„Посетиоци” из РТС-а на финалу Лиге шампиона: Hablo Español

У првом делу смо описали како је протекао дан у Базелу и муке које смо прошли да бисмо кренули ка коначном одредишту – престоници Француске.

Аутобус је безбрижно клизио по асфалту ауто-пута А36/А6 од Милуза до Париза, прилазећи успутним станицама. На путу су нам били градови Безансон, Дижон, Оксер… Мајстор га је мотао у кривинама и на кружним токовима не спуштајући ногу са папучице гаса, што ме је у неколико наврата довело у блиски сусрет са прозорским стаклом.

Недовољно да се потпуно разбудим, за разлику од Матије којем није било превише удобно у седишту. Ипак је превелики за овакав начин путовања. Искористио је тих неколико пуш-пауза да изађе и касније ми трља на нос како је он обишао Дижон и Оксер, а ја нисам. Париз је био све ближи…

Негде око 6 ујутру, док смо прилазили паркингу у Берсију, пред нама се указао један од најимпресивнијих градова на старом континенту. Nous sommes arrivés!

Излазећи из ове аутобуске катакомбе крај Сене, из које су као када згазите у мравињак хиљаде људи различитих година и националности измилели на свеж ваздух Париза, направили смо план да одмах одемо до Сен Денија и покупимо акредитације.

Сишли смо у метро који, верујте ми, функционише беспрекорно. Шестица, четрнаестица, па тринаестица и тачно у осам ујутру смо угледали то чудо које је већ скоро три деценије обележје северног дела града.

Дан пред утакмицу у реду за акредитације чекали су новинари, сниматељи, помоћни радници, физикалци… Били смо тако близу и само се надали да, када приђемо шалтеру, неће бити неких непредвиђених ситуација. Срећом, наши папири су били у потпуности исправни и то вредно парче пластике коначно се нашло на нашим грудима.

"Хајде да покушамо да уђемо на стадион, вероватно нас неће пустити, али барем да видимо који су улази за новинаре и где су нам позиције", предложио је Матија док смо ишли ка капијама.

Пет минута касније, иако нисмо смели (погледајте знак на фотографији), газили смо по трави терена на којем ће трчати најбољи фудбалери Реал Мадрида и Ливерпула. Стадион „Француска” је био потпуно отворен, припреме за финале Лиге шампиона у пуном јеку и новинарима је дозвољен приступ готово сваком кутку ове грдосије са 80.000 седећих места.

Фотографисање свега и са свих позиција потрајало је неко време, нешто краће позиви кућама и завитлавање оних који су били љубоморни или навијају за друге клубове. Подне је, срце је пуно, узбуђење је почело да расте, али сада морамо и на супротни крај Париза.

Ема, другарица код које смо смештени, живи у делу града који се зове Le Perreux-sur-Marne, жао ми је, али не умем да изговорим на српском. У тренуцима великог умора и хладноће, називали смо га париским Младеновцем или Свилајнцем, али истина је да није био баш толико далеко од центра.

До њене куће стиже се метроом број један, вожња траје двадесетак минута, а онда исто толико времена бусевима 114 или 210. Родитељи су јој тренутно на одмору у Румунији, па нам је учинила велику услугу и омогућила нам да се некако сместимо.

Искористили смо петак после подне да се освежимо, одморимо после посете Базелу и Швајцарској, и припремимо за велики дан, али нисмо веровали да ће бити тако спектакуларан.

Ако могу да изаберем један разлог због којег нам је путовање у Париз било тако успешно и занимљиво, јесте то што није било превеликог мозгања и прављења дугорочних планова. Они су долазили спонтано и, чак и на наше изненађење, функционисали перфектно.

Као велики скаузер са Карабурме, колега и сапутник је добио информацију да ће у поподневним часовима бити организовано окупљање навијача Ливерпула у Венсену и да ће их на концерту бити више од 60.000. Договор је био да мало обиђемо најпознатије делове Париза и потом се упутимо тамо.

Да ће субота бити незаборавна јасно је било одмах по кретању – одлучили смо да из метроа изађемо код чувене градске већнице (Hotel de Ville) и, како смо промолили главу, набасали смо на једну од неколико Уефиних фан-зона.

Све је врвело од навијача, песме белих и црвених непрекидно се ориле, а велики редови направили су се испред званичног бутика. Цене робе нису биле нимало приступачне – најјефтинији су били магнети који су коштали 10 евра (одмах су распродати), привесци су били 15 и више, шалови 25, ранчеви и мајице по 35, док су реплике пехара ишле од 15 до 45 европских новчаница.

На тргу су били постављени терен са вештачком травом, огромна лопта за сликање и гол са рупама које је требало погодити из два покушаја. Десет година тренирања фудбала није помогло да будем успешан – приписаћемо то неадекватној обући.

Посебан део одвојен је за фотографисање са "ушатим пехаром" испред којег је, очекивано, била највећа гужва. "Змија" од неких 200 метара увијала се између ограда оивичених стакленим витринама са дресовима учесника овогодишње Лиге шампиона.

