Očekivala sam da ćemo zateći siromašnu zemlju, ali samo siromašniju od naše, ne toliko suštinski drugačiju. Ja, Evropoljanka, severnopoluloptašica, belkinja, Srpkinja, imala sam predstavu Afrikanaca koji su nekada bili divljaci, a sada su, dotaknuti neumoljivom moći civilizacije i napretka, uništeni, promenjeni i postali isto što i mi, samo crni i obespravljeni. Moja predstava o neodljivom načinu modernog života i globalizacije koja prodire u srž ljudskog postojanja bila je prilično naivna, donekle čak slična ideji da će lav biti srećniji u zoološkom vrtu jer nikada neće biti gladan.

U Keniju smo išli prvi put i nismo znali šta da očekujemo, ali smo i muž i ja maštali o tome ceo život. Putovali smo preko lokalne agencije i isplanirali da budemo kratko u Najrobiju, da krenemo kroz nacionalne parkove ka jugu, prođemo Mombasu i stignemo do Indijskog okeana.

Teško je odabrati slike sa safarija, teško je pisati o safariju, teško je safari na bilo koji način apstrahovati iz značenja koje ima na svahiliju i onoga što on suštinski jeste - put. Tokom boravka u nacionalnim parkovima Amboseli, Zapadni i Istočni Cavo nastale su fotografije na kojima se boje menjaju kako se stalno i gotovo neprimetno menjao pejzaž, od sivkastobež preko jarkonarandžaste do modrozelene i plave, u zavisnosti od toga ima li vode - tamo gde je najzelenije, voda dolazi sa Kilimandžara.

Sa nama je i naš vodič Hasan, koji je mogao da primeti nilskog konja udaljenog nekoliko stotina metara, znao nazive svih životinja koje smo videli, nalazio najbolja mesta za fotografisanje i često satima bio jedino ljudsko biće pored nas dvoje u nepreglednoj savani.

Pumbe uživo

Na safariju spavamo u kampovima (lodževima). Smeštaj u nekim lodževima je u šatorima, neki kampovi su ograđeni, neki nisu, pa se svakakvi susreti dešavaju noću. Pojedini su sagrađeni pored pojila, što pruža mogućnost posmatranja životinja dok se doručkuje, ruča, pa čak i iz kreveta.

Životinje na „našem" pojilu smenjuju se po nekakvom ustaljenom rasporedu koji čini da sve deluje kao predstava - ujutru su tu divlje kokoške, onda dolaze zebre, zatim antilope, majmuni, pa još ptica.

Prvog dana, međutim, taj raspored će se poremetiti i mi ćemo prisustvovati sceni dostojnoj jednog crtanog filma. Dok gazele mirno piju vodu ni ne sluteći šta ih čeka, u daljini se naziru četiri male debele prilike koje živahno trčkaraju ka vodi. Grupica bradavičastih svinja, pravih pravcatih Pumbi, utrčava među gazele, deleći se tako da jedna dolazi do vode i kreće da pije, a ostale formiraju krug oko nje kako bi držale ostale životinje na distanci. Deluju kao lokalni kriminalac i njegovo obezbeđenje: fraza „došli divlji i oterali pitome" pravi pun krug vraćajući se iz izlizane metafore u stvarnost.

Pojila noću

Pojila su noću poprišta i neverovatnih prizora. Jedne večeri smo sa terase ugledali ogromnog bivola kako sam stoji usred vode. 

Izgledao je divno i dugo smo ga posmatrali, a zatim ušli u sobu. Međutim, nekoliko trenutaka kasnije začulo se šuštanje, a onda zvuk koračanja kroz vodu. Razmakli smo zavesu i ugledali krdo bivola kako polako stiže na pojilo. I dvadeset ovih ogromnih životinja na jednom mestu veličanstven je prizor, a one nastavljaju da pristižu. Kada su se konačno svi spustili do vode, ispunili pojilo i počeli da piju, izbrojala sam šezdeset bivola.

