Bes je zahvatio duhovni život zapadnog sveta, bes koji se ne zaustavlja ni pred čim. Aktivistima nije do toga da se sa upitnim pozicijama, nezgodnim misliocima, ambivalentnim umetničkim delima bave kritički ili polemički. Ne, oni ne razgovaraju i ne ubeđuju, nije njima do debate. Njihova namera je samo da se ljudima začepe usta, a sporni objekti unište. Sve sporno bi da eliminišu, izbriše i bace; sve da otkažu i „kanseluju“!

Vreme je da se primeti i jasno izgovori glavna karakteristika dvadeset i prvog veka do sada, a to je crno-bela podela u moralnom smislu. Nikad, od Antike do danas, sa izuzetkom razvijenog srednjeg veka, nije svet bio na putu da više uživa u vatri jednostavnih moralnih rešenja, karakterisanih u parovima dobro-loše, dozvoljeno-nedozvoljeno, slavljeno-prezreno, pohvalno-sramotno.

Pod „svetom" se ovde misli na tzv. bele civilizacije, to jest na one polit-ekonomske siteme koje su kroz istoriju stvarali i nametali ljudi bele kože. Pri tome se njihova, odnosno naša „belost" meri više kulturno nego rasno.

Tako definisani svet je odjednom smrtno ozbiljno shvatio globalizaciju koju je, isprva kao ekonomski projekat, sam počeo da postavlja i sprovodi negde od sedamnaestog veka. Što je taj projekat više napredovao, a da jeste nema sumnje, jer se ratovi dvadesetog veka ne bi zvali „svetskim", „svet" je počeo da se - stidi. Na jedan poseban način. Ne na oslobađajući način, ili popustljiviji način, već tako što je stvorio novu dogmu, gotovo pa novu religiju oko vlastitog greha.

Ispovesti su počele da pljušte, stari grehovi su dobili formu i telo, postali materija samo da bi tako mogla bolje goreti na moralnim lomačama novog čistunstva.

Kad jedan osvajač, a radoznalo osvajanje je karakteristika bele rase, počne da se stidi svoje osvajačke istorije, da ponizno moli za oproštaj ne samo danas žive generacije, nego i odavno mrtve, onda to ima svoje ime - sumrak, propast, urušavanje civilizacije.

Kencel-kulturalisti i nova globalna religija

Što se osvajačkog refleksa tiče, ne treba biti prestrog prema civilizacijama belog čoveka. Nije isključeno, čak je vrlo verovatno da je taj refleks antropološki, jedino što su se bele kulture u poslednjih dve hiljade godina pokazala daleko najuspešnije u njegovoj primeni od svih ostalih. Verovatno zato što ih nije vodila samo želja za dominacijom i eksploatacijom, već i radoznalost.

Kensel-kulturalisti međutim ne evociraju toliko radoznalost prošlih vekova, koliko se nadovezuju na tradiciju spaljivanja veštica.

Sa radoznalošću je za sada gotovo. Sve što se događa u poslednje dve i nešto decenije, sve te naoko divergentne linije razvoja, spajaju se u jednu - u stid zbog imperijalne prošlosti. Taj stid je agresivne prirode, i ne samo to: njegove ambicije su globalne. Efekat je taj da bele kulture, pre svega one ekonomski i politički uspešnije, takozvane zapadne, stvaraju novu imperijalnu politiku vlastite poniznosti.

Taj agresivni pokret moralnog ujednačavanja ima dva pravca: unutra prema sebi, gde pokušava da temeljno razori kod društvenog pola iznad kojeg su, kao matrice, do sada funkcionisale sve istorijski dokumentovane epohe; i spolja, gde ne samo „svet", već i čitav svet mora prihvatiti kajanje bele istorije kao jezgro nove globalne religije.

Pokret strasti i moralne vatre

Neka na ovom mestu bude dopuštena jedna proširena metafora: kao da je jedan set ideja shvatio da njegov domaćin propada, pa sada žustro jer mu vreme izmiče, traži novog. 

Nova religija globalnih ambicija još nema službeno ime. Za sada se vodi pod radnim nazivom Cancel Culture, kultura otkazivanja nosećih elemenata sa matrice belih civilizacija i njihove implementacije u širi, jednostavniji moralni kontekst. Ako nekoga buni zašto bi deset seksualnih polova bilo jednostavnije od dva, ne radi se o broju, već o doslednosti kojom se zabranjuje rasprava o tome. Ako neko zameri da su moralne postavke i do sada bile relativno jasne i u suštini jednostavne, može se odgovoriti: da, u zakonu. U umetnosti ne, jer je u njoj sve bilo dozvoljeno. Umetnost nije imala moralnih obala. Sadašnje čišćenje nepodobnog i nepodobnih se upravo podiže iz umetnosti i kulture.

