Pevači narodne muzike iz Srbije izdvajaju se po tome što su geografija, prošlost i kultura odredile takve razlike među njenim krajevima, od Vranja do Vojvodine, da su iz toga nastale razlike u muzičkom izrazu kakve se teško drugde mogu naći. Napravili smo za vas izbor najboljih pevača srpske narodne muzike. Danas govorimo o tri čudesna glasa. Sofka Nikolić je bila najveća kafanska pevačica između dva svetska rata. Vule Jevtić je bio prvi pevač beogradske škole narodne muzike. Danica Obrenić je bila prva koja je pevala umetničku narodnu muziku. Ovo je priča o njima.

Možda je u svemu bilo malo ironije na početku, malo nečeg odbranaškog, kao i negdašnjeg osećaja superiornosti (pogrešne). Ali dešava se već neko vreme: rokeri, muzičari, visokoobrazovana publika i uopšte „poštena inteligencija" koja pamti život u SFRJ, sve češće zbunjeno i s oprezom priznaje: „Znaš, oni narodnjaci što smo im se smejali onda - danas kad ih slušaš, čuješ, to je bilo stvarno odlično".

Prošlih godina, nekako sve što drži do sebe zavolelo je intimno i iz dublje potrebe jedan nekad prezren žanr: njegove pesme i one koje ih nose - njihove pevače, interprete i tumače, izvođače iz Srbije, Bosne i Hercegovine i Makedonije. O misteriju instrumentalista i orkestara toga doba trebaće jednom posebno.

Iako je ceo ovaj kulturni i muzički krug sapet mnogim vezama, svaka od sredina ima svoje naročitosti. Pevači iz Srbije u čitavom tom prevrednovanju izdvajaju se po nečemu: geografija, prošlost i kultura odredile su takve razlike među njenim krajevima - i iz toga razlike u muzičkom izrazu - kakve se na ovom nekad zajedničkom prostoru teško drugde mogu naći. Zato, od Vranja do Vojvodine, uslovljeni tim razlikama, mogli su nicati valjda jedino isto takvi pevači. Muzika koju pevaju, stvarana na narodnim korenima i nasleđu, artikulisala se u gradovima, kao krajnjoj tački gde se bruse i osobnosti - u kafanama, odakle je većina došla ili se njima kalila, ali i u teatru, na koncertima i tonskim studijima, kod intepretatora umetničke narodne muzike, gde su razvijali stilove, svaki svoj vlastiti, po talentu, ličnim istorijama, ambiciji i sudbinama, a svi zajedno stvarali jedan pravac koji po bogatstvu ima malo parnjaka bilo gde.

Od najstarijih, zaboravljenih, imena kao što su Mijat Mijatović, Milan Timotić - koji živi kod publike (iako još uvek bez imena!) samo zahvaljujući Šijanu i legendarnom arhivskom snimku - filmu u filmu; preko operetske Teodore Arsenović i Bore Janjića - „čoveka orkestra", pevača sevdaha i srbijanskih pesama, ali i Paljetkove Adio Mare - do legendarne Sofke Nikolić. Pa ratni i posleratni pevači, čudesna Danica Obrenić, „kosovski misterij" Mare Đorđević, pa Anđelija Milić, Ksenija Cicvarić (što kod nove generacije akademaca i etnomuzikologa, uopšte gotovo kod svih koji proučavaju baštinu, postaje s vremenom sve uticajnija - jedan mali i istinski kult koji se javno ne vidi). Onda kafanci u rasponu od Vuleta Jevtića do Dragoljuba Lazarevića - i na kraju oni koje pamtimo i znamo od televizijskog doba kao kulturološke vododelnice - Tozovac, Lepa Lukić, Staniša Stošić, Vasilija Radojčić, Cune, Toma... sve do Luisa i Džeja.