Divljina podseti čoveka na sve na čemu je izgradio svoje društvo i na sve što je pritom prekršio. Potpuno je drugačije znati šta je krdo i videti uživo kako funkcioniše. Tri najveća mužjaka strateški su se rasporedila na bokove krda i držala stražu. Ne kreću dok svi nisu spremni za polazak, a taman kada su počeli da se polako pomeraju, sve životinje su se iznenada zamrzle u mestu. Kroz muk i mrak savane ukazuju se dve jezive prilike: i hijene su došle na pojilo. Atmosfera je postala napeta, čini se da hijenama uopšte nije svejedno. Bivoli su, s druge strane, zastali da bi propustili nezvane goste, motreći na njih.

Hijene su, inače, strašno ružne životinje. Kao i na pticama lešinarima, koje smo u savani videli kako stoje na golim stablima, stalna blizina smrti i raspadanja ostavila je traga i na hijenama tako da izgledaju jednostavno - zlo. Deluju prokleto sa svojim krivim leđima, pegavim krznom, crnim njuškama i zaista se „smeju", što doprinosi celokupnom osećaju gađenja i straha koji izazivaju. Bivoli pak izgledaju dobroćudno s rogovima „na razdeljak" koji stoje kao dva zalizana pramena, njuškicama i velikim crnim očima pitomim poput kravljih. Ali to ne znači mnogo, zapravo ne znači ništa, jer su bivoli, koje u Africi zovu i „crna smrt", među najopasnijim životinjama savane i ubiju godišnje oko dve stotine ljudi.

Rika slonova i zujanje muva

Sve u savani je divlje, opasno i želi da ubije, povredi ili barem otera. Pomoć, u slučaju da su bolesne ili povređene, dobijaju samo velike mačke. „A žirafe?", tužno pitam Hasana. „Ne. Hrana za lavove", odgovara.

Životinjska rika noću je neočekivano nepodnošljiva. Kažem neočekivano jer nikada ne bih pomislila da će jedan od najstrašnijih zvukova koje sam čula u životu dolaziti iz slonovske surle, dok smo okruženi lavovima čija potmula rika nenaviknutom uhu zvuči gotovo bezopasno. 

U jednom trenutku, dok se vozimo kroz Zapadni Cavo, Hasan počinje da maše rukom oko glave. Pogledam ga blago zainteresovano, a on govori: „Tsetse fly." Nasmešim se i kažem: „You're joking, right?", jer sam ga na početku puta pitala ima li cece muva u Keniji i rekla da se baš plašim. On mi uspaničeno govori: „No, no, really", dok pokušava da je ubije, drugom rukom pridržavajući volan. U sekundi se priberem i brzo vadim sredstvo protiv insekata, mažem sebe i muža, koji nije slušao naš razgovor, pa mu, glumeći smirenost, objašnjavam: „Cece muva je u kolima." Zatim pružam bočicu Hasanu, koji je hitro uzima, što mi još više povećava strah jer ga nisam videla uznemirenog ni kad nas je pojurilo omanje krdo slonova.

Imam, inače, jednu pesmu o tome kako sam se kao dete strašno plašila da me ne ujede cece muva i da ne dobijem bolest spavanja, ali onda sam porasla i shvatila kako mi to, za razliku od nekih nezanimljivijih stvari, neće predstavljati baš veliki problem u životu. Kad eto!

Cece muva je na kraju izletela, a da nije nikoga ujela. Sutradan nam je ponovo nekoliko njih uletelo u kola, a mi smo svaki put bivali malo manje uplašeni. 

Kenija je donela u naše živote razne davno zaboravljene i otpisane strahove i snove, učinila ih stvarnim, pa rastvorila. Gledali smo kako lavica lagano korača odustajući od prevelikog plena, leoparda koji vreba sa grane i čitu koja se valja po zemlji kao mačka; videli smo nilskog konja kako pase na poljani i skakutave Tomsonove gazele; crna mamba nam je prešla put. 