O tom pokretu strasti i moralne vatre piše jedan od najvećih živućih evropskih filosofa, Austrijanac Konrad Paul Lisman u magazinu „Pragmaticus". Do sada je Lisman važio za „crvenog" filosofa bliskog socijaldemokratama. Sad bi, posle ovakvog j'accuse teksta mogao da zaradi, i već jeste, optužbe za crni konzervativizam.

Ali, da li je još uopšte dopušteno reći „crni konzervativizam", a da se stvar razume?

Evo teksta: 

Konrad Paul Lisman: Pred sudom morala

Već neko vreme se čisti i rasprema. Prljave misli i reči se stavljaju na indeks, nepodobni autori i naučnici proganjaju, govornici se prekidaju u pola reči, spomenici ruše, iz programa pozorišnih i operskih kuća se izbacuju rasistički i seksistički komadi. Muzeji vraćaju umetnost iz dalekih krajeva i distanciraju se od nekad moćnih muškaraca i žena bele kože koji su ih donosili. Literarna dela davno napisana prepravljaju se po moralnim merilima današnjice. Donedavno podzastupljene etičke, religiozne i seksualne grupe ne žele samo da se njihov glas čuje, to već imaju, nego im je pre svega namera da drugima zatvore usta.

Ono što u malim akademskim krugovima važi za moralno dobro i politički korektno, sad postaje opšta mera stvari koja ne trpi nikakav otpor, nikakavu primedbu. Emocije, afekti i shvatanje subjektivne povređenosti kod ljudi koji se osećaju diskriminisanima, danas su faktor koji određuje programe izdavačkih kuća i uređivačku politiku medija, ruši naučne karijere, bira prevodioce po ključu, diktira muzički i literarni kanon, odlučuje kako će se zvati ulice, kakvi će spomenici stajati u javnom prostoru. Čak se i važne istorijske ličnosti koje nisu delovale potpuno moralno ispravno u svom vremenu - a koja jeste! - proteruju u skromne fusnote u školskim i univerzitetskim programima.

Bes je zahvatio duhovni život zapadnog sveta, bes koji se ne zaustavlja ni pred čim. Aktivistima nije do toga da se sa upitnim pozicijama, nezgodnim misliocima, ambivalentnim umetničkim delima bave kritički ili polemički. Ne, oni ne razgovaraju i ne ubeđuju, nije njima do debate. Njihova namera je samo da se ljudima začepe usta, a sporni objekti unište. Sve sporno bi da eliminišu, izbriše i bace; sve da otkažu i „kanseluju"!

Kultura brisanja

Pojam cancel culture, koji se ustalio za tu vrstu trenda, bez namere je ironičan. Ono što se događa prvi put je to da „kultura" otkazivanja, brisanja i povlačenja ne dolazi iz varvarskog akta spolja, iz njoj nečega stranog, već je deo aspekata i pojavne forme same kulture. Praksa zabrane specifičnih formi umetničkog izraza, kao i sakrivanje umetnosti od pogleda i recepcije, ima dugu istoriju. Ikonoklasti, fanatici i asketi svih vrsta su uvek ispočetka pokušavali da kulturu očiste od zla, da potčine sve što mrda mimo vladajuće ideologije. U dobu Prosvetiteljstva i s njim povezanih revolta, ukidanje državne ili crkvene cenzure je važilo za progres. Sloboda nauke i umetnosti je u međuvremenu garantovana ustavom.

Tim više zapanjuje da sad nastaju novi pokreti koji traže, preciznije - koji se svim sredstvima bore za vraćanje cenzure javne reči. Ono što je pri tome šokantno jeste da takvi zahtevi ne dolaze, kao pre u istoriji, od strane vladajućih struktura ili birokratije, iz etabliranih religioznih zajednica ili crkve, već iznutra iz same kulture, umetnosti i naučnog pogona. To je paradoks duha vremena, da upravo oni, čiji je temeljeni preduslov delovanja postojanje slobode, sada nalaze zadovoljstvo u tome da sami sebi zabranjuju i ograničavaju tu istu slobodu - samo da bi se našli na navodno ispravnoj strani.

