„Ono što je moguće za pojedinca, nemoguće je za gomilu“, govorio je Gurđijev. Život Olge Ivanove Lazović, unuke Marka Miljanova, Gurđijevljeve mistične plesačice, supruge Frenka Lojda Rajta, najvećeg američkog arhitekte svih vremena, koju će istorija zapamtiti pod imenom Olgivana Lojd Rajt, dobra je ilustracija toga šta sve može da stane u jedan život. A u Olgivanin život stalo je mnogo života.

U kratkom autobiografskom tekstu Izvod iz knjige rođenih, koji će Marku Tompsonu poslužiti kao osnova za veliku istoimenu biografsku knjigu, Danilo Kiš beleži kako po majčinoj liniji vodi poreklo od Marka Miljanova. Ako je suditi po Kišovim sabranim delima, on nije znao za svoju slavnu savremenicu i rođaku, unuku Marka Miljanova, Olgu Ivanovnu Lazović (1898-1985), koju će istorija zapamtiti pod imenom Olgivana Lojd Rajt. Njen život predstavlja plastičnu potvrdu one borhesovske teze koju je Kiš toliko voleo, a koja kaže kako „nema ničeg fantastičnijeg od stvarnosti". I makar je odavno postala (i) književni lik, Olgivana je zapravo bila toliko literarna da sukus njene biografije više liči na pomno konstruisanu priču nego na suru realnost.

Kad bih se zagledao Olgivanine fotografije, znalo mi se učiniti da ona fizički jako liči na svog dedu. U tom kontekstu sam se prisetio one Kunderine rečenice o Terezi, junakinji njegove Nepodnošljive lakoće postojanja: „Ne samo da je bila fizički slična majci već mi se ponekad čini da je njen život bio tek produžetak majčina života, kao što je kretanje kugle na kuglani samo produžetak pokreta ruke igrača". Ima u životu Olgivane Lojd Rajt nečeg što podseća na nastavak života Marka Miljanova. Taj aspekt njene životne priče meni je zapravo najprivlačniji.

Od Meduna do Crnoga mora

Rođena je u Crnoj Gori 27. decembra 1898. godine iz braka Ivana Lazovića i Milice Miljanove, jedne od tri vojvodine ćerke, one u kojoj se, po rečima jednog hroničara, najviše rasplamsao ratnički žar junačkog oca koji nije imao muškog poroda (jedini sin Marka Miljanova umro je sa svega dve godine). Rodila se samo četiri dana uoči 1899, one godine koja visi „o vrh vrška" jednog stoleća, one u kojoj su se rodili pominjani Borhes, Vladimir Nabokov i Ernest Hemingvej. U orbiti njenog života, makar i na rubu, naći će se i Nabokov i Hemingvej.

Vredelo bi podrobnije ispisati Olgivanin rodoslov, ispisati makar u fusnotama i kratke biografije majčinih sestara Anđe i Joke, a zatim i očevog roda Lazovića, ali ovde ćemo priču o poreklu sumirati kroz kratke uvide slavne kanadske teoretičarke književnosti i pesnikinje Rouzmeri Salivan, odnosno detalje koja ona izdvaja želeći anglofonom čitaocu predstaviti kontekst iz koga dolazi Olgivana Lojd Rajt. Po ovom sažetku, Olgivana je „u genima nosila žestinu i svirepost: otac joj je bio vrhovni sudija, a majka general u crnogorskoj vojsci i nekada davno je jahala u sedlu iza svog oca u bitku protiv Turaka".

Uoči početka Prvog svetskog rata, onog rata u kome će se Milica Miljanova naročito proslaviti hrabrošću, svoju ćerku Olgu ona šalje u Batumi na obali Crnog mora. Batumi je drugi najveći grad u Gruziji, odmah nakon Tiflisa, današnjeg Tbilisija, koga su u antičkoj Kolhidi osnovali grčki kolonisti. Za Olgivaninog dedu su govorili da kao da je došao iz grčkog mita, a unuka mu je, eto, stigla u Medejin zavičaj, do krajnje destinacije Jasona i Argonauta.

