Читај ми!

"Посетиоци" из РТС-а на финалу Лиге шампиона: Како је у Швици...

Била је среда, 18. мај 2016. године, седео сам на балкону трибине Ц стадиона "Сент Јакоб" у Базелу и гледао финалну утакмицу Лиге Европе између Ливерпула и Севиље. Још радећи за претходног послодавца добио сам прилику да испратим једну од три највеће фудбалске утакмице те сезоне, док је ту истовремено, само на трибини преко пута, био и колега Матија Јауковић. Тада се нисмо познавали. Шест година касније заједнички смо испланирали и реализовали нешто што ћемо, барем до сада, називати најбољим путовањем у свом животу – одлазак на финале Лиге шампиона у Париз. Ово је први део наше приче.

Идеја о одласку на утакмицу, која је због инвазије Русије на Украјину премештена у Париз из Санкт Петербурга где је првобитно требало да буде одиграна, родила се пре нешто више од месец и по дана, када је било јасно који ће клубови стићи до саме завршнице.

Као неко ко је одувек волео екипе Пепа Гвардиоле, очекивао сам, да не кажем био убеђен, да ће финалиста бити Манчестер сити, али су Карим Бензема, Винисијус жуниор и Родриго имали друге планове.

Матија, иначе велики навијач Ливерпула, веровао је да ће "црвени" стићи до борбе за трофеј што није било неочекивано – њихова половина костура била је много слабија и важили су за једног од главних фаворита за титулу.

Ложење је могло да почне, али као никада до сада ригорозан процес акредитовања значио је да се до тог вредног парчета пластике које виси око врата долази несвакидашње тешко.

Француске власти захтевале су од Уефе да сваки кандидат који поднесе захтев за акредитацију, поред потврде о запослењу и гаранција из фирме коју представља, мора да достави одређену медицинску документацију. И не само то, сваки од тих докумената морао је да буде оверен у два примерка – на српском и француском језику.

"Па ви добијате радну дозволу за три дана", рекао нам је Трифке (Зоран Трифуновић) из спортске редакције, када је прочитао један од неколико мејлова са упутствима.

Нешто од потврда смо успели сами да преведемо, али смо за одређени део морали код судског тумача. Када сте у шкрипцу с временом, имате утисак да категорију хитности други много другачије схватају од вас и то је идеалан начин да се створе пукотине које се врло брзо испуне нервозом.

Још је и наш план од самог старта био да идемо у сопственој режији и покушамо да се држимо те "клот верзије" одласка на утакмицу и трошења само онога што је неопходно. Претпостављате да плаћање судског тумача није нешто што смо са осмехом прихватили.

Како се датум утакмице приближавао, тако је и притисак растао, јер је комплетна документација морала да буде предата десет дана пре уласка у Француску. Оквирни почетак наше мисије требало је да буде петак, 27. мај, непосредно пре великог финала.

У зависности од информација које смо добијали, амплитуде нашег расположења кретале су се од "завршићемо са некој журки са Мбапеом и Месијем" и "гледаћемо у ложи са ћалетом Срђаном финале Ђоковића на Ролан Гаросу", до "нико нек не иде у Париз" у складу са чувеним видео-клипом на Јутјубу.

Велико олакшање осетили смо 17. маја, 11 дана пре великог спектакла на стадиону "Француска" у Сен Денију. Стигао је мејл садржине:

"UEFA Accreditation is happy to inform you that your Accreditation Request for the UEFA Champions League Final 2022 has been confirmed."

Акредитација је потврђена, а како смо обојица у том тренутку седели у редакцији, концентрација за посао је брзо ишчезла. У глави је већ прављен сценарио како ћемо и шта ћемо, али се стално присутна бојазан појачала врло брзо, јер је Уефа задржала дискреционо право да одузме акредитацију свакоме за кога сматра да је неопходно.

То нам је потврдио и Стеван Михајловић, координатор за међународне односе у РТС-у и човек преко којег смо били у контакту са Европском фудбалском унијом и који нам је неизмерно помогао – наведена документација мора бити прикупљена и послата по хитном поступку.