Primeri za taj proces su brojni i svakog dana stižu novi. Nekad su to pojedinačni slučajevi, koji se u medijima naduvavaju preko svih mera. Dogodi se da su problem i sami protivnici cancel culture/kulture otkazivanja, kad se neprimerenim sredstvima bore protiv tog trenda. U praksi, sve se to pretvara u ogorčene kulturne bitke gde se kriterijumi dobrog i normativnog, ispravnog i korektnog gotovo dnevno menjaju, pa gubimo pregled situacije i ostajemo bez daha. 

Sad se i u Nemačkoj oštro diskutuje slučaj britanske filozofkinje Ketlin Stok sa Saseks univerziteta. Stok je deklarisana feministkinja, spada u trezveni pravac analitičke filosofije. Njen greh je da je u emotivno vođenoj javnoj debati o rodu (gender, društveni pol) zastupala stav da se biološki pol jedne osobe ne može proglasiti nevažećim kroz akt jednostavnog preimenovanja. Iako njenu argumentaciju potkrepljuju genetika i humana biologija, Stok je u akademskim krugovima došla na glas da je transfobna. Počeo je medijski insceniran i akcionistički vođen progon, koji je doveo dotle da je profesorka napustila univerzitet.

*[Na primeru K.S. se vidi cancel problem u svoj svojoj dubini i širini. K.S. je lezbijka - ali transdžender pokret, koji u cancel culture vodi bio-agendu, posmatra gej osobe kao konzervativne, tradicionalne i zaostalo normativne. Gej osobe seksualno privlači isti pol, ali sa strane transdžender pokreta to i jeste nevolja, jer gej osobe imaju pol, i biološki i društveni. Gay people se u svom polu osećaju kod kuće, a stvar je u tome da tu kuću, po bio-cancel-culture, treba razbiti, prim V.K.]

Tvrdnja, da je pol/biološki seks jedne osobe običan socijalni i misaoni konstrukt u svakom trenutku podložan reviziji, da proizilazi iz čistog subjektivnog osećaja tog trenutka, izrasla je u dogmu van svake sumnje i razgovora. Koliko je intelektualne i istraživačke slobode na univerzitetima još uopšte moguće, kada male grupe ekscentričnih pozicija, nošenih pod zastavama superiornog morala, mogu da sabotiraju svaku javnu dilemu i kontroverzu.

Ali, neki se i brane. Podiže se otpor teroru otkazivanja. Ketlin Stok je prešla na novoosnovani Univerzitet Ostin u Teksasu, koji se razume kao mesto slobodne akademske reči u vremenima sve užih javnih diskursa. Naravno, Teksas - zna se šta sledi. Nije se moglo izbeći da nova institucija odmah bude kritikovana kao inicijativa konzervativnih akademika nove desnice, koji ne nastupaju iz želje za odbranom slobode, već im je prevashodna motivacija odbrana jedne zastarele slike sveta. Ali oni koji na taj način kritikuju teksaški univerzitet samo pokušavaju da sebi u glavi pojednostave nešto što je u stvarnosti mnogo kompleksnije.

Mediji se pridružuju cenzuri

U taj kontekst spada i sve češća praksa ometanja manifestacija koje organizuju univerziteti, izdavačke kuće i ostale institucije na kulturnoj sceni. Dovoljno je da na tribinu kao gosta pozovu neku aktivistima nepoželjnu osobu, pa da počne drama. Nepoželjnima se ne dozvoljava da dođu do reči, njihov nastup se sprečava; ako ne ide drugačije, onda i kroz fizički napad.

De-platforming, tako se naziva ta forma cancel culture: Ako ti se neko ne dopada, njemu niko ne sme da ponudi nikakvu javnu platformu. Kad je bivši nemački ministar Tomas de Mezjer (Maiziere) pozvan na Literarnu jesen u Getingenu da predstavi svoju knjigu „Vladati. Pogled na politiku iznutra", levičarski demonstranti su ga u tome fizički sprečili. To što je taj čovek mogao da kaže o nemačkoj politici iz prve ruke, nisu želeli ni da čuju. Ne da nisu hteli da razgovaraju o tome, da kritikuju i argumentuju suprotno, nego nisu hteli ni da čuju. Posebno zastrašujuće pri tome je da taj eklatantan napad na slobodu govora entuzijastički pozdravljen od strane renomiranih medija.

