Станиша Стошић у својим најбољим и најпознатијим тренуцима је мајстор-хроничар често недогођених врањанских историја које звуче сасвим стварно

Ако би се могло једном речју описати и тон и свет Станише Стошића, то је мекоћа. Мекоћа певања која претпоставља негде, ваљда, а у овом случају сигурно, и мекоћу душе, тон лаган као перушка, суптилан, легато леп, глас непродоран у начину „како ниже дах са дахом" и који често одлети у фалсет.

Станиша Стошић, најпознатији савремени тумач врањанске градске песме, певао је тако лагашно, дискретно, не само због природних, датих му вокалних особина. За то је имао други разлог: он опевава, како једна сјајна певачица рече, „камерне ствари", интимне ствари.

Поднебље је ту само спона: у Врању живот је певање, како иде клише, неодвојиво од живота, што значи да се готово „све" и опевава - животне приче, заплети, тајне, увек латентни ерос, телесност наглашенија него другде. Ко не верује, ево: шта нам у првој помисли изазива асоцијацију на тајне састанке у врелим ноћима, на гледање „на пенџери", ашиковање, на путеност - Чачак, Краљево, Нови Сад, Сурдулица, Крушевац - или Врање...? Е, управо тако.

Врање је, међутим, град склон митологизацији себе. Тамо се никад не зна шта је стварно било, а шта опричано. У једном иначе смушеном и прецењеном документарном филму (Чија је ово песма?), режисерка, тражећи порекло песме „Русе косе цуро имаш", снимала је фрагменте и у Врању и за тили час дошла до жене која у камеру изговори да је „Коштана њена баба".

Утицајем оријента, што је ту остао дуже присутан него у другим, раније ослобођеним крајевима Србије, град је задржао нешто од другачијег осећаја не само фактуалности него и другог осећаја времена, темпоралности, ван општег критерија пролазности како се схвата и хронолошки и у културном смислу. Тамо се време „развлачи и стеже" по другачијим мерилима. Простије речено: у Врању се не зна је ли нешто било пре сто, стопедесет година или „јуче". Услед тога, и најинтересантније, то одражавају и такве су им и песме. 

Отуд, Станиша Стошић у својим најбољим и најпознатијим тренуцима је мајстор-хроничар често недогођених историја које звуче стварно.

Исто, а још занимљивије, односи се на његове најуспелије изведбе. Ако би просечан слушалац морао да издвоји две Станишине песме које описују тај осећај старог Врања, оног станковићевског, састављеног од фаталних, несрећних љубави, од „кафане и дертови", вероватно би помислио на „Лелу Врањанку", и, нарочито, на маестралну „Због тебе моме убава". Оне звуче као сачуван комад старог света, градске атмосфере и приватних одаја, врањских интеријера где се у свету састављеном од супротности догађају љубавне драме, онако како у роману Црни дани Раке Драинца Ивана Ивановића један лик каже - „саме иконе и миндерлуци".

Међутим, „Лелу Врањанку", у вртоглавом мултипликовању све даљих и даљих културних кругова, што су столећима били у истом огромном царству, написао је тек шездесетих забавњак Драган Токовић, узевши мелодију од чувене песме „Misirlou" - или „Девојка из Мисира", из Египта дакле, од грчког класика и врсте плеса. Кад је читав свет реаговао на експлозивни, праштећи гитарски интро Дика Дејла у Тарантиновом филму Pulp Fiction, неки људи из нестале земље, кући и разбацани по свету, чули су познате ноте и прогресију. Неки су се и сетили. Многи и мелодије, понеки наслова, а неки и извођача по којој су је знали.

Ова друга пак, „Због тебе моме убава", вероватно је најбоље што је Станиша отпевао (треба подсетити да је, иако као извођач који је постао синоним за Врање, отпевао и неколико одличних новокомпонованих народњака, као „Док музика тихо свира", Миће Милосављевића).

И у њој су „дертови", „механе", мајка која преклиње да се син разметни остави порока због несрећне љубави. Само рефрен издаје овај иначе савршени анахронизам од песме, рефрен вредан неког од модерниста, Настасијевића или Миљковића:

„Због тебе моме убава
Срећан сам само док спијем,
Кад ме у зору пробудиш
Дан бели оћу да убијем."

Ту бриљантну уметничку и у дерту уздржану песму написао је почетком седамдесетих (!) највећи и најталентованији камеолон домаће народне композиције - Милутин Поповић Захар. Мало после но што је Токовић Станиши дао „Лелу Врањанку". 

И у једној и у другој песми, смењују се кругови култура и времена, измешани и збуњујући, и у свом изокретању настављају да се окрећу, подсмехујући нам се негде одозго, као мали ђаволи, док покушавамо да рашчивијамо шта је „аутентично" а шта долази касније, шта је било пре а шта касније, смеју нам се над нашом нелагодом да касније и измишљено звучи боље него извор и оригинал.

Станиша Стошић и његов глас звук су тога магловитог, нејасног и лепог света.