Na stotine zebri, žirafa, gnuova, antilopa, gazela i flaminga, zajedno sa pejzažom od vulkanskih stena, stablima akacije i baobaba i Kilimandžarom u magli pokazali su nam da je ono što znamo stvarno. Da je život potpuno stvaran, sa svim svojim oblicima i načinima, od džinovskih termitnjaka do mutne reke Cavo pune krokodila. Stvaran kao beli i crni ljudi koje deli još mutnija voda istorije.

Ka Mombasi

Dok se krećemo ka jugu nakon izlaska iz poslednjeg nacionalnog parka pejzaž polako postaje sve zeleniji i temperatura viša. Nismo morali da prođemo kroz Mombasu, ali ja sam želela da vidimo i taj grad. I imali smo šta da vidimo.

Dok je u julu u severnijem delu Kenije bila sušna sezona, ovde, na jugu, kišna sezona je bila u jeku. Kenija je, uprkos tome što je, posle Južnoafričke Republike, druga najuspešnija ekonomija podsaharske Afrike, puna sirotinje koja u vlažnim predelima izgleda nekako još strašnije. U savani i pustari predela između Najrobija i Mombase može se prihvatiti strašna činjenica da ti ljudi nemaju gotovo ništa, žive od stoke i turizma, u prašini. Ljudi na jugu žive u blatu i smeću, u mokroj bedi koja se proteže kilometrima.

Karen Bliksen piše kako Afrikanci, za razliku od Evropljana koji bi se najradije osigurali protiv sudbine, žive potpuno prihvatajući neumitni sled događaja. To bi moglo biti objašnjenje za njihovu potpunu nezainteresovanost da se suprotstave vremenskim prilikama, pa smo tako videli i čitave salone nameštaja na otvorenom, nepokrivene kauče i krevete po kojima rominja kiša, tezge sklepane tako da deluju kao da bi mogle da se sruše na malo jači dodir prsta, kuće u jedva malo boljem stanju, retko izdignute od zemlje, a i tada samo jednim stepenikom. 

Sav taj haos prestaje malo pošto se trajektom pređe u drugu provinciju. Trajekt je takođe iskustvo za sebe - kako smo se približavali sa razglasa se sve jače čulo nešto što su pretpostavljam bila na smenu obaveštenja i reklame, smenjivali su se i muški i ženski glas i svahili i engleski, što je stvaralo atmosferu budućnosti u kojoj je nešto pošlo jako naopako.

Može li se i cela Kenija opisati tako? Jesu li Kikujui, Masaiji i ostali pre nekoliko stotina godina mogli zamisliti šta ih sve čeka sa dolaskom onih kojima se dopala njihova zemlja puna divljih ljudi i životinja? 

I zaista, život i ljudi Kenije se mnogo bolje razumeju kada se posmatraju kao nešto divlje i slobodno, u suprotnosti sa pripitomljenošću naše civilizacije. Očekivala sam da ćemo zateći siromašnu zemlju, ali samo siromašniju od naših, ne toliko suštinski drugačiju. Ja, Evropoljanka, severnopoluloptašica, belkinja, Srpkinja, imala sam predstavu Afrikanaca koji su nekada bili divljaci, a sada su, dotaknuti neumoljivom moći civilizacije i napretka, uništeni, promenjeni i postali isto što i mi, samo crni i obespravljeni. Moja ideja o neodoljivom načinu modernog života i globalizacije koja prodire u srž ljudskog postojanja bila je prilično naivna, slična ideji da će lav biti srećniji u zoo vrtu jer nikada neće biti gladan.

Među Masaijima 

Masaiji su najposebnije od preko četrdeset plemena koliko ih živi u Keniji. Radovala sam se kad god bih ih videla kako teraju stada savanom, kako prodaju suvenire na plaži, plešu u svojim selima ili samo mrko gledaju goste hotela u kojima rade kao obezbeđenje. Bliksen za Masaije kaže da su istovremeno i proleterijat i aristokratija, što mi se čini kao potpuno tačan opis. Dostojanstveni su, vitki, ukrašeni ogrlicama i kariranim tkaninama koje se zovu „šuka", ali uglavnom žive siromašno za naše, pa i afričke, standarde. I dalje su polunomadi, i dalje mahom žive u svojim selima u kolibama bez struje i vode.