*[Teško je kratko objasniti zašto je Mezjer napadnut na tom skupu u oktobru 2019. Proteste je vodila antifašistička levica. Iza njihovog nezadovoljstva stoji generalno nepoverenje prema svakoj vlasti. Konkretno zbog napada Turske na severu Sirije i zbog dogovora koji je kancelarka Merkel 2016 sklopila sa turskim predsednikom Erdoganom oko zbrinjavanja izbeglica, prim V. K.]

Naravno da organizatori kulturnih manifestacija imaju pravo i slobodu da pozovu koga žele. Ne mora se svakom ko za njome žudi ponuditi javna bina, i nisu svi koji na takvim skupovima ne dođu do reči žrtve kulture otkazivanja. Ali, kada iza povlačenja poziva stoji beskičmeno ponašanje organizatora koji se dodvoravaju aktivističkom besu, koji se unapred bacaju na kolena pred duhom vremena, a na štetu slobode govora - to je onda uznemiravajući znak. Nedavni pokušaj proislamskih aktivistkinja da otkažu nastup Alise Švarcer na bečkom Univerzitetu za primenjenu umetnost, osujećen je samo zahvaljujući rektoru, koji nije dopustio tu vrstu ucene.

*[Najpoznatija nemačka feministkinja Alise Švarcer (76) je napadnuta zbog predavanja o političkom islamu i njegovom tretmanu žena. Zbor studenata Fakulteta za primenjenu umetnost je optužio da „pod kamuflažom feminizma širi antimuslimanski rasizam". Prim V.K.]

Napad na kulturu uopšte

Pojavne forme cancel culture su raznovrsne i ne mogu se strpati u isti koš. Jedna se ipak ovog momenta probija u prvi plan. Kroz debate ko zapravo sme da prevede pesmu „The Hill We Climb" koju je Amanda Gorman čitala na inauguraciji Džo Bajdena, etničko poreklo, pol i boja kože prevodioca postale su važnije od njihove profesionalne kvalifikacije.

Zbog toga je za nemački prevod te male, literano ne posebno zahtevne poeme odmah angažovan tročlani tim u kome su prevoditeljka Uda Štretling (Strätling), književnica Kibra Đimisaj (Kübra Gümüsay) i novinarka Hadija Haruna-Elker (Haruna-Oelker). Rezultat timskog rada je bio, po jedinstvenom mišljenju kritike, katastrofalan. Ali politički korektna raspodela kvota po polu, poreklu i boji kože je štimala. Ono što je presudilo u debati oko prevoda je bio krunski argument da su emocije izražene u jednom umetničkom delu dostupne samo ljudima sličnih sudbina, identiteta i iskustava u patnji. Takvo razmišljanje je zapravo napad na samu ideju kulture uopšte.

Da li jedan umetnik, koji sam nikada nije bio podvrgnut ugnjetavanju, progonu i patnji, sme da opisuje, predstavlja i u pesmu rimuje ljude koji su bili prisiljeni da prođu kroz takvu dolinu suza? Da li poete, dizajneri i muzičari smeju da budu inspirisani estetskim praktikama drugih, manjinskih, ili progonjenih kultura? Pre nekoliko godina se jedno takvo pitanje ne bi ni razumelo! U međuvremenu, sve više teoretičara i aktivista gravitira ka tome da ga odgovori sa oštrim „Ne".

Pod šlagvortom o „zločinima kulturne aproprijacije" sve više se kritikuju estetski postupci u kojima se predstavnici jedne navodno privilegovane bele dominantne kulture poslužuju iz kulturnih rezervoara drugih zajednica. Jer, traže kansel-aktivisti, samo legitimni predstavnici jedne etnije ili religije imaju pravo da operišu sa svojom kulturnom tradicijom i pripadajućim estetskim znacima, i samo ljudi koji dele isto iskustvo smeju da to pretvore u predmet umetničkih akcija. Svi drugi se poslužuju nelegitimno i zahvataju iz zabranjenog vrela.  

Može i tako. Svakom svoje, to može biti deviza koja kulture čuva od toga da ne budu progutane i pokradene od jednog uvek gladnog, nikad sitog globalnog tržišta. Ali raspoređivanje straže oko kultura, kontrola nad tim ko u čije ime o kome sme da govori, vodi ka tome da plime zgražavanja ne popuštaju. Ko u umetnosti sme, a ko ne sme, kakvo je to pitanje! Istorijski gledano, neko uvek zahvata negde gde sam nije rastao i patio. Suština kulture i jeste da živi od prisvajanja, od aproprijacije drugog, ostalog i stranog; od sposobnosti da se inspiriše tuđim iskustvima; od spremnosti da sve, ali baš sve što svet nudi, propusti kroz vlastite estetske zahteve i tako promeni.  

