Русија од 1. новембра обуставља рад своје војне мисије у НАТО-у и одузима акредитације представницима Алијансе за рад у Русији. Прекид контаката са НАТО-ом за Русију значи једноставно изостављење непотребног посредника према којем немају поштовања ни саме чланице и окретање директном дијалогу с Вашингтоном.

Прекид односа Русије и НАТО-а последњи је чин вишегодишње драме у односима САД и Русије на пољу које је после окончања Хладног рата давало највише наде за нову етапу сарадње и будућег деловања, овога пута без безбедносних претњи које су у свету деценијама стварала два супротстављена блока.

Русија од 1. новембра Русија обуставља рад своје војне мисије у НАТО-у и одузима акредитације представницима Алијансе за рад у Русији.

Руска страна је саопштила да би све ово могло да потраје неколико дана после овог датума пре него што мера ступи на снагу, а да даљи контакти између западне војне алијансе и Русије могу да се обављају преко руске амбасаде у Бриселу.

На општем плану, прекид контаката са НАТО-ом за Русију је једноставно изостављење непотребног посредника. Најтврђи антируски блок у НАТО-у чине некадашње чланице Варшавског пакта, с којима Москва мисли да више нема смисла, потребе а ни времена да расправља о некадашњим темама, па их овако отписује.

Некоординисана какофонија

Шта је за Русију Северноатлантска алијанса? „Ово је некоординисана какофонија коју изводе музичари различите величине, у режији једног диригента - Сједињених Америчких Држава. А са власником блока - Американцима - руска војска није прекинула контакте", написао је руски новинар Сергеј Ваљченко. О питањима спречавања инцидената у ваздуху и на мору начелник руског Генералштаба стално разговара са председавајућим Здруженог штаба оружаних снага САД. Русија је одлучила да изостави посредника према којем немају поштовања ни саме чланице и да се окрене директном дијалогу с Вашингтоном. А ако је потребно, Сједињене Државе ће проследити потребне информације „својим млађим партнерима", како их описују руски медији. Ово су све размишљања руске стране, након што је Викторија Нуланд, трећа личност Стејт департмента, од 11. до 13. октобра боравила у Москви. 

Непосредни повод за ову одлуку, како је саопштено у изјави руског Министарства спољних послова, јесте одлука генералног секретара НАТО-а Јенса Столтенберга да од 6. октобра ускрати боравак осморици службеника руског предстaвништва при НАТО-у и да бројност дипломатске мисије сведе до 10 људи. Бројност представништва два пута је смањивана одлуком НАТО-а, 2015. и 2018.

Руски министар спољних послова Сергеј Лавров сумирао је да „НАТО није заинтересован за равноправан дијалог, нити за било какав заједнички рад", па када је већ тако, руска страна не види разлог да „настави да се претвара" да су било какве промене могућне у скоријој будућности, „јер је НАТО већ рекао да су такве промене немогуће". Лавров је подсетио да је само неколико дана пре објављивања ове одлуке разговарао у Њујорку са генералним секретаром НАТО-а Јенсом Столтенбергом, који му је рекао да постоји „искрен интерес Северноатланске алијансе за нормализацију односа са Русијом, са циљем деескалације тензија у Европи".

Реагујући на потез Русије, Столтенберг је навео да одлука о укидању акредитација руским дипломатама није повезана ни са једним конкретним случајем, него због тога што је реч о обавештајцима.

Смисленост дијалога

Одлука Русије изазвала је жаљење министра спољних послова Немачке Хајка Маса. „Ово је више него досадно", рекао је Мас, оцењујући да ће овај потез додатно закомпликовати ионако тешке односе између Русије и земаља НАТО-а.

Мас је такође подсетио да се протеклих година у оквиру НАТО-а Немачка увек ослањала на дијалог са Русијом и показивала своју спремност за то. Одлука коју је сада донела Русија само ће продужити ледено доба, што неће донети никакву корист, нагласио је немачки министар.

Портпарол Стејт департмента Нед Прајс изјавио је да ће НАТО „одговорити на руску агресију, али ће остати отворен за дијалог са Москвом". Прајс је саопштио да „политика НАТО-а према Русији остаје константна: она представља снагу, одлучност и одговор на руску агресију, док у исто време оставља отворена врата за смислен дијалог".

Управо је „смисленост" дијалога постала проблем за Москву: она, наиме, више не види да дијалог с НАТО-ом има смисла. 