Sve do Berlinskog kongresa, tačnije do Sanstefanskog mira, Batumi je pripadao Osmanskom carstvu, a u vreme kad se sultan morao odreći Bosne u korist Austrije, predao je Batumi carskoj Rusiji. Na samom početku dvadesetog veka, u Batumiju je kao organizator štrajkova delovao Josif Visarionovič Džugašvili. Život njegove jedine ćerke i Olgivane Lojd Rajt će se decenijama kasnije neraskidivo ispreplesti.

Uglavnom, kad već počne Prvi svetski rat, Olgivana iz Batumija prelazi u Tiflis. Tamo je upoznala svog prvog muža, letonskog arhitektu Valdemara Hinzenberga. Tamo je rodila njihovu ćerku Svetlanu. Tamo je upoznala čoveka koji će joj promeniti život: Georgija Ivanoviča Gurđijeva.

Susreti sa izuzetnim ljudima

U uvodu dvobroja časopisa Gradac iz 1995. posvećenog Gurđijevu, priređivač Ivan Ninić  beleži kako je Gurđijev po jednima bio šarlatan, a po drugima najreprezentativniji čovek našeg vremena, „tradicionalista u vreme progresivnosti, gazda u doba feminističke probuđenosti, tragač za kvalitetom u potrošačkom dobu obilja, heroj u vremenu antiheroja, pravi učitelj, guru". Sin Grka i Jermenke, celog života je pokušavao da „mistični duh Istoka ukomponuje u naučni duh Zapada". Pominjana Rouzmeri Salivan piše kako je „igrom slučaja porodica Gurđijev poznavala Josifa Džugašvilija pre nego je postao Staljin; kod njih je iznajmio sobu kad je bio đak bogoslovije u Tiflisu - upamtili su ga po tome što je bio tvrdica kad je trebalo platiti stanarinu".

Žak Lakarijer je nazvao Gurđijeva „gnostikom našeg doba". U doba kad se Olgivana upoznala s njim, „on se već bio preobrazio u mistika i podučavao sledbenike svojoj duhovnoj disciplini kosmičkog plesa zasnovanoj na njegovoj teoriji nebeskih tela po kojoj čovek može dostići višu svest istinskog Ja i uvežbati zakone univerzuma".

Gurđijev je inače odrastao u Karsu, gradu koji je onomad pripadao Rusiji, a danas je turski provincijski centar uz granicu s Rusijom, savremenim ljubiteljima književnosti možda najpoznatiji kao mesto radnje u Pamukovom romanu Sneg. Kao mladić je mnogo putovao, između ostalog u centralnu Aziju, Iran, Indiju i Tibet te Italiju, da bi se naposletku vratio u Rusiju. Upoznat je već s brojnim mističnim tradicijama, ali to spaja sa svojim ponešto ostapbenderovskim i felikskrulovskim temperamentom. Kažu da je tokom svojih putovanja finansijski opstajao i tako što bi vrapce farbao žutom bojom i prodavao ih kao kanarince.

O svojim ranim putovanjima tokom kojih se upoznao s mističkom tradicijom Istoka i u jednom manastiru na Himalajima naučio drevni jezik ritualnih plesova kao sredstva samospoznaje, Gurđijev je pisao u knjizi Susreti sa izuzetnim ljudima, po kojoj je Piter Bruk 1979. snimio istoimeni film. U njemu Gurđijeva igra srpski glumac Dragan Maksimović Maks, ubijen 2001. godine.

Elem, Gurđijev 1912. godine u Moskvi počinje oko sebe da okuplja učenike i da se uspostavlja kao guru i učitelj. Među učenicima su kipar Sergej Merkurov, kompozitor Tomas de Hartman te P. D. Uspenski. Tih godina Gurđijev se ženi Julijom Ostrovskom.

Bežeći od revolucije i boljševika predvođenih svojim bivšim podstanarom, Gurđijev preko Tiflisa i Istanbula stiže do Pariza. U Tiflisu je, rekosmo, upoznao Olgu Lazović Hinzenberg. Po nekim izvorima, Svetlana Hinzenberg nije zapravo bila ćerka Olgivaninog muža, nego Gurđijevljeva. Bilo kako bilo, kada Gurđijev u Istanbulu osniva svoj famozni Institut za harmoničan razvoj čoveka, s njim su u Istanbulu i Olga i trogodišnja Svetlana.

