Najvažniji susret koji je upriličen tokom posete pape Franje Iraku jeste onaj s duhovnim liderom šiitskih muslimana ove zemlje, ajatolahom Ali al-Sistanijem. Papa je skinuo svoju obuću pre nego što je ušao u Sistanijeve prostorije, a šiitski poglavar, koji uobičajeno sedi kada dolaze posetioci, stajao je da pozdravi Papu na vratima svoje sobe, što je retka čast. Sistani, odeven u crno, obratio se svom gostu, odevenom u belo, potvrđujući da „hrišćani, kao i svi Iračani, treba da žive u miru i sigurnosti"

Bivši američki predsednik Donald Tramp u predizbornoj kampanji zapretio je papi Franji da „želi da ga uplaši" i da bi mu rekao da „Islamska država želi da ga otme, a da zauzme Vatikan", sve zbog toga što se Trampu nije dopala papina kritika kapitalizma. Papa Franja je ove nedelje na svom, zdravstveno i bezbednosno, najrizičnijem putovanju, takoreći na vratima Islamske države, kojom ga je Tramp plašio. Procenjuje se da u Iraku ima još 10.000 boraca Islamske države koji su skriveni u svojim ćelijama.  

On je prvi pontifeks koji je posetio Irak, kolevku civilizacije i zemlju koja je decenijama razarana. Ovo je njegovo prvo putovanje posle 2019, i to u vreme korone.

Susret sa Ali Šastanijem

U verskom smislu, najvažniji je susret s duhovnim liderom šiitskih muslimana, ajatolahom Ali al Sistanijem (90). Papa je skinuo svoju obuću pre nego što je ušao u Sistanijeve prostorije, a šiitski poglavar, koji uobičajeno sedi kada dolaze posetioci, stajao je da pozdravi papu na vratima svije sobe, što je retka čast. Sistani, odeven u crno, obratio se svom gostu, odevenom u belo, rekavši da „hrišćani treba da žive kao svi Iračani u miru i sigurnosti i da potpuno uživaju svoja ustavna prava".

Posle susreta sa Sistanijem, papa je posetio stari grad Ur, gde je, kako se veruje, rođen Avram, biblijski patrijarh koga poštuju hrišćani, muslimani i Jevreji. Na tom mestu papa je rekao da „vernici ne mogu da ćute kada teroristi zloupotrebljavaju religiju". Pozvao je i na uspostavljanje jedinstva posle sukoba. „Neprijateljstvo, ekstremizam i nasilje nisu rođeni u religoznom srcu, oni su izdaja religije", rekao je.

Težak položaj etničkih i religijskih manjina podsetnik je da stvarni test za bliskoistočne zemlje doseže dalje od održavanje demokratskih izbora i uključuje pitanje sigurnosti za njihove manjine. Zbog toga se papa i sreo sa ajatolahom Ali al-Sistanijem koji ima ogroman uticaj u Iraku. Pre neku godinu, mediji su objavljivali da se ubijeni komandant iranskih Kuds snaga, general Kasem Sulejmani, redovno sretao s njim, kako bi se savetovao o situaciji u Iraku.

Irak je religijski najdiversifikovanija arapska država, pa je poseban izazov da papa zadovolji očekivanja svih njih i da niko ne bude povređen. Hrišćanska populacija u Iraku je pre američke invazije 2003. brojala 1,4 miliona, a posle ratova i sukoba, danas je pala na samo 250.000 ljudi.

Iz tri knjige na četiri jezika

Prvi papin korak na osetljivi bliskoistočni teren desio se u februaru 2015. kada je okupio izraelskog predsednika Šimona Peresa, palestinskog lidera Mahmuda Abasa i patrijarha Vartolomeja na zajedničkoj molitivi u Vatikanskom vrtu. Čitani su delovi Biblije, Talmuda i Korana na četiri jezika - hebrejskom, italijanskom, engleskom i arapskom.

Ovo okupljanje bio je rezultat putovanja pape Franje Svetom zemljom u januaru 2015, a velike zasluge za njega ima šef franciskanskog reda na Bliskom istoku, Pjerbatista Picabala. „Ovo okupljanje koje je molitva za mir u Svetoj zemlji, na Bliskom istoku i celom svetu, praćeno je molitvama bezbrojnih ljudi različitih kultura i religija. Oni su se molili za ovo okupljanje i sjedinjeni su s nama čak i sada", rekao je papa tada.