Надајући се да ће све проћи како треба, ужурбано смо се бацили на оно што можемо сами да завршимо. Слали смо мејлове на адресе различитих авио-компанија, звали више аутобуских превозника и покушавали да искамчимо било какав попуст за карте јер ми смо новинари и тобоже би требало да имамо неки статус.

Сваки вид устезања у тим тренуцима је стављен на страну и све је било подређено једном циљу. Матија је био задужен за проналажење најбољег и, што је много важније, најјефтнијег начина да стигнемо у Париз, док је мој задатак био да обезбедим смештај.

Имао сам лакши део посла јер сам унапред најавио Еми, другарици моје сестре која живи тамо, да би нам значило уколико бисмо могли да преноћимо код ње. Срећом, имала је места (Ема, хвала ти до неба) и једна ставка са листе је чекирана, али је онда требало решити још значајније питање – како стићи у Француску?

Договорили смо се да се нађемо код њега и изаберемо најбољу опцију. Верујте ми, тај "састанак" је потрајао цело поподне и није био нимало лак.

Избор смо сузили на три, у том моменту, најбоље могућности – прва опција је пут авионом до Базела, па аутобусом до Париза, док је друга подразумевала аутобуски превоз до Сарајева, а онда лет до Париза. И на крају, ишли смо толико далеко да је последња сламка била аутобуска карта Београд–Париз и лагана вожња од 24 сата.

"Ма ко још нормалан иде аутобусом у Париз?", питао нас је другар Аца, несуђени трећи мускетар на овом путовању.

Зна и он да смо се са "нормалним" давно поздравили и сада је новац играо главну улогу у одабиру. Повратна аутобуска карта до француске престонице је 16.000 динара, док је директан лет из Београда у датом тренутку износио више од 30.000 динара. Избор је пао на прву опцију – авион до Базела, па бус до Париза, укупно 20.000 динара или округло 170 евра.

Полетели смо у четвртак ујутру и након два сата били на Европском аеродрому Базел-Милуз-Фрајбург. Сећате се да сам споменуо "клот верзију" путовања? Е, па, она је пала у воду још у авиону – нисмо ни слетели, а потрошили смо већ 45 евра јер смо, као сви поштени Срби, купили три парфема на суровом попусту.

Дотакли смо тло на тромеђи Швајцарске, Француске и Немачке, и како смо имали имали цео дан до вечерњег аутобуса за Париз, одлучили смо да нам прва станица у обиласку буде управо Базел.

Са аеродрома се у град може на три начина – директно возом, директно аутобусом (што у том тренутку нисмо знали) или преко стајалишта Сен Луи, који служи као готово обавезно место преседања за све путнике који иду даље ка Француској или Швајцарској.

Аутобуска карта износи 2,5 евра (око 300 динара), а да направимо неколико првих корака помогли су нам Ксенија и њен симпатични синчић Виктор – мали неодољиво подсећа на глумца Нила Патрика Хариса. Ксенија је Српкиња из Стразбура, препоручила нам је да обиђемо и град у којем је Суд за људска права, али нам термини возова нису одговарали.

Базел није био добра замена, него права премија, иако смо погодили неки национални празник када готово ништа у граду није радило. А и када ради, велики број продавница, бутика и ресторана има радно време од 10 или 12, што није најзгодније за туристе пристигле у раним јутарњим часовима.

Обилазак два музеја, за џабе наравно (хваљена била прес-картица), толико да нам је у једном замало измакла изложба чувених сликара Пикаса и Ел Грека. Штета, биће отворена од 11. до 30. јуна, тренутно се припрема трећи спрат музеја "Кунст", али ме не би изненадило да су нас и тамо пустили, само да смо питали. Улазнице за одрасле износе 26 франака, па ко буде у крају...

Потом пиво на кеју након шетње дуге више од 20 километара и помало шокантни призори са Рајне. Људи се у мају купају у центру града, тачније насаде са на бову и плутају низводно реком која тече изузетно брзо.

"Друже, шта значи људима да легну на ово и плутају реком?", питали смо радника у информативном центру града где се продају платнене бове на надувавање.