Smrt Katarine Mensfild

U prvoj polovini dvadesetih godina dvadesetog veka, u toj glasovitoj epohi koja je umnogome mapirala kulturnu paradigmu modernosti, Olga Lazović Hinzenberg je važan deo Gurđijevljevog kružoka. Gurđijev je u to vreme baziran u Parizu, no njegov uticaj pokriva celu (zapadnu) Evropu, a proteže se i preko Atlantika.

Ovo nije tekst o Gurđijevu pa ne želim previše prostora posvetiti njegovoj auri, ali u kontekstu Olgivane vredi barem kratko pomenuti Ketrin Mensfild, možda i najslavniju novozelandsku književnicu svih vremena i nezaobilaznu autorku iz svake ozbiljnije antologije kratkih priča napisanih na engleskom jeziku u dvadesetom veku.

Prijateljica D.H. Lorensa i Virdžinije Vulf, dobila je tuberkulozu kada je imala dvadeset devet godina, te je pet godina kasnije od iste bolesti i umrla. Poslednje godine života bila je pod velikim Gurđijevljevim uticajem, a zadnja tri meseca života provela je unutar Instituta za harmoničan razvoj čoveka. Kako je bolest već bila uznapredovala, o njoj se na dnevnoj bazi najviše brinula upravo Olga.

U kružoku Gurđijeva, Olga je bila jedna od vodećih plesačica u njegovim ritualnim mističkim plesovima. Jedan od tih plesova gledala je Ketrin Mensfild u noći svoje smrti. Među poslednjim rečima koje je zapisala jesu one u kojima govori o utiscima koji je na nju ostavio Olgin ples:

„Postoji tačka od oko sedam minuta u kojoj je sadržan čitav, ali čitav, život žene. Ništa nije izostavljeno. Iz toga naučiš više o životu žene nego iz bilo koje knjige ili pesme. Tu ima prostora i za Floberovo Priprosto srce... i za princezu Mariju. Nešto misteriozno".

Deo Gurđijevljevog kružoka u to vreme je Alfred Ričard Oraž, koji je kao urednik časopisa The New Age sarađivao s Dimitrijem Mitrinovićem i koji će nešto kasnije objaviti prvu pesmu Dilana Tomasa. U to doba, međutim, Olgivana je već uveliko udata za Frenka Lojda Rajta. Evo kako se to zbilo.

Na prvi pogled

Bio je 30. novembar 1924. godine. Na gostovanju Ruskog baleta u Čikagu, u pozorištu u Osmoj ulici, upoznaju se Frenk Lojd Rajt i Olga Lazović Hinzenberg. On je arhitekta, a ona plesačica udata za arhitektu. I on i ona su u braku. Njemu je 57 godina, a ona za manje od mesec dana treba da proslavi 26. rođendan. Zaljubljuju se na prvi pogled. Već 2. decembra 1925, godinu i dva dana, tačnije 367 dana od njihovog prvog susreta, rađa im se ćerka Jovana. Ona je, kako se to kaže, dete ljubavi. Ni jedno ni drugo još, naime, nisu stigli da se zakonski razvedu. Već mesecima, međutim, žive zajedno u Talijesinu.

Priča o arhitekturi dvadesetog veka nezamisliva je bez priče o Frenku Lojdu Rajtu. Filozof „organske arhitekture" i oficijelno je prepoznat kao „najveći američki arhitekta svih vremena". U vreme kad upoznaje Olgivanu (to je nadimak koji joj je upravo on dao), Lojd Rajt je već živuća institucija. Ipak, njen uticaj na njega, njegovo delo i baštinu je nemerljiv. Ćerka Jovana bila je njihovo jedino dete, ali je Lojd Rajt usvojio i Olgivaninu ćerku Svetlanu, koja je od tog trenutka takođe nosila prezime Rajt.

Iako mu je arhitektura bila život i više od života („Arhitektura je pobeda ljudske mašte nad materijalima, metodama i čovečanstvom, koja čoveka pretvara u gospodara sopstvene planete. To je, u krajnjoj meri, geometrijski obrazac stvari, života, društva i civilizacije. U najboljem slučaju, to je magični okvir stvarnosti koji povremeno dotaknemo kada koristimo reč red."), i život Frenka Lojda Rajta bio je više od arhitekture. Pre Olgivane ženio se dva puta, a s prvom ženom je imao šestoro dece. Ostavio je ženu i decu zbog ljubavnice koju će zajedno s njeno dvoje dece i još četvoro ljudi ubiti Rajtov poludeli sluga 1914. godine, u masakru koji neugodno podseća na kasnije iživljavanje Čarlsa Mensona nad Šeron Tejt i drugim žrtvama. U to vreme, Lojd Rajt je još službeno u braku sa svojom prvom ženom. Posle masakra, međutim, on ulazi u vezu s Mirijam Noel, kojom će se nakon razvoda i oženiti. Venčali su se 19. novembra 1923. Samo godinu i jedanaest dana nakon sklapanja tog braka, Lojd Rajt je upoznao Olgivanu.