Kod temeljitog slušanja, ne može čovek da odluči čime začuđuju više: brojem, jačinom i zanimljivošću svojih ličnosti, vrsnošću, razlikama, širinom pesmarice i različitošću interpretacija, ili pak svojom divnom, trajno tajnovitom muzičkom i kulturnom ostavštinom.

Tako sada pokušavamo da učinimo prvi korak i da napravimo ono što odavno nedostaje: svoj kanon i u tom muzičkom i kulturnom pravcu - kakav imaju manje-više svi žanrovi osim ovoga. A tako mu je potreban, baš zato što je ova vrsta muzike i deo kulture, takva kakva jeste, s osnovnim sličnostima a silnim razlikama - i s beskrajnim bogatstvom. I važnošću teško izmerljivom, za kulturu, za budućnost samu.

Otud je nemoguće najbolje i najvrsnije predstavnike ove muzike svesti na jednu listu, „vertikalno", umesto sveobuhvatnije, u širinu, gde bi se imena granala iz jednog debla, organički i u harmoniji. Zato, umesto toga, sledi petnaest priča koje se odvajaju ne samo po izvrsnosti, nego i po tome što ne liče na druge. Ni ljudski ni muzički - na razini koja je uostalom i najvažnija. 


Sofka Nikolić
- prva i najveća kafanska pevačica Kraljevine Jugoslavije

Naraštaji su se u nas tolike godine oduševljavali mitovima što su dolazili od drugde. Amerika, Nešvil, Vudi Gatri, bluzeri, rokeri i sve tako - bili su deo privlačne mitologije koja je dobacila do svih krajeva sveta, pa i našeg. Ali nismo znali da smo ovde pod nosom imali bolje priče. Životopise koji poput filma Orsona Velsa F for fake čitamo kao izmišljene, kao filmpve o lažnoj prošlosti - a koja zvoni potpuno stvarno.

Sofka Nikolić bila je najveća kafanska pevačica stare Jugoslavije. Dolazi iz mraka Bijeljine i Zvornika (interesantno, kao i Ljiljana Petrović pola veka kasnije), s brojgelovskih vašara i mulja kafana, ali njena prava biografija počinje odlaskom u Mostar, gde njen graničarski sevdah, kao i svaka pojava s prirodne ili metaforičke granice, svakako van centra, zvoni drugačije. Tu je, između ko zna kakvih boljih i lošijih mesta, između restorana, hotela i rubnih kafana starog soja, uspela za danas neoznačenim astalom da zapeva „Eminu" - i Šantiću samom.

U Sarajevu Sofki na noge dolaze istorijski mrtvaci, andrićevski age i begovi, pojave tragično anahrone, preživele, dolaze da ih ona dotuče i opeva im njihov vlastiti kraj. Iz Sarajeva u Beograd, na Skadarliju.

Dvadesete su godine, Kraljevina SHS živi prvo desetleće i u njemu i svoj prvi modernitet: novi industrijalci nose halbcilindre, voze uvezene limuzine, progres galopira kao u Krležinom eseju o Beogradu, kao u Andrićevoj Gospođici.  

Sofka peva i druguje s Nušićem (koji „nikad ne ponavlja štos"), sa sirotim Tinom i Krklecom, s čiča Ilijom Stanojevićem i Rašom Plaovićem. Postaje slavna. Žena pristigla iz diluvijalnog blata, u dvadeset i nekoj kupuje vilu na Topčideru u kojoj goste dočekuje služavka i uniformirani personal.

Zovu je u Berlin i Pariz, još samo kratko glavni grad sveta; doba je o kojem danas gledamo bezbrojne pastiše: Hemingvejev Pokretni praznik, Ficdžerald i Zelda, Džojs, Pikaso, Modiljani, prvi crni američki džezeri - svi su tu.