Nalazeći se između Peresa i Abasa, pozvao je na hrabrost: „Potrebna je hrabrost za mir, mnogo veća nego za rat. Potrebna je hrabrost da kažete 'da' sastajanju a 'ne' bitkama; 'da' dijalogu i 'ne' nasilju; 'da' mirovnim razgovorima, a 'ne' neprijateljstvu; 'da' poštovanju mirovnih sporazuma, a 'ne' provokacijama. Susret je organizovan posle neuspeha izraelsko - palestinskih pregovora koje su podržavali Amerikanci i državni sekretar Džon Keri. 

Međureligijski dijalog

Papa Franja sada nastoji da nadoknadi veliki zaostatak koji rimokatoličkka crkva ima u dijalogu sa islamom. Od 1998, kada je stvoren Papski savet za međureligijski dijalog sa Al-Azharom, najautoritativnijom teološko-akademskom institucijom sunitskog islama, svake dve godine, sve do 2006, održavani su redovni susreti, kada su odnosi počeli da se hlade, zbog govora pape Benedikta XVI u Regensburgu (bivšeg vatikanskog šefa Komisije za kongregaciju vere, kardinala Racingera) zbog koga su ga islamski lideri optužili da je povezao islam i nasilje.

Odnosi su sasvim prekinuti 2011. u vreme velikog „buđenja naroda" u arapskom svetu i uspona političkog islama. Tada je papa Bendikt rekao da se hrišćani na Bliskom istoku suočavaju sa istrebljenjem, što će se pokazati tačnim nekoliko godina kasnije. Al-Azhar je u takvoj atmosferi tvrdio da je papa Benedikt još jednom uvredio muslimane, naglašavajući samo hrišćanske patnje, iako mnogi muslimani takođe trpe.

Iako je i penzionisani papa Bendikt XVI uoči posete Iraku pozdravio ovaj korak i rekao da u Vatikanu „ne postoje dvojica papa", Racingerovo nasleđe sumnjičavog odnosa prema islamu ima brojne sledbenike, koji kritikuju poteze sadašnjeg pape i njegove napore za približavanje islamu predstavljaju u kontroverznom svetlu.

Kritike

Katolički teolog Viliam Kilpatrik kritikovao je dokument koji su u Abu Dabiju potpisali papa i El Tajeb. Kilpatrik veruje da se El Tajeb obavezao na obećanja koja su u suprotnosti sa islamskim učenjem, posebno da je zalaganje za religijske slobode u suprotnosti sa islamskim zakonom o neverništvu i da Kuran propisuje upotrebu nasilja. Rekao je da je „malo verovatno da će se muslimanska strana držati dogovora do kraja", da izgleda da je dokument „gotovo u celosti napisan u Rimu" i da predstavlja produžetak napora Crkve, a posebno pape Franje, „usmeren na prikrivanje opasnih razlika, dok istovremeno naglašava površine sličnosti između hrišćanstva i islama"

„To nije ono što muslimanski vernici žele da čuju od svog poglavara", smatra Kilpatrik. „Čini se da papa predlaže Kuran kao način spasenja - nije li to razlog za brigu", pita se on.  

Uspon Islamske države od 2014. u Iraku, a zatim njeno progresivno širenje u ostale arapske i islamske zemlje, navelo je i Al-Azhar i Vatikan da se usmere prema novoj pretnji za koju, može se reći, ni jedni ni drugi nisu bili adekvatno pripremljeni.  

Sledeće godine veliki izbeglički talas preplavio je Evropu, što je bio dodatni razlog  da se Vatikan okrene arapskom, islamskom svetu i Bliskom istoku. Papa je na krizu odgovorio otvaranjem kancelarije za pomoć izbeglicama kojom lično upravlja, navodeći da je „izbegličko pitanje, pitanje solidarnosti za sve".