Инфраструктура за контакте између Русије и НАТО-а, која се активно стварала за време Бориса Јељцина, требало је да постане симбол краја Хладног рата и равноправног партнерства Москве и Запада. Истовремено са укидањем СССР-а, у децембру 1991. Русија је ушла у Савет северноатлантске сарадње, три године касније придружила се програму Партнерство за мир, 1997. је потписала основни документ Оснивачки акт Русија-НАТО о међусобним односима, сарадњи и безбедности, да би наредне године Русија и алијанса размениле сталне мисије, а у Москви је почео с радом Информативни биро НАТО-а.

Савет НАТО-Русија (NRC) основан је као механизам за консултације, стварање консензуса, сарадњу, заједничко одлучивање и заједничко деловање. У оквиру Савета, поједине земље чланице НАТО-a и Русија сарађивале су као равноправни партнери на широком спектру безбедносних питања од заједничког интереса.

Савет је основан на Самиту НАТО-Русија у Риму 28. маја 2002, потписивањем Декларације „Односи НАТО-Русија: нови квалитет". Римска декларација надовезује се на циљеве и принципе Оснивачког акта НАТО-Русија из 1997. године, који остаје формална основа за односе НАТО-а и Русије. Овај Савет је заменио Стални заједнички савет (ПЈЦ), форум за консултације и сарадњу основан Оснивачким актом НАТО-Русија из 1997. године.

Контрола штете

НАТО је тада био превише сигуран у своје право да прими нове чланице из централне Европе, док би истовремено учвршћавао и институционализовао свој дијалог са Русијом. Руски лидери били су растргани између жестоког противљења проширењу НАТО-а и опште спремности и жеље за сарадњу са Западом.

Оснивачки акт није био фундаментално погрешан нити је био нужно осуђен на пропаст, али очајнички су му биле потребне пажљиво одабране стратегије и извесна доза среће да би временом успео. Али од самог почетка приступи партнера нису били нарочито погодни за успех. Запад је у почетку био веома опрезан, како је упозорио Хенри Кисинџер, и забринут да би новоосновани Стални заједнички Савет Русија-НАТО (ПЈЦ) могао сасвим да поништи значење и улогу Савета НАТО-а у којем се налазе шефови држава земаља чланица. Овде је Русија била сама наспрам свих чланица НАТО-а, тако да је НАТО тиме признавао огромну тежину Русији, коју у стварности није био спреман да прихвати, држећи да је Русија пала дубоко испод нивоа НАТО-а. Руси су са своје стране желели формална заједничка овлашћења за доношење одлука и нису били у могућности или нису били вољни да полако и суптилно граде своју базу утицаја унутар структура савеза.

Убрзо су обе стране постале фрустриране. Унутар Русије, Оснивачки акт се све више сматрао покушајем контроле штете, као недовољна надокнада за проширење НАТО-а. Истовремено, оквир је био исувише ограничавајући за Русију. Руска војска била је више заинтересована за спремност НАТО-а да не размешта нуклеарно оружје и да не стационира снаге у централној Европи, него за истраживање потенцијала за ближу сарадњу са НАТО-ом.

Историја погоршања односа

Прво замрзавање односа између Русије и алијансе датира из 1999. године, када су прве три земље бившег социјалистичког блока примљене у НАТО - Мађарска, Чешка и Пољска. Исте године је због бомбардовања Југославије затворена канцеларија НАТО-а у Москви. Разлике поводом бомбардовања Србије нанеле су тежак ударац ионако крхким односима између Русије и НАТО-а. 

На таласу борбе против тероризма, односи су с новим ентузијазмом обновљени 2002, да би опет доживели пад након петодневног рата у Јужној Осетији 2008. године. Сергеј Лавров је описао да је историја погоршања односа Москве и Алијансе почела када је тадашњи грузијски председник Михаил Сакашвили 2008. године „издао злочиначко наређење за напад на град Чинвали". Тада је, подсетио је Лавров, Русија инсистирала на сазивању Савета Русија-НАТО ради разматрања ове ситуације, али је америчка државна секретарка (у то време Кондолиза Рајс) то категорички одбила, „иако је приликом стварања Савета Русија-НАТО у Оснивачком акту наглашено да он мора деловати у свако доба", указао је шеф руске дипломатије. Он је додао да је НАТО тиме „сахранио идеју" консултација са Русијом.