"А, да, људи у Базелу воле да уђу у воду у једном делу града и тако плутају низводно и до пет километара", уследио је сасвим логичан одговор. У мају, када нас двојица седимо на обали солидно обучени.

Још већи шок биле су цене хране у ресторанима, па чак и овим франшизним у којима би требало да су уједначене. "Биг мек" оброк у Макдоналдсу кошта чак 15-16 европских новчаница, док обичан бургер у ресторану не можете наћи испод 30 евра. Друге ствари на менију није било сврхе ни гледати.

Градски превоз у Базелу функционише перфектно, плаћа се, али није обавезно чекирање карата у возилима. Могуће је шверцовање, знам двојицу Срба који су ризиковали, али у случају да вас ухвати контрола – казна на лицу места је 100 франака.

Редовно јављање кући зависило је од места на којима смо могли да ухватимо вај-фај, колегама смо се у пословној групи повремено хвалили фотографијама, али су и они за нас имали изненађење. Анђела, једна од графичких дизајнерки из редакције, знајући да нам је коначно одредиште Француска, направила је монтажу наших лица на постеру чувеног француског филма "Посетиоци".

Матија је у овој комбинација уместо Жана Реноа постао гроф Годфроа, док ће моја маленкост до краја ових пустоловина бити познатија као Смрда Мудић.

Време је после свега било да седнемо на воз за Милуз, то је у ствари линија која иде до Стразбура, са неколико успутних станица. Једна је споменути градић од 110.000 становника, а друга је Колмар, место које нема никакве везе са познатим произвођачем зимске и скијашке опреме.

Колмар је карактеристичан по очуваном старом граду, архитектонским споменицима и музејима. У њему су рођени значајни уметници – сликар и графичар Мартин Шонгауер и скулптор Фредерик Бартолди, аутор Кипа слободе у Њујорку. Нажалост, нисмо стигли да га обиђемо, али не значи да нећемо.

Обилазак Милуза трајао је толико кратко да нам је дрвена клупа испред железничке станице поприлично запамтила отиске задњица. Зграда станице један је од најлепших објеката у читавом граду, а на тој клупи сачекало нас је и негативно изненађење.

Било можда 16 сати и не знам који ме ђаво терао да погледам резервацију карата за аутобус планиран у 23.05. Гледам, све је у реду, али нешто није у реду – датум на карти је 27. мај, погледам на телефону – 26. мај. Вратим поглед, још једном, па још једном и још једном... Није могуће!

Окренуо сам се ка Матији, изустио "брате", он ме је погледао и нервозно одговорио: "Ма, да ли је могуће?! Шта смо урадили?"

"Датум није добар, имамо карту за сутра увече, а не за данас", рекао сам, док сам посматрао како му лице мења боју.

Имали смо неколико сати да смислимо решење, одмах смо на сајту "Фликсбуса", превозника којим треба да путујемо, истражили могућности промене термина. Имали смо среће да је могуће извести до 15 минута пре поласка, али срећа не иде увек сама. Несрећа је била да карте сада нису толико повољне и да ће нас коштати додатних 30 евра.

Клот верзија је управо примила још један аутогол.

Нема везе, једну опцију имамо, али смо покушали да до краја дана изведемо још неку замену и пробамо да у петак обиђемо и тај Стразбур. Није било могуће, није било вредно трошења толиког новца, времена и енергије – већ тада смо били изузетно уморни.

Наше дружење са дрвеном клупицом потрајало је још неколико сати, толико да смо и локалним полицајцима вероватно постали сумњиви, па су се више пута враћали, али се, срећом, негде око 10 до 11 испред нас појавио дуго очекивани зелени аутобус.

Скенирали смо нове карте, добили изненађујуће добра места у "приземљу" дабл-декера и лепо се сместили. Имали смо довољно места и за ноге и за ствари, Матија је због својих габарита сео до пролаза, док сам ја заузео место до прозора.

Потпуно исцпрљени чекали смо да мотор поново завергла и очи су се лагано склапале. Кренули смо пут Париза...

Никола Ђукић (NikolaDjukic43)