Оно парче пластике показало се изузетно вредним јер смо, као носиоци права преноса елитног фудбалског такмичења, могли да уђемо са задње стране и опалимо неколико брзинских фотографија. Организаторима смо рекли да су нам потребне за друштвене мреже РТС-а, нису имали разлога да сумњају у истиност и обезбеђење нас је пустило преко реда.

Ди-џеј се трудио да атмосферу одржи на нивоу, али искрено, није имао потребе за тим јер су се навијачи два клуба већ добро проводили. Певањем су надјачавали озвучење, а колико год да смо уживали у њиховом надметању, време је било да одемо на концерт…

А, тамо – море људи са црвеном са обележјима свих врста – дресовима, заставама, шаловима, капама, бакљама, димним бомбама, лоптама…

Велики број се већ у раним поподневним часовима окупио испред капија, хиљаде литара пива је попијено, неки су се попели на оближње споменике и саобраћајне знакове. Све их је ујединила љубав према Ливерпулу и зачули су се стихови:

We've conquered all of Europe,
We're never gonna stop,
From Paris on to Turkey,
We've won the f*cking lot!

Bob Paisley and Bill Shankly,
The Fields of Anfield Road,
We are loyal supporters,
We come from Liverpool!

Allez, allez, allez!
Allez, allez, allez!
Allez, allez, allez!
Allez, allez, allez!

Улазак у ограђени простор испред бине био је подвиг за себе, а када смо коначно стигли на главни догађај, помало сам се разочарао. Океј, морали смо да дођемо мало раније, али упркос доброј атмосфери међу навијачима, нисам очекивао тра-ла-ла песме уметника на акустичним гитарама.

Очекивали смо нешто тврђе, нешто јаче и зато смо покушали да уђемо у бекстејџ. Уз велико самопоуздање и добру жваку (кажем вам, Срби ће свугде наћи неку фору), не само да смо успели, него смо се огребали за које пиво и завршили на…

Да, на бини! Јер на овом путовању се испоставило да успевамо све што покушамо (требало је Клоп нас да убаци у игру).

Не би ме чудило и да смо добили прилику да запевамо, али је можда боље што нисмо. Испред нас је у лаганом ритму скакало тридесетак хиљада људи, а када урачунамо оне који су још чекали да уђу, те оне који су пристизали са свих страна, усудио бих се да кажем да је на крају било више од очекиваних 60.000.

Треће пиво прекинула нам је организаторка, тек након пола сата постала је свесна да ипак немамо праву акредитацију и наложила нам да изађемо. Свакако је било време за покрет, нашли смо пут до стадиона и у 16 часова стигли у Сен Дени.

Они највернији окупирали су околне прилазе, још није била велика гужва, а ми смо имали довољно времена да покупујемо сувенире, сместимо се и припремимо за утакмицу.

Знате оно кад Барон у „Кенгуру” прича како је упознао Батистуту у фризерају. Е, исто тако се осећам сада док пишем ових неколико редова…

- Улазимо ми у прес-центар, кад оно тамо Занети!

- Хавијер?

- Свега ми.

Са нама, нажалост, није било оно „ја реч, он реч… Que qosa”. Оставио сам ствари, пришао му док други нису уграбили прилику и питао га за интервју, али одговор није био онај којем сам се надао.

„Не говорим енглески”, признао је „ел тракторе” и морали смо да се задовољимо фотографијама. Барем у том тренутку.

Следећих десет минута цупкао сам у својој столици и никако нисам могао да се помирим да је то – то.

„Брате, хајде да урадимо интервју на шпанском!”, рекао сам Матији.

Није му испрва било јасно како сам мислио то да изведем, али смо успели да на Гугл транслејту преведемо питања на шпански језик и поново му пришли. Пристао је и први пут у каријери сам некога интервјуисао на језику који нису српски и енглески.

Човек који је освајао ово такмичење 2010. и важи за једног од најбољих десних бекова свих времена прогнозирао је победу Ливерпула, што се није допало Ивану Заморану – тек тада сам схватио да седи прекопута.

„Чуо сам те, к***ин сине!”, викнуо му је Заморано и другарски га извређао.

Чилеанац је четири године носио дрес „краљевског клуба" и то не у време када је Реал био доминантан у Европи. Јасно је било за кога је навијао у финалу.

Проговорио сам шпански (хвала мом брату Рандуу и Касандри), али нисам имао много времена за купљење ловорика.

„Хајмо, понеси телефон, видео сам Робија", изговара Јауковић и креће ка излазу. Трчим за њим, погледам удесно, господин Алесандро дел Пјеро седи за столом и разговара са неким људима.

Један од тих „неких" људи био је Били Костакурта. Не бих га у животу препознао.

Кренуо сам да изустим да се упутимо ка њему, али је мој колега већ отишао. Сустигао сам га, а како у ходнику нисмо нашли жељеног човека, вратили смо се у главну просторију. Тамо је, у сепареу, седео Роби Фаулер у друштву једног новинара. Матија је, очекивано, желео да одради тај интервју.