„Што се тиче НАТО-а, већ сам говорио како је све почело и како су сами 'натовци' једноставно 'сахранили' главно правило које је у основи стварања Савета Русија-НАТО, односно, потребу за хитним консултацијама у кризним ситуацијама, и то се, генерално, наставља", констатовао је Лавров. „Видите, ту не може да се тражи логика. Исто се односи и на оцене које се чују из престоница НАТО-а о нашем принудном реципрочном кораку. Један наш реципрочан корак за три корака НАТО-а."

Позиција силе

У априлу 2014. године, након анексије Крима, НАТО је обуставио целокупну практичну сарадњу с Русијом, али је оставио отворене канале преко Савета Русија-НАТО и Савета евроатлантског партнерства на нивоу амбасадора и више, како би се омогућила размена мишљења, пре свега о кризи у Украјини.

Војни сегмент Савета Русија-НАТО не функционише већ 7 година. Током 2016. и 2017. одржана су по три састанка Савета НАТО-Русија, два у 2018. и два у 2019. години. На Самиту у Варшави одржаном у јулу 2016. договорено је да „НАТО остаје отворен за периодичан, фокусиран и смислен политички дијалог са Русијом на основу реципроцитета", а Савет НАТО-Русија требало је да има важну улогу као форум за дијалог и размену информација, како би се смањили неспоразуме и повећала предвидљивост.

Шеф представништва НАТО-а у Москви, Роберт Пшел, већ две године није био у Русији, него живи у Бриселу, а Русија већ три године није именовала свог шефа представништва у НАТО. Један од првих корака на путу руског опраштања с НАТО била је недавна реакција Министарства спољних послова на оптужбе Чеха да су руски обавештајци пре 7 година дигли у ваздух складиште муниције у чешкој Врбетици. Тада је Чешка протерала неколико руских дипломата из Прага, али је Москва одговорила веома тврдо и готово затворила чешку дипломатску мисију у Москви.

Нови тонови почели су да се обликују када је 2017. Јенс Столтенберг најавио да су се НАТО и Трампова администрација сагласили о потреби вођења дијалога са Русијом "са позиције силе". Иако је то било јасно попуштање Трамповом стилу, ова изјава оставила је дубоке трагове у Москви и поново је уверила да НАТО не жели сарадњу на равноправним основама.

Иако је јасно да су односи Русије и НАТО већ деценијама на климавим ногама, остаје питање зашто је баш сада дошло до њиховог потпуног прекидања? Узајамно протеривање дипломата, чак и у продуженом периоду, као што се у више наврата догодило у САД у време Доналда Трампа, спадају више у рутински начин изражавања незадовољства, него у мере које се предузимају због конкретних потеза, па тако не воде ка прекиду односа, него ка каснијем постепеном обнављању и враћању на претходни ниво, пошто се спорови претходно разјасне.

Руски сенатор Алексеј Пушков, специјалиста за односе Русије са западним земљама, оцењује да је прекид односа „логичан закључак читаве фазе у односима НАТО-а са Руском Федерацијом, коју је карактерисала стална деградација међусобних контаката, неспремности да се озбиљно разговара о постојећим проблемима међу нама и сталних непријатељских акција према нашој мисији ".

Осовина Вашингтон-Лондон-Кијев

У овом контекту, најважнија ствар јесте порука коју Русија шаље НАТО-у, а тиче се Украјине: Русија неће мирно гледати укључивање Украјине у НАТО. Украјина већ неколико месеци, а посебно након сусрета председника Зеленског и Бајдена настоји да укључи Америку у преговарачки процес, заобиђе споразум из Минска и досадашњи формат „нордијске четворке", а истовремено чини нов покушај за улазак у НАТО.

Амерички секретар за одбрану Лојд Остин боравио је пре два дана у Кијеву где је окривио Русију да је „започела овај рат" и да је Русија „камен који омета мирно решење". Током посете борбеним линијама у Донбасу, он је додао да ће САД наставити да помаже Украјини у сукобу са Русијом. „С наше стране, учинићемо све што је могуће да подржимо Украјину, развијемо њену способност да брани свој територијални интегритет и неповредивост", нагласио је амерички секретар за одбрану.

