ono pravo. Nigde nije otkrivao direktno ono što naši patetici prelako i površno zovu „dušom". Po tome, on je verovatno i najveći glumac među pevačima, i da je ova kultura bila pametnija, mogao je biti teatarski, a ne „samo" pevački prvak.

I to - da stvar usložimo dodatno - u ulogama negativca. Bio bi briljantan ibzenijanac, recimo, čovek s dva lica, građanin s pristojnim osmehom ispod kojeg je nepoznata karakterna zatamnjenost pod pritiskom, koja može i ne mora pući u nekom momentu. To je moguće naslutio i Điđa Karanović u Jagodama u grlu, kad mu je dao ulogu.

Cune nikada ne bi mogao biti Toma Zdravković iz Balkan-ekspresa, lik koga prebijaju Švabe - verovatno pre onaj koji otkucava kolegu muzičara i onda izlazi pred mikrofon da zavede okupatore najšarmantnijom verzijom „Lili Marlen" koju su čuli. Nijedan pevač nije imao takvu skrivenu „mefistovsku" crtu u nas.

Pristojan, ali na distanci u ophođenju, a ispod toga, naslućuje se, jedan duh zapravo silno pokretan i angažovan u unutarnjim, mračnim i svetlim silama bića, negde u dubokim dubinama vlastitim. Tačno dakle poput boje njegovog glasa i slojevitosti interpretacije. Spoljno, pojavnost, fenomen - ono što čujemo - i izmičuća unutrašnjost nasuprot, u njega su bili u apsolutnoj protivteži, zamućujući rasvetljavanje ličnosti i dodatno onemogućavajući fiksiranje za samo jedno, za čvrst identitet.

Cune je ispod glumački nasmešenog okruglog lica i lakog manira, izvesno ponirao gde drugi nisu mogli. A niti će, sasvim možemo biti sigurni.

Gradski čovek, bez sumnje, ali nejasne lokalne pripadnosti - i Šumadinac i Beograđanin, Sremac poreklom, čak su neki govorili Vlah i, frapantno, „beli Ciganin"... on nije bio s jednoga mesta. A u isto vreme - najsrpskiji pevač od svih. 

On nije zračio toplinom i prisnošću, a što bi, po nepisanim pravilima estrade i građanske „vospitanosti" to više pokušavao, lažnije bi delovao, u intervjuima i konferansi onoga vremena i adeta. Pričalo se da je znao delovati i umišljeno. Ako je tako bilo - imao je i rašta, naravno. Moguće je to pak bio refleks iste one škorpionske crte: takvi se ljudi po pravilu osećaju nedovoljno cenjeni jer znaju da nose nešto sobom što niko nema i da su u stanju menjati stvari, ponekad čitav neposredni svet oko sebe. 

To uzrokuje tipičnu distancu, izgled jedva prikrivane pa makar i humorne zlovolje i gorčine, ili čak arogancije. Upravo te mane, međutim, bile su najzanimljivije i najzagonetnije kod višegodišnjeg pokušaja da se shvati Pevač. Negde u njima mora da je bila i iskra ili uzrok kasnije težnje ka tihom savršenstvu kao posledici spoja darovitosti i rada, velikog, neprimetnog rada.

Samo takav je, u svojim do kraja sakrivanim protivrečnostima, mogao onda i stvoriti to što jeste: pevati senzualno i decentno, pevati i muškom i ženskom crtom, pogospoditi narodne i narodske pesme, pokazati jednom jedinom singl-pločom da je stigla era gramofona i da će diskografija biti jugoslovenska kulturna sila par excellence; biti cenjen i uzdizan doslovno od svih kolega i osećan sublimno od svakog poznavatelja muzike, a shvaćen od retkih.

Na kraju, i kao jedino bitno, na svega nekoliko albuma i sa serijom singl-ploča ostavio je pesmaricu u kojoj su najvećim delom definitivne verzije naših klasičnih narodnih i gradskih pesama, onih koje čine naše samo biće. I postao pevač - najbolji od svih - čije pravo lice nikada nismo upoznali.

Ipak: kao svi veliki izvođači, da bi postali takvima, otpevano mora da nadraste sebe, mora da zahvati više od namere. Jednom pesmom Cune je uhvatio nešto istinski misteriozno, nelično, opšte, a nerešivo i predskazujuće.

Tako je snimio „Janičara", pesmu koja je uzbujala neke čudne, tajne energije. Onako kako je napisana, bila bi to pesma dobra i velika po sebi - postandrićevska novela u četiri strofe, sa stihovima Radomira Vasiljevića i muzikom čuvenog Novice Negovanovića. Pesma sadržajem teška, gotovo neprijatna od istorijskog patosa, tipska, i agresivne emocije, pa ipak, ipak tako potresna.

Ali tek je način kako ju je Cune otpevao, savršeno kalibriran, učinio da u njoj iznad reči progovori još nešto - nešto vrlo uzdržano, a nelagodno. Trauma, kompleks, neizrečeno, najrazličitiji netaknuti kolektivni odnosi i mučne, činilo se anahrone, pripovesti, svile su se u ovoj pesmi, a pevač je našao načina da poput neobičnog kartografa otkrije mapu duboko potisnute teritorije, tako da joj grube, a uplašene ruke cenzora ništa ne mogu, osim da je kompletnu zapale. To što je pesma sama bila zapaljiv materijal, druga je stvar.

Ima u njenom istorijatu trenutak koji je neverovatan, kao dramski: Cune je pamtio i jednom rekao kako su ga i Aleksandar Ranković i Koča Popović tražili da im peva „Janičara".

Ima li, u beskrajnoj sugestivnosti tog motiva, suprotnijih pojava od ova dva pala moćnika? Ali uprkos tome, to da su baš njih dvojica našla nešto u toj pesmi, mogao bi se otčitati čitav tajni tom o ovoj zemlji, o dve zemlje u jednoj večnoj podeli. Nešto je tu uhvaćeno o njenoj suštini, njenim podzemnim silama i razlikama, nešto o lepom i ubilačkom, s nebrojenim grananjima, o podeljenostima, mogućnostima, konfliktima, o fatalnim razlikama između budućnosti koja je mogla biti i budućnosti koja je stigla, pogubna.

Cune, uzdržanošću izvedbe - bez obzira na neke teške deonice - izmaknuvši se sasvim s puta pesmi, podigao ju je kao ogledalo dve ličnosti i dva koncepta istorije. I dao naslutiti onu najsubverzivniju misao što se javila u dnu pesme: da su bez obzira, na kraju balade (sic!), izgleda njih obojica ipak jedno. Cinicima na zluradost, a većini obrnuto, kao tragičko shvatanje.

U oba slučaja, samo veliki umetnici u stanju su da ovako, iz prošlosti, pretkatastrofično, polonijevski, postave stvari, tumačeći i bezrečno, samo nečim naslućenim u tonu. U tom smislu, većega tumača od Cuneta naprosto nije bilo.

 

 

div id="adoceanrsvdcfhklggd">