Po rečima Volta Loklija, godine koje je proveo sa Olgivanom predstavljale su najproduktivniji period u životu Lojda Rajta, jer je u to vreme projektovao više od polovine svojih dela te je napisao i autobiografiju.

Nakon što su se oboje službeno razveli, Frenk Lojd Rajt i Olgivana su se venčali 25. avgusta 1928. godine u ponoć, u Kaliforniji, u mestu Rančo Santa Fe. Medeni mesec proveli su u Arizoni.

Talijesin

Godine 1932, Frenk Lojd Rajt i Olgivana osnivaju Društvo Talijesin: „Talijesin nije bio škola; bio je to eksperiment revolucionarnog života u komuni. Rajtov ekscentrični genij - njegove spektakularne građevine, njegovi slikoviti govori protiv autoritarnosti i njegov zvonki poziv na organsku arhitekturu - privukao je ambiciozne arhitekte u Talijesin. Studenti su plaćali ogromnu godišnju školarinu da učestvuju; oni su teškim radom isklesali stenu i sagradili građevine, negovali vrtove, iznosili đubre, radili domaće poslove, služili obroke, a za ono malo preostalog vremena radili bi za crtačkim stolovima. Studenti koji su izabrali da ostanu smatrali su sebe društvenim radikalima koji preobražavaju Sjedinjene Države u skladu s Rajtovom grandioznom vizijom nepreglednog pejzaža broadacre cities, mreže prirodnih sela povezanih modernim sredstvima komunikacije i transportnih sistema".

Deo Olgivaninog uticaja na Lojda Rajta ticao se i njegovog upoznavanja s Gurđijevom i njegovim učenjem. Gurđijevljeva vrsta teozofije ostavila je traga u kasnijem Lojd-Rajtovom svetonazoru, ali njegov odnos prema samom Gurđijevu nije bio jednoznačan. Po vlastitim rečima, povremeno ga je prezirao, a povremeno obožavao. Gurđijev je navraćao u Talijesin, ali sudar dvojice alfa tipova nije bio kontekst u kojem je posetilac mogao da nadvlada domaćina.

Među prvim Rajtovim šegrtima u Talijesinu bio je i izvesni Vesli Piters. Godine 1932. bio je dvadesetogodišnjak. Već prvih dana u novoj sredini zagledao se u šesnaestogodišnju Svetlanu, Olgivaninu ćerku. Možda i ponavljajući majčin obrazac zaljubljivanja, Svetlana Pitersu odmah uzvraća ljubav, i osam meseci kasnije njih dvoje beže iz Talijesina. Ipak, nalik amiškoj deci koja se naposletku uvek vraćaju u „komunu", i njih dvoje se posle tri godine vraćaju u Talijesin. Piters je bio talentovan arhitekta i Lojdu Rajtu je bio dragocen kao projektant. Godine 1946. par ima već dvoje dece, a Svetlana je ponovo trudna.

„A onda se 30. septembra 1946. dogodila fatalna saobraćajna nesreća. Svetlana se, sa svoje dvoje dece, vraćala iz grada i džip se prevrnuo na uzanom mostu preko močvare na reci Viskonsin. Svetlana i jedan njen sin su se udavili. Prethodno se neprekidno žalila Pitersu kako je džip s platnenim krovom koji je prisiljena da vozi opasan i preklinjala ga je da kupi običan zatvoreni automobil, ali on je uvek odbijao. Sad je dugovao gospodinu i gospođi Rajt ne samo lojalnost već i dug u krvi. Stoga je, ljudi su govorili, bio potpuno u Olgivaninoj vlasti."