Obišli smo jedno njihovo selo, za koje je Hasan rekao da ga je odabrao jer su tu ljudi fini prema turistima. Sa drugima je ponekad imao problema, pošto bi umeli da budu neprijatni prema posetiocima. Svakako mnogo prijatniji, pomislim, nego što bi bili pre par stotina godina, kada bi nenaoružani belac teško preživeo susret sa čuvenim ratničkim plemenom.

U selu nas je dočekao veseli mladić okruglastog lica sa ožiljcima na obrazima, obmotan crveno-crnom šukom. Pokazali su nam svoju „bolnicu" - muškarac za kojeg su nam objasnili da je lekar, odnosno vrač, izvadio je iz vreće krpu i iz nje nam otkrio asortiman grančica drveta od kojih je svaka, kako ćemo saznati, imala neko lekovito dejstvo. Jedna je služila za čišćenje zuba, što nam je naš novi vodič objasnio uz širok osmeh koji je otkrivao, istina, veoma bele zube, ali i rupe na mestu donjih jedinica. „Zato imamo ovako zdrave zube!", zaključio je, a muž i ja smo klimnuli glavom ne skidajući pogled sa njegove neubedljive vilice. 

Nakon toga poveo nas je da vidimo kolibu u kojoj živi, objašnjavajući da je prave od blata i slonovske balege, jer se drvo ne koristi mnogo zbog termita. Unutra je bilo jako zagušljivo jer je ognjište bilo na sredini, sa samo jednom malom rupom na suprotnom zidu. Sa jedne strane nalazio se ležaj za roditelje, zapravo razvučena kravlja koža, a sa druge za bebu. Jedino što smo osim toga videli bilo je par limenih posuda i plastičnih flaša.

Sledeći na redu bio je „market". Muškarci i žene su na obodu sela razastrli čaršave na koje su poređali nakit koji prave, a ja nikada u životu nisam osetila toliku teskobu što ne mogu da kupim sve što su prodavali.

Nova prilika ukazaće mi se nekoliko dana kasnije na obali Indijskog okeana kada ponovo ugledam poznate obrise visokih mršavih prilika. Deluju mitski sa velikim komadima drveta nalik na kutlače koje nose poglavice, ogrtačima i noževima; čoveku ne treba mnogo da zamisli današnje Masai muškarce kao gorde ratnike u punoj opremi. Sve to je, sada, na prodaju.

Dok se cenjkamo oko nakita sa jednim prodavcem, što je neizbežni običaj, pitam ga ipak da li je on Masai. Pogleda me zbunjeno i kaže: „Da!" pokazujući prstom na ožiljke na obrazima i rupe umesto donjih zuba. Objašnjava nam na lošem engleskom da se zubi vade deci dok su mala, a na obraze urezuju tačkice koje se posle rašire, protiv uroka. Kasnije čitam o tome kako su, prema nekim tumačenjima, to počeli da rade jer im je stoka obolevala od neke bolesti koja je počinjala od zuba, pa su je tako spasavali, a onda su počeli da primenjuju isto i na decu. Posle se to pokazalo korisnim i za hranjenje ljudi kojima se vilica ukoči od neke druge bolesti, pa mogu da se hrane kroz rupe od zuba.

