Најгламурозније парче Токија, острво вештачки направљено на гомили смећа на месту где су шогуни некада држали страже од америчких и британских бродова, сада је место на којем су изоловани најбољи спортисти на планети. Савремени самоизолациони едикт упориште има и у менталитету Јапанаца али и у предстојећим политичким догађајима.

Јапан је земља острва - четири велика и 3900 малих. Деџима и Одаиба не спадају у ова 3904 природна острва; вештачка су али су метафора древног и модерног Јапана. Прошлости и будућности.

Одаиба је Токио будућности; баш ту, у најфутуристичије парче Токија, близу 18 метара високог робота Гандама и реплике Кипа слободе, на место одакле се праве најбољи кадрови Дуге, најпознатијег токијског моста, Јапанци су овог лета сместили странце, госте и учеснике Олимпијских игара из остатка света.

Баш као што су некад странце држали на Деџими. Деџима је, као и Одаиба, вештачко острво али у заливу Нагасакија. Читавих двеста година то малено парче копна било је једина капија између Јапана и остатка света.

Холандија у Јапану

Јапан се, наиме 1636, одлучио за Сакоку; политику потпуне изолације земље од остатка света. Шогунат Токугава је сматрао да је то једина брана од колонизације и покушаја ширења хришћанства на територији Јапана. Изолациони едикт из 1636. поручивао је да ниједан Јапанац нити јапански брод не сме да напушта територију Јапана, да ће сва лица која се врате из иностранства бити усмрћена, да ће сви странци који пропагирају католицизам бити ухапшени, а ко открије и пријави хришћанског свештеника биће награђен са 500 листова сребрњака...

Јапан ипак није био самодовољан и морао је да живи па је зато била неопходна - Деџима. Једини Јапанци којима је било дозвољено да буду на острву били су високи званичници, преводиоци, трговци који тргују са Холанђанима и проститутке, које такође тргују са Холанђанима. Холанђани су за Јапанце тог доба били симбол Европљана протестаната, Европљана који желе да тргују и зараде, за разлику од Шпанаца и Португалаца који су поред тога и ширили своју веру.

На самом измаку 18. века на Деџиму стиже млади холандски писар с идејом да стекне богатство. Уместо тога изгубиће срце. То је радња одличног романа  Дејвида Мичела „Хиљаду јесени Јакоба де Зута", који је ово вештачко острво учинила светски познатим. 

„Најбоље од свега за мене је то што, када је Холандија престала да постоји у Наполеоновој ери, када ју је наиме прогутала Француска, једино место на свету где се вијорила застава старе републике Холандије била је Деџима", каже Дејвид Мичел. „Тај комадић земље величине Трга Дам у Амстердаму био је тада у политичком смислу Холандија. Зар то није кул?"

Јапан 22. века

А ако је у данашњем Токију нешто кул онда је то Одаиба. Ово вештачко острво изграђено је тек деведесетих година 20. века, и то на месту где се у Токију одлагало смеће. Насипањем земље и сабијањем смећа усред Токијског залива настало је острво површине 442 хектара; мегапројекат јапанске престонице у којем се данас налазе највећи забавни паркови, најнакрцанији и најлуксузнији шопинг молови, музеји, дворане, базени.

Када су 2013. чланови Међународног олимпијског комитета у Буенос Аиресу изабрали Токио за домаћина Олимпијаде 2020. није било дилеме где ће се правити олимпијско село, међународни прес центар и највећи број олимпијских борилишта. Одаиба је била једини логичан избор.

Није тада било ни назнака короне и једина сличност која би могла да се повуче са Деџимом неколико столећа раније, била је та што су баш на месту данашње Одаибе два последња шогуна поставила артиљеријске батерије за одбрану од америчких и британских колонизатора  који су, парадирајући флотилама тешко наоружаних бродова, притискали Јапан да оконча Сакоку и отвори своје луке за трговину. Било је то половином 19. века.

А у трећој деценији 21. века у острво Одаиба већ су уложене десетине милијарди долара са циљем да то буде елитни стамбени и пословни део Токија као и место које ће привлачити домаће и стране туристе. Као што су Олимпијске игре 1964. биле замајац за развој оног, у Другом светском рату срушеног Јапана, тако је Олимпијада 2020. на футуристичкој Одаиби требало да нам да назнаке  какав ће да буде Јапан 22. века.

Самоизолација

Али дошла је корона и прво одложила Игре за годину дана, а онда је ове, 2021, донета одлука да се Игре први пут у историји одрже без гледалаца, а да се странци који ипак морају да дођу - спортисти, спортски функционери, медицинско особље, новинари - изолују од остатка Јапана. И ту долазимо до сличности са Деџимом од пре 300 година.

Као и тада, Јапан се и сада добровољно затворио. Заправо, оградио се од странаца.

Странци су тако принуђени да свој боравак у Јапану, на Олимпијским играма, отпочну у једној, истина блажој верзији карантина. Њихово кретање се прати путем специјалних апликација али, за сваки случај, ту су и љубазни редари који седе на портирницама хотела и стоје на аутобуским станицама, спремни да на свако непредвиђено кретање гостију реагују -  њихов је задатак да сваки странац који има акредитацију Олимпијских игара ни случајно не направи корак више него што му посао тог дана захтева.

Некада на Деџими, ко прекрши правила изолације био је кажњен смрћу или затвором, у зависности од тежине преступа. Данас на Одаиби, онај ко прекрши мере изолације, детаљно пописане на шездесетак страница упутства подељеног гостима, поред одузимања акредитације, дисквалификације и финансијских санкција, биће изложен јавној срамоти тако што ће његово име, презиме и националност бити јавно објављени.

Острвски менталитет

За то време Токио ври. Дан када су на новом стадиону, саграђеном на месту оног на којем је Црвена звезда пре 30 година победила Коло коло и постала интерконтинентални шампион, пред јапанским царем и само 950 гостију отворене Олимпијске игре - проглашен је у Јапану нерадним. То је вероватно допринело да се на улице Токија, од  шопинг молова на Одаиби до улица „црвених фењера" у кварту Кабукићо, излије река људи какву у Србији не можемо да замислимо.

Да епидемиолози не брину, већина их заиста носи маске. Али маске су биле део овдашње културе и пре вируса откривеног у Вухану пре скоро два лета.

Оно што је део културе или менталитета Јапанаца јесте и осећај супериорности. Они сматрају да су одговорнији, дисциплинованији, умеренији, тиши, мање склони преварама и криминалу него људи из других земаља. И некада, кад су се бранили од нове религије, и данас кад се бране од већ добро познатог вируса. И зато су оба пута решили да изолују странце.

То је и острвски менталитет. Сакоку је дуго била природна политика сваког острва. Ту се свака промена тешко прихвата.

Можда је зато Либерално-демократска партија (ЛДП), партија десног центра традиционално у добрим односима са крупним капиталом, у Јапану на власти практично од настанка. Заправо, од 1954. само пет година нису били на власти. Недавно су одржани локални избори у Токију, на којима је ЛДП остварио доста слабији резултат од очекиваног. До краја године би требало да буду и национални избори. Многи у томе виде и кључни разлог одлуке да се Олимпијске игре одрже без гледалаца. И да се скоро 400 година после едикта шогуна Токугаве Ијемицуа  прогласи нови, савремени самоизолациони едикт. Деџима некада, Одаиба сада. Зар то није кул?