Crnogorski trag

Mada jeste bio priznat i za života, legendarni status najvećeg američkog arhitekte svih vremena Lojd Rajt je ipak stekao posthumno. Tabloidi su tako pre izvesnog vremena pisali koliko je Bred Pit želeo da ima kuću na vodopadu nalik onoj koju je Lojd Rajt izgradio 1936. To mu je navodno bila opsesivna želja još od vremena kad je studirao. Pričao je o tome svojoj tadašnjoj supruzi Anđelini Džoli, pa mu je ona za rođendan kupila vodopad da na njemu dizajnira kuću.

Ipak, i za života je, makar u poslednjim godinama pred smrt, Lojd Rajt postao referenca čak i za holivudsku celebrity kulturu. Najpre, tu postoji jedan biografski detalj. Naime, njegova unuka bila je glumica En Bakster, dobitnica Oskara za najbolju sporednu ulogu za rolu Sofi Makdonald u filmu Oštrica brijača Edmunda Goldinga, snimljenog po istoimenom romanu Somerseta Moma. Bila je nominovana za Oskara i za glavnu žensku ulogu za film Sve o Evi. Glumila je i kod Hičkoka (Ispovedam se), a njena možda i najamblematskija uloga je ona iz Deset zapovesti Sesila. B. De Mila, gde je igrala Nefertiti rame uz rame s Čarlstonom Hestonom i Julom Brinerom. Ipak, spektakularnija je priča o kući u Konektikatu koju je za Artura Milera i Merilin Monro projektovao Lojd Rajt. Godine 1957, Lojd Rajt je sa Olgivanom ugostio Merilin Monro, najslavniju glumicu svog vremena.

Frenk Lojd Rajt je umro 9. aprila 1959. godine. Do svoje smrti, on je, makar na papiru, bio vodeća figura u Talijesinu. Nakon što je umro, međutim, svi konci su u Olgivaninim rukama. Iako svi Rajtovi biografi priznaju Olgivaninu veliku važnost za njegovu baštinu, njeno egzotično poreklo ih često zbunjuje, pa Olgivanu tako, u jednoj inače cenjenoj Lojd-Rajtovoj biografiji, nazivaju Mađaricom.

Postoji ipak nekoliko amblema njenog vrlo crnogorskog uticaja na muža: od činjenice da su ćerki dali ime Jovana, preko poznate fotografije na kojoj Lojd Rajt pozira u crnogorskoj narodnoj nošnji, do njegove poznate pohvale Njegoševoj kapeli na Lovćenu („Njegoš je zaista bio genijalan kada je smislio ovakvo rešenje, jer kružna forma je prava kruna za vrh Lovćena. Vidi se sa svih strana i jednako izgleda sa svake.").

Dobra ilustracija postepenog rasta njegove posthumne slave jeste i pesma Sajmona i Garfankla iz 1969. godine, nastale dakle tačno deceniju nakon njegove smrti, a objavljene na albumu Bridge Over Troubled Water, koja se zove So Long, Frank Lloyd Wright:

Po svedočenjima pojedinih Lojd-Rajtovih sledbenika, nakon njegove smrti Olgivana se kao novi duhovni guru Talijesina sve više oslanja na učenje Gurđijeva: „Plesni rituali koje je organizovala u Talijesinu, nazivajući ih ‘kosmičkim' plesovima, bili su Gurđijevljevi rituali. Svake nedelje pre podne držala je obavezna predavanja o traganju za višom svešću i često je čitala iz Gurđijevljevih knjiga. Tvrdila je da je upila Gurđijevljeve metode za dekonstrukciju ličnosti i obnovu njega ili nje u potrazi za istinskim ja."

U sećanjima većine Lojd-Rajtovih učenika, Olgivana se ispostavlja kao svojevrstan negativac. Ipak, zanimljiv je način na koji se taj animozitet formuliše. Jedan očevidac koji joj čak nije bio preterano nesklon zabeležio je kako je ona „veoma prepredena žena, moćna i samoljubiva". U njenoj potrebi da kontroliše svaki detalj života svojih potčinjenih prepoznaje se i uticaj „kulta" kakav je gajio Gurđijev, ali i vojnička sklonost disciplini, kakvu je možda nasledila od svojih crnogorskih predaka. Jedna manje poznata anegdota kazuje nam kako ju je jedanput u Talijesinu posetio i Milovan Đilas. Pričao je posle da je bila snažan karakter i da je tamošnjom kolonijom upravljala skoro diktatorski. Ponekad je okupljala sve goste i terala ih da slušaju dok neko naglas čita Primjere čojstva i junaštva ‒ na srpskom.