Kolonizatori i svahili 

Jedne večeri u kampu na safariju sedeli smo pored logorske vatre sa nekoliko Holanđana. Majka, otac i brat došli su da posete mladića koji već šest meseci živi u Najrobiju - radi na projektu koji bi trebalo da poboljša život kenijskim seljacima, o čemu priča sa puno elana i ponosa. Razgovaramo o putovanjima pa njegova majka konstatuje kako su Holanđani kroz istoriju bili poznati kao istraživači. Otkrili su, kaže, Njujork i Novi Zeland, ali sin je tu prekida i govori da to nije nešto čime se treba ponositi. Teško mogu da sakrijem radost zbog prividnog sukoba između dve generacije kolonizatora, jedne koja na to nasleđe gleda blagonaklono, i druge koja ga se stidi, a zapravo omogućava da nastavi da živi, kroz prosvećivanje, odnosno eksploataciju. Pitam sina da li je za to vreme koje je proveo u Keniji naučio nešto svahilija, kaže da jeste pomalo, uglavnom šta da naruči u restoranu.

Sizifovski pokušavam da se u očima Kenijaca ogradim od takvih posetilaca i prvih nekoliko dana po dolasku na Indijski okean mahnito učim svahili.

Đina langu ni Milica. Zovem se Milica. Nina furaje kukutana na veve. Drago mi je što smo se upoznali. Kvaheri. Zbogom.

Svahili nije težak ni fonološki ni morfološki, a Kenijci se očekivano obraduju kada im se tako obratim. Pred kraj boravka u hotelu hoćemo da organizujemo izlet do obližnjeg ostrva, pa razgovaramo sa menadžerkom. Dopada joj se moje interesovanje za svahili i sa neotpakovane gomile izvlači knjižicu sa naslovom The New English-Swahili Phrasebook. Nije to baš govorni jezik, kaže, ali poslužiće mi. Radosno proučavam poklon, za koji će se ispostaviti da je verovatno najvažnija stvar koju smo doneli sa sobom iz Afrike.

Prelistavajući ga vidim da je podeljen na poglavlja: 1. Dolazak na obalu; 2. Opšte fraze i pozdravi; 3. Kuća; 4. Farma i plantaža; 5. Safari i lov; 6. U kancelariji; 7. Majstorije i zanati; 8. Bolest. U uvodu se naglašava da knjižica nije namenjena učenju svahilija, već tome da bude priručnik onima koji prvi put dolaze u Istočnu Afriku a nisu imali mogućnosti da se ranije upoznaju sa bantu jezicima (uprkos raznim dostupnim mogućnostima za njihovo proučavanje u Evropi). Svrha knjige je da pomogne zainteresovanim za dalje učenje da izbegnu žargon sa kojim se mnogi „snalaze". Ali za kakvu je to komunikaciju putnicima iz Evrope potrebno ispravno znanje svahilija a žargon nedovoljan?

U knjizi među frazama koje se često koriste nalazimo: „Odgovori mi"; Dođi odmah"; „Pozovi gospodara"; Tišina!"

U delu koji treba da pomogne sa sporazumevanjem u kući nailazimo na: „Ne napuštaj kuću bez dozvole"; Ti si dobar sluga"; „Ti si loš sluga"; „Ne pravi se da si bolestan".

Autorima B. Dž. Retklifu i Ser Hauardu Efinstonu ne može se poreći da imaju i izvesnog osećaja za dramaturgiju, tako da se ove korisne fraze često nadovezuju jedna na drugu kao u dijalogu, ali mi čujemo samo jednu stranu.

Tako u delu koji se tiče lova i safarija imamo naredbu da se donese baterijska lampa a zatim da onaj kome se obraća pazi da je ne uperi u oči govorniku; potom mu se kaže da raseče stomak i izvadi iznutrice, ali da povede računa da se koža ne ufleka krvlju; prilikom pripreme ručka imamo obaveštenje da se vatra ugasila, da ima puno šibica i da se ne može kuvati bez vatre. Konačno, tu su i fraze koje se često koriste poput: „Da li me želiš?"; „Potrudi se"; „Klekni".

Sada već potpuno šokirana okrećem strane da utvrdim iz kojeg je veka priručnik i vidim da je napomena autora napisana u junu 1932. godine. Knjigu je, međutim, ponovo odobrio Istočnoafrički komitet za svahili 4. marta 1957, a ona je, sa manjim izmenama, opet štampana 1966. i 1968. godine.

Kenija je nezavisnost dobila 1963. godine.