Geopolitika pape Franje

Papa nastavlja da ruši zidove koji stvaraju podele i suprotnosti, a u njegovoj geopolitici „politički realizam" je najvažnija komponenta. To bi moglo da se shvati iz intervjua u kojem je kritikovao Zapad zbog aktivne podrške „arapskom proleću", a posebno u slučaju Libije. „Tamo gde je bio Gadafi, sada ih je pedeset", opisao je papa fragmentaciju vlasti i zemlje koja je usledila kao rezultat „arapskog proleća". Papa Bergoljo ovo je izjavio dok se pripremao za put u Meksiko, uz zaustavljanje u Havani gde se sreo sa ruskim patrijarhom Kirilom. To je bila priprema za drugu ključnu misiju u septembru, odlazak u Jermeniju uz posete Azerbejdžanu i Gruziji. Ali, u vrhu tadašnjeg papinog dnevnog reda bio je sukob u Siriji za koji je papa tražio da se postigne političko rešenje.

Istoričar Agostino Đovaneli kaže da je u logici papine spoljne politike da ukida granice: „On kaže, tamo gde su zidovi, mi gradimo mostove za dijalog s drugom stranom. U tome se nalazi koncept drugačijeg sveta u kome Zapad više nije protiv ostatka sveta, nego je Zapad sa ostatkom sveta".

Sirijski čvor

Vatikanske diplomate svedoci su stradanja hrišćana na Bliskom istoku u sukobima koje su zapadne hrišćanske zemlje podržavale u ime ostvarivanja demokratskih ideala. „Već smo videli šta se dogodilo sa Sadamom u Iraku, Gadafijem u Libiji", saopštili su. „Sigurni smo da Asad nije svetac, ali je jasno da je strateška greška napravljena na početku kada se krenulo u obaranje 'poslednjeg zlikovca' u regionu. Ne može da se očekuje da se Asad povuče, a onda da dođe za pregovarački sto."

Papa Franja je tada insistirao je kod Rusa i Iranaca da ubede Asada da pregovara. To ne znači da Vatikan prihvata režim, ali papa je protiv da se koristi ista shema koja je već dala tragične rezultate u Libiji i Iraku. 

Sasvim novi impuls papinom usmerenju ka arapskom svetu i problemima Bliskog istoka, dao je susret sa Ahmedom el Tajebom, velikim imamom Al-Azhara, 23. maja 2015.

Od tada se postepeno gradi savez i partnerstvo dvojice verskih lidera, za koje se može reći da stoje iza celog napora uspostavljanja i obnavljanja dijaloga rimokatoličkog hrišćanstva i islama u veoma komplikovanom vremenu, opterećenom širenjem terorizma, zloupotrebama religije i unutrašnjim oružanim sukobima u arapskim zemljama.

El Tajeb i papa

Posle susreta s papom, El Tajeb je izjavio da je Franja „čovek mira, čovek koji sledi učenje hrišćanstva, religije ljubavi i mira", te da je „čovek koji poštuje druge religije i pokazuje uvažavanje prema njihovim sledbenicima".

Podstaknut koracima egipatske države i predsednika Abdel Fatah El Sisija, Al-Azhar je počeo da zauzima novu poziciju prema državi, religiji, politici, različitosti i pluralizmu.

Ahmed El Tajeb, veliki imam Al-Azhara, nastojao je koliko god je mogućno više da doprinese obračunu sa radikalnim, pa i političkim islamom. Al-Azharom dominiraju francuski đaci, među koje spada i sam veliki imam. On lično bio je u oštrom susobu sa Muslimanskom braćom u vreme njihove kratkotrajne vlasti u Egiptu.

El Tajeb pripada sufističkom redu, koji su značajna snaga u verskoj lepezi Egipta sa 10 miliona pripadnika, i koji su bili rana opozicija Muslimanskoj braći. Zbog svega toga, na predsedničkoj inauguraciji Mohameda Morsija, delegacija Al-Azhara je smeštena u 12. red, iako velikom imamu po državnom protokolu pripada mesto do šefa države.

El Tajeb je još 2015. osnovao Posmatrački centar koji je pratio aktivnosti Islamske države i drugih oružanih grupacija u svetu. Materijali, analize i preporuke komisije Al-Azhara onda su redovno objavljivane na veb stranici univerziteta.