Америка јесте највећи снабдевач оружја у зони сукоба у Донбасу, али није сама у томе. Неколико дана пре Остиновог доласка, украјински амбасадор у Британији Вадим Пристајко најавио је да су Кијев и Лондон у завршној фази договора о куповини два ратна брода и ракетног наоружања, као и да ће Британци изградити две поморске базе. Због тога, према истом амбасадору, Зеленски намерава да поново посети Британију крајем октобра. Имајући у виду правни статус Азовског мора, које је унутрашње за Русију и Украјину, Русија сматра да је потоња чињеница флагрантно задирање у њен национални систем одбране и безбедности.

У Москви је 17. октобра постало јасно да Остин током посете Украјини и Грузији планира да за ове земље прогласи „отворена врата НАТО" и да их позове да се укључе у ову организацију.

Следећег дана је саопштена одлука да Русија прекида све односе с НАТО-ом, а Дмитри Песков, портпарол Владимира Путина, истог дана је изјавио да би улазак Украјине у НАТО био „најгори сценарио". То је сценарио који „прелази црвене линије националних интереса Русије" и сценарио који може Русију да „присили да предузме активне мере за очување своје безбедности", изјавио је Песков.  

За колико стиже ракета од Харкова до Москве?

Иако руски стручњаци понекад с ниподаштавањем говоре о изгледима Украјине за улазак у НАТО, руски председник Владимир Путин је у јуну ове године позвао да се оваква перспектива не сматра за „брбљање", већ да се сагледа шта заиста значи остварење такве претње проценом времена лета ракете од Харкова до Москве.

Бивши амерички специјални изасланик за Украјину Курт Вокер већ је предложио идеју о пријему Украјине у НАТО без примене петог члана повеље, који би обавезивао остале чланице на одбрану Украјине. Приближно о истој идеји (иако са изменом у шестом члану) сада ће се расправљати у Бриселу и на састанку министара одбране земаља алијансе, на који Остин долази након путовања у три црноморске земље - Украјину, Грузију и Румунију. Ако се овај предлог усвоји и спроведе, то ће значити да НАТО неће имати обавезу да се бори за Украјину или Грузију, али ће имати своје војне базе на територијама које су усмерене према Русији и директно на њеним јужним границама.

Руски експерти упозоравају да не би требало „са осмехом" дочекивати такве могућности. Тим пре што се у другим стратешким документима који су сада у припреми Русија не помиње у партнерском односу. Тренутно је у припреми нова стратегија НАТО која ће бити усвојена на следећем самиту Алијансе, а у њој се старо партнерство с Русијом више не уклапа у нови концепт.

На новој стратегији ради наш познаник, бивши заменик државног секретара за Европу Вес Мичел. „Наша намера је да будемо искрени у погледу изазова НАТО-у, са тоном добро утемељеног оптимизма", објаснио је Мичел. „Главна порука", рекао је он, „јесте да НАТО мора да се прилагоди ери стратешког ривалства с Русијом и Кином, за повратак геополитичког надметања које има војну, али и политичку димензију."

„НАТО је", додао је он, „пре свега савез евроатлантских демократија и мора да се политички развија како би одговарао војној еволуцији".

Амерички стручњаци траже од Бајденове администрације да се „одупре претераном фокусирању на Кину до те мере да занемарује друга важна питања, попут Русије". Они за пример узимају Привремени стратешки водич за националну безбедност објављен у марту, који је једна од најранијих анализа националне безбедности Бајденове администрације, где се детаљно расправљало о Кини, додељујући једва неколико реченица о Русији. Они траже да будући стратешки документи, као што су предстојеће стратегије националне безбедности и националне одбране, треба да поправе ову неравнотежу.

Русија је одлучила да не сачека тај тренутак, него да одвеже свој брод од НАТО чамца. Најава „активних мера" од стране Дмитрија Пескова свакако је још једно упозорење у ком правцу иду војни односи Русије и Запада.  

Дипломатски сукоб између Русије и НАТО, директор Руског савета за међународне послове (РИАЦ) Андреј Кортунов упоредио је са стањем пред Први светски рат, јер ни у то време многи нису предвиђали непосредна непријатељства. „Ако нема компликација, онда нема потребе за интеракцијом. Није било сукоба седам година, па сада га више никада неће бити. Многи су тако мислили уочи Првог светског рата", рекао је Кортунов.

Он је нагласио важност радних контаката између оружаних снага Руске Федерације и Северноатлантске алијансе. Заоштравање односа између Русије и НАТО има непредвидиве последице и повећава ризик од негативног исхода у свакој кризи, рекао је Кортунов.