Upravljajući, dakle, diktatorski svojom kolonijom, brinući se za muževljevu zaostavštinu, Olgivana kao da je znala da joj u novoj situaciji treba novi simbol Talijesina, nešto što će školi obnoviti auru posebnosti i ekskluzivnosti. I tu joj u život ponovo ulaze Gruzija i Rusija, i to preko žene koja će je podsetiti i na pejzaže njene mladosti i na Gurđijeva i na zavičaj i na mrtvu ćerku. Žena se zvala Svetlana Alilujeva i bila je jedina ćerka Josifa Visarionoviča Džugašvilija poznatijeg kao Staljin.

Staljinova kći

Život Staljinove ćerke tema je brojnih knjiga. Sa sedamnaest godina, ona se udala za Grigorija Morozova s kojim je imala sina Josifa. Nakon razvoda, udala se za Andreja Ždanova, s kojim je imala ćerku Jekatarinu. Ponovo se razvela, pa je kao tridesetsedmogodišnjakinja, godinama nakon očeve smrti, u moskovskoj bolnici u koju je primljena radi operacije krajnika upoznala indijskog komunistu Kunvara Bradžeša Singa.

Nikad se formalno nije udala za njega, ali živeli su zajedno do njegove smrti 1966. godine. S izgovorom da želi da Singov pepeo prospe u Gang, odlazi u Indiju. Marta meseca 1967. godine ulazi u Američku ambasadu u Nju Delhiju i od vlade SAD traži politički azil. Bio je to jedan od amblematskih momenata čitavog Hladnog rata.

Došavši u Ameriku, Svetlana Alilujeva je postala medijska zvezda koja je dobijala mnogo pošte od nepoznatih ljudi. Od novembra 1969. redovno joj piše i Olgivana Lojd Rajt ‒ u pismima je poziva da poseti Talijesin.

„Svetlana nije znala mnogo o čuvenom arhitekti, i prijatelji su pokušavali da je blago upozore da je to društvo, kako su nazivali Rajtovu školu arhitekture, pomalo čudno, ali u knjigama i brošurama koje joj je Olgivana slala, Talijesin je izgledao izrazito lepo", piše Rouzmeri Saliven u svojoj biografiji Svetlane Alilujeve. „Pisma Olgivane Lojd Rajt imala su jednu neočekivanu udicu. Oglivana joj je pisala da je njena najstarija kći Svetlana poginula u saobraćajnoj nesreći pre dvadeset pet godina. Kakva je neobična koincidencija da Svetlana ima isto magično ime, koje znači prosvetljena. Već samo to ime je talisman. Po Olgivaninim rečima, bilo im je suđeno da se upoznaju. Svetlana je bila isto tako sklona fantaziji. Znala je da je Olgivana Crnogorka i da je samo četiri godine starija od njene majke Nađe. Zamišljala je ženu gruzijskog tamnoputog izgleda kao njena majka. Kasnije se toga ovako sećala: ‘Obe smo očekivale nešto posebno od našeg susreta, obe smo gajile voljene slike i fantazije... Osim te neobične povezanosti, od pustinje u Arizoni zaista nisam očekivala ništa naročito'. Svetlana nije ni slutila da će se susresti s titankom koja je već smislila ulogu koju će ona igrati u svetu Talijesina. Olgivani Lojd Rajt se moglo odupreti malo ljudi."

U martu 1970. Svetlana sleće na aerodrom u Finiksu, gde je čeka Jovana Lojd Rajt, ćerka Frenka i Olgivane. Od aerodroma do Talijesina udaljenost je nekih četrdeset kilometara. Tokom cele vožnje Jovana Svetlani priča o svojoj pokojnoj polusestri govoreći na kraju: „Nadam se da ćete mi sada vi biti sestra".

Na imanju je dočekuje Olgivana. Grli je čvrsto i nekoliko puta ponavlja njeno ime hipnotičnim tonom, kao da se istovremeno obraća njoj i svojoj mrtvoj ćerki. Svetlana je nameravala ostati u Talijesinu tek nekoliko dana. U džepu je imala avionsku kartu za San Francisko. Olgivana je, međutim, imala druge namere.