I Džozefina Bejker - kojoj, muški slinavo, tepaju „Crna Perla", „Kreolska Boginja" - jezik se skoro raspada od hiperbola. Amerikanka u Parizu je dirnuta Sofkinim pevanjem i neobičnim, kao s druge planete dalekim harmonijama, melodijskim rešenjima i uvijanjima nota. A Sofka možda u njoj prepoznaje nešto drugo od Parizlija - iza tih ulaštenih, a zapravo rasističkih stereotipa, vidi možda nekog svog.

Šta god to bilo, snimci Sofke Nikolić danas kad se slušaju, zapanjujući su: neustrašivost, silina, beskrajni humor u tonu, ništa što bi bilo ukočeno i iskompleksirano, samo energija preživljavanja, zaigranost i opijenost.

I katastrofična crna radost, koja naravno ne može potrajati: ona ista anarhična, paganska radost što ide od arhajskog doba do scena iz filmova Saše Petrovića i Emira Kusturice, dionizijsko ludovanje koje uvek stoji u najdirektnijoj vezi s kaznom, žrtvovanjem i tragedijom.

Na vrhuncu slave, 1939. godini Sofki umire šesnaestogodišnje ćerka. Nakon takve tragedije, Sofka se povlači - uistinu, za razliku od današnjih povlačenja. I ne peva više.

Godine 1968. ostarela Džozefina Bejker dolazi u Beograd i sreće se sa Sofkom Nikolić. Kakav čudan, dirljiv moment: kad je sve prošlo, nalaze se dve žene, sada u kasnim godinama, bez negdašnje snage, sa svim što su prošle. Ne znaju jezik jedna druge, ali se u svemu razumeju.

 

Vukašin Vule Jevtić
- prvi pevač beogradske škole narodne muzike

Ako je Sofka bila simbol i prelaska iz mraka unutrašnjosti u centar nove, prve i mlade, velike države Južnih Slovena, Vule Jevtić i danas zrači, svojim tonom, stilom i stavom, kao pevač samog Beograda - pevač koji zvuči kao onaj koji nije odnekud došao, nego mu je nastajući velegrad prirodno stanište.

Iako to nije sasvim bilo tako, kao i kod mnogih koji će se i osećati i smatrati „beogradskijim od Beograda" (setimo se Mome Kapora uostalom), Vule Jevtić prvi je pravi i potpuni predstavnik (beo)gradske škole narodne muzike.

Pevajući pesme o gradovima, među njima i moćnu i strašnu pesmu „Jedren grade", koju peva nežnije i toplije, melanholično - melanholijom proizašlom iz istorijske tragike - i pesmu „Beograde, mili grade", novim, kultivisanim stilom intepretacije narodne muzike.

Peva onim stilom koji je neodvojiv od institucije Radio Beograda, baš kao što je i sam Jevtić neodvojiv od jedne druge institucije - ljudske - od samog maestra, „majstora-zidara", muzičara bez kojega ne bi bilo ništa. Ime je to koje zvoni preko vremena i danas udivljenjem i autoritetom: Vlastimir Pavlović - Carevac.

Taj neobičan, težak čovek (kao i svi graditelji novoga) posebno je poglavlje - bolje rečeno poseban tom knjige - naše kulturne istorije: dobrovoljac takozvane „Đačke čete" iz Velikog rata, svršeni pravnik i socijalista, ali iznad svega rođeni muzičar, violinista, skupljač narodnih pesama, kompozitor i inovator.

U martu 1929. Carevac je, skupivši birane muzičare, stvorio ansambl koji će postati temelj i međaš - Narodni orkestar Radio Beograda.

Carevac prati Jevtića kao violinista i vođa orkestra, ali i to onako kako će to raditi i s najvažnijim pevačima kroz dve ili čak tri generacije, redom budućim klasičnim veličinama i draguljima: sa Anđelijom Milić, Danicom Obrenić, Miletom Bogdanovićem, sve do naraštaja Jordana Nikolića, Vasilije Radojčić i neuporedivog Cuneta.