Prvi papa u Egiptu

Papa je prvi katolički poglavar koji je posetio Egipat 28. i 29. aprila 2017. nazivajući tu posetu „znakom mira". Tokom posete organizovana je velika konferencija međukonfesionalnog dijaloga uz učešće predstavnika svih verskih zajednica Bliskog istoka, kao i molitva na Vojnom stadionu u Kairu kojoj je prisustvovalo 20.000 ljudi. Poseta je usledila neposredno posle islamističkih terorističkih napada na dve koptske crkve u Egiptu u kojima je stradalo preko 20 ljudi. 

Papa je tada izjavio da je posetio Egipat da brani „viziju zdravog sekularizma" u regionu koji je često zahvaćen verskim ekstremizmom i nasiljem, te da je „veliko istorijsko i versko nasleđe Egipta i njegova uloga u regionu Bliskog istoka daje mu posebnu obavezu da doprinese stabilnom i trajnom miru, zasnovanom ne na zakonu sile, već na snazi zakona".

Vizija „zdravog sekularizma", objasnio je katolički poglavar, pojavila se u razgovoru sa predsednikom Egipta Abdelom Fatahom al-Sisijem i na sastanku sa političkim i diplomatskim liderima te zemlje.

„Zdravi sekularizam" fraza je koju je prvobitno skovao bivši francuski predsednik Nikola Sarkozi, a preuzeo ju je papa Benedikt XVI da bi se opisao oblik razdvajanja crkve i države koji pruža slobodu religiji i ne potiskuje ulogu vere iz javnog života.

El Tajeb i papa ponovo su se sreli 7. novembra 2017. u Vatikanu i razgovarali o širenju kulture mira i koegzistencije i suzbijanju ekstremizma i islamofobije. Početkom februara prošle godine, papa Franja bio je prvi katolički poglavar koji je posetio jednu zalivsku državu - upravo Ujedinjene Arapske Emirate.

Papa u Emiratima

Tada je papa odao priznanje Emiratima kao „zemlji koja pokušava da bude model koegzistencije, ljudskog bratstva i mesto susretanja različitih kultura i civilizacija".

Za vreme boravka u Abu Dabiju, papa se ponovo sreo sa velikim imamom Ahmedom el Tajebom.

Tada je s njim potpisao „Dokument o ljudskom bratstvu", koji je bio osnova za njegovo encikličko pismo koje je potpisao 3. oktobra u Asiziju, a koje na italijanskom ima naslov „Fratelli Tutti".

Tokom boravka u Abu Dabiju organizovana je konferencija o „globalnom bratstvu" koja je uključila rabine, imame, kardinale i druge religijske zvaničnike koji se ne mogu sresti u drugim prilikama. Okupljeni teolozi bili su zagrevanje za papin doček koji je prispeo zajedno s velikim imamom kairskog Al-Azhara, Ahmedom el Tajebom. Sutradan je papa služio prvu molitvu na Saudijskom poluostrvu ikada.

Koliko je reč o presedanu, govori činjenica da svako teološko učenje na ovim prostorima nije zaobilazilo reči proroka Muhameda da Arapsko poluostrvo ne sme da ima ni jednu drugu religiju, osim islama. Bilo je sasvim normalno da carinici i granična policija traže i oduzimaju kao sumnjivu literaturu svaki materijal koji se ticao hrišćanstva i drugih religija.

Papinu posetu u Arapskim Emiratima pozdravile su hiljade stranih radnika, od kojih je 700.000 samo Filipinaca. To je bio tek deo svrhe posete. Oslobođene svake obaveze prema islamistima i suočeni sa njihovim obećanjima da će raditi na zbacivanju monarhija, zalivske države mogu samo da dobiju od zbližavanja sa Zapadom, daljem otvaranju i uspostavljanju saradnje u borbi protiv islamista. Dve radikalne i ekstremističke organizacije, Islamska država i Muslimanska braća, odvojeno su obznanile da je njuhov cilj svrgavanje zalivskih monarhija, pri čemu su Muslimanska braća izuzela Katar. Papina poseta tako nije bila koncesija hrišćanstvu, nego pre strateška kalkulacija.