Nesporna je činjenica da Svetlana nije otputovala u San Francisko i da se već četvrtog aprila, samo tri nedelje nakon što je stigla u Talijesin udala za Veslija Pitersa, udovca Olgivanine ćerke Svetlane. Po većini interpretacija, to je od početka bila Olgivanina namera. Ona je navodno verovala da Svetlana na nekom računu u Švajcarskoj ima ogroman novac, odnosno da u nekom sefu u istoj zemlji poseduje basnoslovne količine zlata pa je želela to bogatstvo vezati za Talijesin. Sam Piters se po tim tumačenjima isprva u celu vezu upustio isključivo zbog Olgivaninog pritiska. Uoči venčanja, Olgivana je svim gostima i zvanicama Svetlanu predstavljala kao svoju ćerku.

Samo pet meseci nakon venčanja, Svetlana je imala šokantnu vest za Vesa. Tokom jedne šetnje, „obuzelo ju je osećanje mladosti i vitalnosti, osećaj usredsređenog blagostanja kakav je imala dvadeset godina pre toga. Kad je otišla kod lekara, on joj je potvrdio da je trudna. Svetlana je bila van sebe od sreće. U njenim godinama ‒ četrdeset četiri - to je bio veliki dar. Dete joj je dar sudbine, kompenzacija za decu ostavljenu u Rusiji, i konačno će zacementirati njenu vezu sa Vesom. Kad mu je rekla, on je svakako bio iznenađen, ali izgledalo je i da mu je drago. Međutim, kad su saopštili novosti Olgivani, ona se razbesnela - u Talijesinu nema mesta za decu jer ‘skreću energiju s posla'. (...) Svetlana nije mogla da zamisli da se porodi u Talijesinu, pa je zahvalno prihvatila poziv Vesove sestre da se porodi u Kaliforniji."

Na crnogorski način

Dvadeset prvog maja 1971. godine, Svetlana je rodila ćerku. Dala joj je ime Olga, po svojoj baki. Ves je bio ushićen što takvim izborom imena može da se dodvori Olgivani. Ipak, animozitet između Svetlane i Olgivane s vremenom je samo rastao. „Svetlana je sad videla Talijesin kao jezovit i zlokoban odjek nečega što je vrlo dobro poznavala", piše Rouzmeri Saliven u knjizi Staljinova kći. „Olgivana je bila ista kao njen otac. Njene smeđe oči su imale onu ‘žutu varnicu divlje mačke' kakvu su imale i Staljinove oči govoreći: ‘Ja sam glavni'. Prodorno bi vam se zagledala u oči, tragajući za onim što pokušavate da sakrijete; i njen otac je ‘imao običaj tako da gleda'. Za večerom je Olgivana kontrolisala sto i svi su pazili da predvide njene reakcije, baš kao i za Staljinovim stolom. Kao i Staljin, i Olgivana je menjala istoriju kako ništa ne bi umanjilo njenu ulogu, tvrdeći kako je genij Frenka Lojda Rajta procvetao tek kad je nju upoznao, iako je tad imao šezdeset godina i već bio svetski poznat. Kako je Svetlana uspela da u Americi dospe baš na mesto koje je bilo odjek represivnog sveta njenog oca, s ‘kultom ličnosti'? Svetlana je pisala Džordžu Kenanu da Talijesinom ‘upravlja, zlostavlja ga, dominira njime i indoktrinira ga, na najsuroviji slovenski (crnogorski) način, starica koja je dobar političar, s vrlo oštrim zdravim razumom i neverovatno velikom željom da VLADA'. Otišla je iz svoje diktatorske zemlje s lažnom ideologijom i sada, u ‘ovoj najdemokratskijoj i najslobodnijoj zemlji na svetu', upala je ‘u malu crnogorsku kraljevinu' sa ‘dvorom i odanim dvoranima, baš kao što je bila i rezidencija moga oca u Kuncevu'. Svetlana je donela odluku. Neće se potčiniti tom psihološkom jarmu niti će dozvoliti da njenu ćerku Olgu na taj način vežu."