Carevac je, naime, i „šef-dirigent". U onom originalnom germanskom smislu: strog, oštar i nepopustljiv, s vlastitom idejom i zvučnim konceptom o tome kako bi narodna muzika morala da bude izvođena - otud između ostaloga dominira i cilik „ćemaneta", prevlast violine u snimkama iz toga doba, a ne harmonike koju danas i bez razmišljanja jednačimo s našom narodnom muzikom dvadesetog veka.

On je pevačima i mentor - a u odnosu na Vuleta Jevtića, kao uostalom znatno mlađeg, to kao da se posebno čuje. Vule je savršeno izabran - iz generacije prvih radio-pevača i perioda čuvenih audicija (koju sam, ironično, nije prošao iz prve) koje će decenijama ostati pojam - „moralo je da se prođe audicija ako si hteo da pevaš na radiju", rečenica je koju će kasnije izgovarati ozbiljno i gordo mnogi pevači. Orkestar Radio Beograda u drugoj polovini tridesetih već se ustabilio i napravio svoj - čitaj: Carevčev - prepoznatljivi rukopis i zvuk. Jevtić se u njega savršeno uklopio.

Vule Jevtić je pevač gradskog stila, opušten, siguran tenor, s visokim notama na granici falseta, stila umerenog, estetizovanog i građanski pristojnog - samo s jednim dodatno provučenim, sitnim a neizbežnim, namigom koji menja sve: migom ka mangupluku, sevdisanju, boemštini i muškoj, dečačkoj nestašnosti. Kroz uredne, balansirane aranžmane da se ukaže i mali znak, „pokret glavom" ka kafani, ka stvarnom životu Beograda, gradova Srbije i Kraljevine Jugoslavije. Kafani ne samo metaforičkoj, nego, pripovedno dosledno i delom komično, ka stvarnom mestu: kafani koju je, ironično, vodio sam Carevac, kad je izlazio iz vlastitog strogog i institucionalnog sveta, iz gotovo „akademskog" okruženja Radio Beograda, gde je mnogo svirača u prvoj postavi Orkestra, zapanjujuće, pripadalo zaista akademskim krugovima. Pored „muzikanata od zanata", svirali su i advokat, arhitekta, dva lekara, službenici... čak i jedan sudija.

Vule Jevtić ulazi na pevačku scenu već skoro pred kraj toga beogradskog „kratkog raja", zasebne male epohe pune sviranja, rasviravanja, vežbanja, širenja repertoara i otkrivanja pesama, nastupa uživo na radiju i još dužih, legendarno iscrpljujućih proba, i vremena uživanja, kafana i noćnog života, užitka profesije i poziva, i uživanja u životu grada koji se modernizuje u svakom pogledu ali i drži čvrstu vezu s narodom i s korenima, kroz klase i staleže.

Vule je dendi, uvek u odelu i kravati, ušminkan i s belom maramicom u džepu sakoa. Peva u najboljim lokalima, slušaju ga kao izvođača, a ne kafanca kome se baca bakšiš. On je idol - po njegovom opuštenom, finom stilu rađa se čak i termin „vulizam". Noći su duge, pare su dobre, žene lepe, gradski život, pogotovo naspram i dalje pretežno ruralnog društva, sladak i boemski.

A onda dolazi 6. april 1941. godine.

Carevac, ionako angažovan levo, odmah je u prvim partizanskim odredima. Vule Jevtić, kao i većina pevača, uglavnom je slabih ili nikakvih ideoloških opredeljenja. Ali obojica bivaju uhapšeni. Dopadaju najpre Banjice, strašnog mesta u gradu koji se mnogo strahota nagledao.

I onda odjednom dugo skrivana biografska činjenica, izgubljena gotovo do skorih godina, i iz te činjenice slika, filmski neverovatna i skoro neizreciva - daleko od svoga Beograda, Carevac i Vule, mentor i učenik, oba muzičari i posvećenici nacionalnog muzičkog blaga, bonvivani i velegrađani, u prugastim su odelima konclogora Dahau. Carevac oslobođenje 1945. dočekuje, kažu, u logoru gurajući kola sa ubijenima.