Sudski procesi političke korektnosti

U naporima cancel culture ne vlada samo ljutiti i nestrpljivi ton, već takođe, u njenim blažim varijantama, jedan izrazito zabrinuto-pedagoški ton. Po sistemu, mi se brinemo za vas i vaš duševni mir! Želja je da se ljudi zaštite od od loših misli, zlih slika i višeznačnih tekstova.

Možda najbolji primer za to je spektakularno otkazivanje putujuće izložbe „Kju Kluks Klan ciklusa" američkog umetnika Filipa Gastona (Philip Guston, 1913-1980), koju je planiralo nekoliko muzeja. U kritičkoj formi lišenoj svakog nesporazuma, Gaston se u tom ciklusu obračunavao sa američkim rasizmom. Ali već je sam pogled na figure pod kukuljicama za neke bio previše, jer kansel-dušebrižnici ne misle da su današnji odrasli ljudi u stanju da shvate intenciju takvih slika.

Argumenat muzejskih direktora, kako je najpre neophodno da se timovi stručnjaka interno pozabave tim delima pre nego što se ona prezentiraju javnosti, potpuno je sumanut. Javno sučeljavanje sa neprijatnim je suština bića umetnosti. Zašto oni koji su zainteresovani za umetnost ne bi sami mogli da dođu do vlastitih zaključaka? Recimo do tog, da Gaston u svojoj seriji „Kju Kluks Klan" nije propagirao rasizam, već ga kritikovao. Kad i kako se to zaboravilo?  

U ustanovama kulture i redakcijama ustalila se navika, po penetrantnosti teško izdržljiva, da se građani tretiraju pokroviteljski, da se očinski štite od grubosti sveta. U to ime se ne samo žive osobe dovlače pred sudove političke korektnosti, već i mrtvi, pa ako tu ujedinjeni pred sudijama ne polože moralni test, odmah su „kanselovani", cancelled dead, po kratkom postupku na licu mesta. Paradigmatski se takve situacije rađaju iz debata o spomenicima, tamo gde na javnim mestima stoje figure koja podsećaju na prošlost koje se čovek danas ne bi rado sećao. Neke od tih spomenika se već ruše ili samo što nisu. Na koga god od istorijskih ličnosti padne sumnja da su participirali u kolonijalizmu, ili mislili rasistički, njihovi spomenici se odmah ruše i bacaju u depo, more ili smeće.

Nema sumnje: demoliranje spomenika spada u politički posao. Posle svake revolucije, posle svakog rušenja vlasti skidaju se kameni predstavnici starog režima. Ikonoklazam, bez obzira iz kojih religioznih ili ideoloških motiva se probudi, često je izraz nemoćnog besa koji u transu grabi uz brdo, up that hill, hoće na vlast.

Paranoidni pogled unatrag

Iza takve simboličke politike krije se paranoidni pogled na prošlost, spreman da sve ispočetka, ponovo i ponovo, osvetli i razbere, shvati i zabrani, uvek u potrazi za idejama, akcijama i delima koja ne udovoljavaju današnjem stanju nauke i aktuelnim etičkim standardima. Kad ih pronađe, onda s trijumfalnom gestom moralne superiornosti počinje ritual u kome se mrtvi ubijaju još jednom.

Dobar primer je moda uklanjanja statua Kristofora Kolumba. Istina: Kolumbovo slučajno otkriće jednog novog kontinenta otvorilo je put kolonijalizmu, eksploataciji indigenih, ropstvu i istrebljivanju naroda. Ali bez Kolumba ne bi bilo američkog uspeha. Istoriju je nemoguće vratiti unatrag, ali se može ponovo pisati i proceniti. Legitimno je, čak uzus, da se Kolumbo ne slavi samo kao pronalazač novih teritorija i hrabri pomorac, već da se u računicu uvede njegova lukavost, kao i sve negativne koncekvence njegovog delovanja.

Ali sve to nije razlog za rušenje Kolumbovih spomenika, posebno ne kad su ih, kao onaj u Čikagu, podizale grupe imigranata, koje su tom stanovniku Đenove zahvaljivale za carstvo slobode koje su nekad našle u Americi. Upravo to, kad jedan istorijski spomenik i sam postane deo istorije, može i treba biti povod da se osvetle novi aspekti istorije. Ako Kolumbo i druge kontroverzne ličnosti nestanu, najpre sa trgova a onda iz istorijskih knjiga, time ništa nije dobijeno.