Posle nekoliko turbulentnih svađa i prividnih pomirenja, Svetlana je konačno napustila Talijesin nekoliko dana nakon Božića 1972. godine. Povela je sa sobom ćerku, a nadala se da će im se pridružiti i Vesli Piters. Njegova odanost Olgivani, međutim, bila je jača od svega. Razveli su se tokom 1973, a Ves je ostao u Talijesinu sve do svoje smrti. Nadživeo je Olgu za šest godina, a posle njene smrti nasledio ju je na čelu Fondacije „Frenk Lojd Rajt".

Pošto je svoje prihode ranije bila vezala za Društvo Talijesin, u finansijsko-tehničkim pojedinostima nakon razvoda Svetlani je pomogao pominjani Džordž Kenan, koji ju je inače, skupa sa suprugom, znao posećivati u Talijesinu. Ostalo je zapamćeno da je Olgivana bila oduševljena Kenanom. Kako je on od 1961. do 1963. godine bio američki ambasador u Jugoslaviji, teško je zamisliti da njih dvoje nisu vodili opširan dijalog o Jugoslaviji i Crnoj Gori. Jedan od arhitekata rušenja Istočnog bloka putem disidentske kulture, dugo razgovara sa unukom Marka Miljanova uz sekundiranje Staljinove ćerke - to je siže za dramu koju bi zaista vredelo ispisati.

Ritam krvi

Olgivana Lojd Rajt umrla je 1. marta 1985. godine. U nekrologu koji je objavio Njujork tajms nazvana je suprugom i saradnicom Frenka Lojda Rajta i matrijarhalnom vladaricom Talijesina. U tekstu se citira rečenica njenog muža: „Sama činjenica da sam u društvu s njom razgaljuje mi srce i jača mi duh, i kada stvari krenu loše i kada idu dobro". Nadživeli su je ćerka Jovana i dvoje unučadi.

U septembru 2015, u staračkom domu u San Gabrijelu u Kaliforniji, umrla je Jovana Lojd Rajt. U svojim ranim dvadesetim, i ona je u Parizu nakratko bila Gurđijevljeva učenica, neposredno pre nego je učitelj umro. Jovanu je nadživela njena ćerka Iv Lojd Rajt.

Osvrnuvši se na neobičnu i nesvakidašnju vezu centralnoevropskog Jevrejina i Crnogorke, Danilo Kiš je samog sebe prozvao „etnografskom retkošću". Nije manja „etnografska retkost" ni žena koja nosi ime „praroditeljke drevne naše", a koja je unuka Frenka Lojda Rajta i čukununuka Marka Miljanova te, naravno, unuka vojvodine unuke, žene u čiju je crticu između godine rođenja i godine smrti stalo pola sveta i pola istorije: od Gurđijeva do Merilin Monro i od Ketrin Mensfild do Staljinove ćerke.

„Ono što je moguće za pojedinca, nemoguće je za gomilu", govorio je Gurđijev. Život Olge Ivanove Lazović odnosno Olgivane Lojd Rajt dobra je ilustracija toga šta sve može da stane u život pojedinca. Gurđijev je rekao i da je najveća moguća greška verovanje da je čovek uvek isti, pošto čovek nikada dugo ne ostaje isti jer se neprestano menja pa retko prođe i pola sata a da se ne promeni. U Olgivanin život je stalo mnogo života. Ali opet, istovremeno, to je takođe i život koji je produžetak i dedinog života, kao što je kretanje kugle na kuglani samo produžetak pokreta ruke igrača. Ispreplitanje istosti i različitosti priziva mistiku, priziva ono što je Gurđijeva odvelo u ezoteriju. I nije zato slučajno što je Olgivana bila plesačica. Ritam i ples slutnja su onog smisla koji reči naslute tek kroz poeziju. Pesnik rođen nadomak Olgivaninog zavičaja za vreme njenog medenog meseca sa Frenkom Lojdom Rajtom napisao je stihove:

Na početku svake ljubavi
Svijet dolazi u pitanje.
Nije to više stvar tebe i mene;
Bube i zvijezde pomiješaju orbite.

Vilijam Batler Jejts, pesnik koji takođe nije izmakao Gurđijevljevom uticaju, pevao je o sokolu koji u spirali leti nebesima. To je ista spirala u kojoj se okretala Olgivana pred umirućim očima Ketrin Mensfild darivajući joj spoznaju kakvu joj nisu dale nijedna pesma ni knjiga.