„Не могу, не смем да говорим за друге телевизије”, открио је некадашњи центарфор клуба са „Енфилда”, али се искупио „ортачким” разговором и фотографијама.

Није коме је намењено, него коме је суђено – каже српска изрека. Тако је на крају било у случају Дел Пјера.

„Извини, имаш ли времена за два-три питања о финалу?”, пришао сам му мало непристојно (некада је то једини начин да ухватите саговорника).

„Друже, стварно не бих, сви ме питају и не бих баш поново да причам”, искрен је био легендарни „Пинтурикио”.

Представио сам се, казао да сам из Србије, споменуо Декија Станковића и Душана Влаховића и тада је Дел Пјеро оправдао статус господина којег „стара дама” обожава деценијама. Устао је, кренуо да закопчава сако и насмејао се:

„За Србију увек имам времена за две-три реченице.”

Поставио се пред телефон и одмах ме питао да ли ћемо разговарати о Ролан Гаросу који се у исто време одржава у Паризу. Не можеш бити толика легенда, помислио сам и следећих неколико минута уживао у разговору са 47-годишњим Италијаном.

Пуни те сатисфакције коју доноси добро одрађен посао, а и чињенице да имате ексклузиве које други немају, следећих неколико сати провели смо у покушајима да дођемо до Матијиног „броја 1” – Стивена Џерарда.

Снимили смо га како на терену седи у импровизованом студију са Риом Фердинандом и Мајклом Овеном. Ове године га је ангажовала телевизијска станица БТ спорт, један од лидера у таквим програмима.

Око зеленог правоуганоика је било много бивших фудбалера, великих звезда, али је за једног навијача Ливерпула Стиви Џи први и једини избор.

Пронашли смо начин да поново дођемо до терена, тачније једног од тунела који служи за уношење опреме. Тамо смо имали својеврсну част да осетимо лопту којом ће бити играно финале. Момак из обезбеђења нам је дозволио да је узмемо у наручје и фотографишемо се, пошто је била његова одговорност до званичног изношења на травнати тепих.

Интересантно је да је „Адидас” дизајнирао посебну лопту за тај догађај и да се она, за разлику од свих претходних, неће наћи у слободној продаји.

Беле је боје, са светлосивим звездицама, и има исписану реч „мир” на енглеском и украјинском језику. Сведеног је дизајна, нећемо је више виђати на фудбалским утакмицама јер је идеја да као таква представља снажан апел за прекид руске инвазије на Украјину.

Што се наше „мисије” тиче, потврда да смо на добром месту био је човек из обезбеђења, који је у стопу пратио Џерарда претходних дана. Други је био долазак Стивена Макманамана, али ни он није смео да прича.

Ми смо, за сваки случај, већ наместили светло на телефону због мрачнијег окружења и чекали. Срећом, чекање није потрајало.

Тачно сам код Матије видео промену на лицу када је од терена кренула нека гужва. Појавили су се „на хоризонту” прво Рио и Овен, а за њим и садашњи менаџер Астон Виле.

Свестан си да ти прилази неко другачији, покушаваш да искористиш своју позицију и сада, потпуно пристојно и људски, колега га пита да кратко поразговарају. Нажалост, одговор је био исти као са Фаулером.

„Не могу да причам”, одбрусио је и наставио ужурбано кораком, не желећи да нам омогући ни заједничко фотографисање.

Брзо су их све из обезбеђења спровели у део у којем ни акредитације немају никакав значај. Да знате да то није последњи пут да смо видели Џерарда те суботње вечери, само смо тада ми били много расположенији.

Док сам постајао свестан да они сада од телевизија вероватно зарађују и више новца него током играчких каријера, јер ко би осим монструозних уговора могао да забрани једном Џерарду да каже било шта, било ми је жао Матије који је толико ишчекивао сусрет са идолом. Разумите га, човек је у три ујутру писао питања за интервју.

Није прошло баш најбоље, али је утеху нашао у томе што је утакмицу могао да прати из „копа”, надалеко познате навијачке трибине Ливерпула.

Био је у самом центру, неких пет-шест редова од терена, док сам ја остао да, у друштву Дел Пјера, Ђованија ван Бронкхорста, Дирка Кајта и других, гледам из новинарске ложе.

Утакмица је из познатих разлога каснила, добро је познато и како је завршена, али верујем да смо обојица уживали.

Није Матија имао прилику да се радује титули вољеног клуба и, према сопственом признању, само му је то недостајало да му претходни викенд буде најлепши у животу. Ипак смо први пут у животу присуствовали спектаклу званом финале Лиге шампиона.

Садржајних петнаестак сати је било иза нас, полако смо почели да се пакујемо и размишљамо како да стигнемо до куће. Кренули смо напоље пуни утисака, али нисмо превише разговарали.

Мислио сам да ћемо их сабирати у путу или евентуално када стигнемо у смештај. Грдно сам се преварио, брзо смо из „Посетилаца” ускочили у један од романа Ериха Марије Ремарка...

Никола Ђукић (NikolaDjukic43)