U Maroku

Nakon posete Emiratima, papa je 30. marta 2019. posetio i Maroko, što je bila njegova prva poseta zemljama Magreba. I ovde je bilo reči o afirmaciji „umerene verzije islama", a u zajedničkoj deklaraciji koju su potpisali papa i kralj Mohamed VI, Jerusalim je opisan kao „simbol miroljubive koegzistencije". Naglašeno je da je Jerusalim „zajedničko nasleđe čovečanstva i sve tri monoteističke religije", a njegov „poseban multireligiozni karakter, duhovna dimenzija i kulturni identitet treba da budu očuvani i promovisani".  

El Tajeb i papa sreli su se ponovo 15. novembra 2019. u Vatikanu, kako bi razmotrili ostvarivanje ciljeva u potpisanom dokumentu.

Izraelsko-palestinsko pitanje

Vatikan ima čvrstu poziciju prema izraelsko-palestinskom pitanju. Papa nedvosmileno podržava politiku „dve države za dva naroda" zbog čega je bio u raskoraku s Trampovom administracijom. Kada je Tramp jednostrano priznao Jerusalim kako glavni grad Izraela i premeštajući tamo ambasadu SAD, papa je izjavio da je „zabrinut" zbog američkog ponašanja. „Jerusalim je jedinstveni grad, sveto mesto za hrišćane, Jevreje i muslimane, koji imaju svoja sveta mesta u ovom gradu i ima posebno značenje za mir", rekao je papa 6. decembra 2017. „Molim se da se njegov identitet sačuva i ojačan u korist Svete zemlje, Bliskog istoka i celog sveta, da će mudrost i strpljenje da prevladaju da bi se izbegli novi elementi napetosti u jednoj već turbulentnoj svetskoj panorami, obeleženoj mnogim i surovim sukobima",

Odnosi Trampove administracije i Vatikana kao i Trampa i pape nisu bili srdačni.

Iako se sporazum o normalizaciji odnosa Ujedinjenih Arapskih Emirata, Bahreina i Izraela, potpisan 15. septembra u Beloj kući, direktno naziva „avramovskim", po biblijskom pretku svih avramovskih monoteističkih religija, najuticajnije hrišćansko sedište, Vatikan, ostao je mesec dana nem, za razliku od opšteg oduševljenja američkih evangelističkih zajednica.

Ključevi globalne bezbednosti

Geopolitički, palestinsko-izraelska podela je „majka svih sukoba" i izbegavanje širih tenzija u regionu ključ je globalne bezbednosti.

U verskom smislu, Sveta zemlja je kolevka hrišćanstva, a na Bliskom istoku postoji mala, ali značajna hrišćanska zajednica koja je posebno izložena kada izbiju sukobi.

Zbog toga, Vatikan je javno podržao sporazum iz Kemp Dejvida 1978. i sporazum iz Osla 1993. U oba slučaja papa je primio šefove država, pre ili posle potpisivanja sporazuma.

Kao dugogodišnji branilac prava Palestinaca, Vatikan ne može da odobri nijedan korak za koji se čini da ta prava čini manje mogućnim, čak i kada ne može da ospori da dva dugogodišnja neprijatelja sklapaju sporazum, pozivajući se na Avramov biblijski arhetip. „Avramov sporazum" je ostavio Palestince po strani i udaljio se od koncepta palestinskog suvereniteta kao neophodnog uslova za trajni mir.

Prekidajući vatikansko ćutanje, britanski biskup Pol Galager ocenio je da je sporazum „veoma pozitivan", ali je izrazio zabrinutost zbog „izolacije Palestinaca" i pozvao je Izrael i Palestince na direktne pregovore.

Ali, papa Franjo nije bio uopšte mnogo diskretan kada je kritikovao Trampa kao kandidata, izjavljujući da "svako ko želi da izgradi zid" kako bi sprečio ljude da uđu u zemlju „nije hrišćanin".

Ako može da se pretpostavlja kuda će papu u arapskom svetu dalje da vodi njegova politika „građenja mostova", najverovatnije bio to mogla da bude Saudijska Arabija i Rijad. Poslednja otkrića o direktnoj ulozi princa prestolonaslednika u ubistvu novinara Gamala Kašogija, pred taj cilj postavila su velike prepreke, mada za nastavak dijaloga sa arapskim svetom već ima dovoljno prostora i mogućnosti.  

div id="adoceanrsvdcfhklggd">