Ne samo Kolumbo, i „Mohr" (Mor/„crnac") ima da nestane. Grad Cirih je upravo odlučio da ukloni sve natpise na kućama koji u bilo kom obliku sadrže reč „Mohr". I apotekama koje nose ime bogato tradicijom kao „Mohrenapotheken" je preporučeno da izaberu drugačija, istorijski manje kontroverzna imena. Takve akcije svedoče ne samo istorijski zaborav, već svesno zatamnjuju aspekte koji ne odgovaraju duhu vremena. Na sve to se još i reči „Mohr" dodaje rasističko značenje, koja ona izvorno nije imala.

„Mohr" je etimološki povezana sa „Mavrima", što je bila oznaka za severnoafričke i španske Arape. Veza postoji i sa Svetim Mauricijem, koji se u ikonografiji često predstavlja kao tamnoput. Etimološki neobična situacija: status jednog sveca podiže vrednost reči, status tamne kože je spušta. Ali samo danas, istorijski ne, jer su u srednjem veku apoteke nazivane tim imenom kao znak priznanja i divljenja za superiornu arapsku medicinu i njenu umetnost vidanja.

Rabijatna redukcija reči „Mohr" na rasističke aspekte, koje su joj tek naknadno pripisane, briše čitavu jednu istoriju transkulturnih odnosa, na koje se, i pored svega što je bilo, još može priključiti na pozitivan način. „Mohr je obavio posao, Mohr sad može da se udalji", tako stoji kod Fridriha Šilera. Možda je to bila ishitrena formulacija. Verovatno ostaje još mnogo toga da se učini u ime prosvetiteljstva - ali sigurno drugačije nego što oni koji su se obrušili na reč „Mohr" misle.

*[U drami Fridriha Šilera „Fijeskova zavera u Đenovi" (1782) pojavljuje se lik Mulej Hasana. On je crn, iz Severne Afrike, ili Arapin, što u to vreme nije previše razlikovano, barem ne kulturno. Grof Fijesko ga šalje da špijunira za njega. Kad mu referira, Mulej Hasan očekuje nagradu, koje nema. „Maur/Mavar je obavio posao, sad može da ide", ironično mrmlja Hasan sam sebi u bradu. Kensel-kulturalisti koriste taj citat u falsifikovanoj formi, kao „Mavar je odradio svoju krivicu, sad može da ide", prim V.K.]

Istorija nije moralni zavod

Oholost koja se pokazuje u pretpostavci da su sve generacije pre nas radile pogrešno, još je jedan nesporazum. I mi sami, takvi kakvi danas jesmo, rezultat smo tih grešaka. Bez njih nas ne bi bilo. Nećemo postati bolji ljudi, niti ćemo stvoriti neki bolji svet, ako te greške izbrišemo iz svih dokumenata koji su tu da nas podsećaju kako istorija nije moralni zavod. Da su ljudi po pravilu ambivalentna bića, sa dobrim i manje dobrim stranama, to današnji aktivizam rado zaboravlja, utoliko što moralne aspekte proklamira kao apsolutne.

Dve ili tri primedbe Imanuela Kanta, koje se mogu čitati kao rasističke, danas važe više nego čitavo, mimo toga besprekorno delo velikog filosofa i prosvetitelja.

*[I Kant je postao rasista. U tu svrhu kensel-kulturalisti citiraju sledeće rečenice iz „Fizičke geografije" (pod tim imenom je Kant držao i predavanja od 1755-1796): „Čovečanstvo je u svojoj najpotpunijoj savršenosti u beloj rasi. Žuti Indijci već imaju manji talenat u svemu. Crnci stoje još niže, a na najnižem mestu se nalaze američki indigeni narodi." Prim V.K.]

Po antičkoj mudrosti ispravne mere, u našoj upotrebi jezika i ophođenju itekako je uvek bilo smislenih formi dostojanstva, respekta i opreza. Čak i sa našom promenljivom istorijom, poštovanje nikad nije nestalo. Pre se govorilo o učtivosti i osećaju za takt, smisao je isti. Ali iz svake vrline može, ako se izgubi prava mera, da nastane strahoviti porok. Rođena iz viših motiva, cancel culture je već odavno postala takav porok.