Nakon rata, preživevši i taj, najveći od svih užasa, Carevac nastavlja svoj posao na Radio Beogradu. Užas je tek završio, a istorija i kultura traume još ne postoje, suviše je rano, i on se fanatično baca na osposobljavanje rasutog orkestra u ranjenom gradu, ponovo glavnom gradu još veće zemlje. Radiće, tražiti i snimati pesme, otkrivati i školovati (on, samouki svirač inače) brojne pevače, punih dvadeset godina. I ostaviti temelje za Veliki narodni orkestar Radio-televizije Beograd kad ga bude nasledio Rade Jašarević.

Vule Jevtić vraća se, kud drugde, u kafanu. Peva „bard astalski" uvek jednako lako, peva široko; milion pesama zna Vule Jevtić - kao što je i sam sebi u čast, ijekavski, snimio „Mnoge li sam pjesme pjevo..."

Peva podižuće, životonosne srbijanske dvojke, peva sevdalinke i starogradske, peva prastare, nebrušene napeve svojim finim tenorom („Oj livado rosna travo"), peva praiskon pesmom koju je, kažu, izgleda sam negde iskopao - „Čaj, goro, lane moje". Peva dok ga prate mali ansambli iskusnih kafanjerosa, peva svojom savršenom intonacijom i onda kad ga prati jedan jedini muzikant, harmonikaš ili gitarista.

Peva i sam. Ne treba mu niko. Nije to fraza: kad su ga nešto naljutili na radiju, s četrdeset i tri godine života prelazi u slobodne umetnike. I piše. Čak i kad napravi klasik za koji mislimo da je Zvonkov - „Još litar jedan" - ne mari mnogo. Snima retko, ne zanima ga.

To malo što je ostavio i objavio od ploča i snimaka spada u najgospodskije što nam kolektivna pesmarica ima, uopšte.    

 

Danica Obrenić -
prva pevačica umetničke narodne muzike

Od svih „Carevčevih pevača" - najsjajniji dragulj u kruni bila je i ostala Danica Obrenić.

Danica donosi u umetničku narodnu muziku nešto do tada nepoznato - pevačica koja je muzičar, koja osim korištenja vlastitog glasa zna i da svira. Mlada Danica učila je naime pored pevanja i klavir, što znači da se radi o izvođaču koji za razliku od najvećeg dela narodnih pevačica, i tada i kasnije, ne peva samouko, naučeno po sluhu, po neposrednom učenju na terenu i instiktivno (kao neke od najboljih), nego je neko ko razume i strukturu muzičkog dela, što znači da ume da razmišlja o muzici i konceptualno.

Ipak, ne bi to bilo dovoljno da glas koji se školovao nije bio takav kakav jeste: savršeno čisto impostiran, školski, visok ali ujednačen, bez promene u glasu pri visinama.

Ton koji je gotovo belkanto, što uprošćeno, ne zaboravimo, znači tehnika a ne romantika, gde je primarna lepota tona i koncentracija na izvedbu pesme.

Glas je to bio „blizak pevanju ptice", ali sa izvesnom reskošću, nečim „metalnim", s oštrinom - glas koji kao da reže kristal. Kako važno napominje muzikološkinja i pevačica Marija Brajković: „Sigurna sam da je taj glas bio zvučan, da je išao preko orkestra."

Orkestar je reč gde sad treba stati. U najplodnijem periodu Daničinom, otprilike od kasnih četrdesetih do kraja šezdesetih, kada je snimila svoje najbolje izvedbe, uloga toga skupa muzičara, Narodnog orkestra radio Beograda pod Carevcem, zvuk i karakter orkestra koji se čuje na tim snimkama nešto je i danas (pogotovo danas!) enigmatično, neobjašnjivo, što se teško da približiti dok se ne čuje, dok se iskustvom slušaoca ne prođe.

Orkestar je to koji je pratio mnoge, najbolje, a ostao često pominjana i potpuno neispričana priča naše muzike. Ali kao da nikad nije zvučao tako kao sa Danicom. Kao da je u sinergiji orkestra i Danice Obrenić postignuto nešto što je ostalo na onoj nedosegnutoj tački kada je muzički snimak razvidan materijalni dokaz umetnosti i umeća umetnika, a u isto vreme postavlja pitanja, i što vreme protiče sa sve manje mogućnosti da se na ta pitanja odgovori.

Držeći se uglavnom vranjanskog, južnosrbijanskog i ponešto starogradskog repertoara - preko stotinu snimaka drži i danas „Ali-babina pećina" fonoteke Radio Beograda - Daničin zaštitni znak ostala je baš starogradska pesma, s tekstom Branka Radičevića, superiorno melodiozna i jednako tako otpevana „Gde si dušo gde si rano". S pravom.

No, postoji i jedan nešto manje poznat snimak. Pesma kao tajna i kao tajno znanje koje zove da se podučava, ali koju bi i „gnostički" trebalo čuvati i gotovo je ne otkrivati. Mistični tradicional, kosovska (!) narodna pesma, arhaičnog jezika, „Cveće cafeše, u naša gradina", poznata i kao „Cveće cafnalo", koja se, od kad se njen put zapisuje i prati, otkad se pojavljuje kao motiv - od Mokranjčeve XII rukoveti, preko Konjovićeve simfonije u C-molu, do varijacija i obrada, sve do danas (!), pesma je možda od najizdvojenijih u čitavoj našoj prebogatoj pesmarici i tradiciji.

Snimak Daničin iz 1958. u pratnji velikog orkestra - operski stil solistkinje, ponad orkestra koji svira u fantastičnoj raskoši orkestracije, klasično postavljene, simfoničarski, ona gustoća preljeva basova i čela u niskim registrima ispod violina, u divnoj progresiji akorda, u temi i melodijskim varijacijama, pasaž usamljenog javljanja klarineta negde iznad gudača, sve izvedeno u spoju gotovo germanske i izvesno slovenske škole orkestracije i aranžmana - to „Cveće cafnalo" moglo bi se bez straha označiti kao le moment suprême njenog opusa. Ali i takav, možda najuspeliji trenutak istorije saradnje i spoja pevača umetničke narodne muzike s klasičnim orkestrom u čitavoj našoj kulturi.

To je izvedba transcendentna: od napeva izvučenog iz predela najočajnijeg, najzgaženijeg, iz cvetića sačuvanog iz mračnog, diluvijalnog blata, područja odakle u isto vreme dolazi nebeska svetlost duhovnosti - što je apsolutni temelj ove kulture i nacije - pažljivo razvijanim pristupom, delikatnim tkanjem izdigla se muzika do rafiniranog i plemenitog, umetničkog i vanvremenog.

To nije istorijski romantizam, to je reinterpretacija u ključu nove, visoke civilizovanosti, tako teško stečene. Jedna civilizacija, jedna naša davna kolektivna neodživljena budućnost tu je jednom bila nestala, pa se samim čudom, stolećima kasnije, u ovakvim odgovornim, serioznim, visoko osveštenim, a delom zauvek sublimnim zahvatima, onima dakle koje ne mogu da se izraze jezikom, u fragmentima i radovima, ponovo vaspostavlja.

U tom trenutku celokupne kulture, u službi takvog zadatka, nijedan drugi pevač osim Danice Obrenić nije mogao biti pred mikrofonom tada, pred tim orkestrom, u velikom studiju Radio Beograda. 

 

 

 

 

div id="adoceanrsvdcfhklggd">