Владислав Бајац: Без утопије нема стваралаштва

Шта би најбоље дефинисало грађанина Владислава Бајца? Књижевност коју ствара, сва она изгарања на плану врхунске културе, или његова невидљива присутност у културним догађајима који се у жаргону зову за памћење и које ће нечије друге Хронике сумње забележити.

Књижевна биографија Владислава Бајца писца, издавача и преводица, бележи најзначајније награде за прозу и поезију. Књиге су му преведене на петнаест светских језика, а први роман уврштен је у 25 романа деценије у Југославији 1990. Превео је више значајних књига, основао издавачку кућу "Геопоетика" а захваљујући њему Београд су посетили Леонард Коен, Орхан Памук, Виктор Јерофејев, Дон де Лил, Ерлен Лу... 

Она животна биографија бујица је различитих путовања и интересовања, који ће се у неким тачкама преплитати, опет, са секвенцама књижевне биографије.

Током овог пролећа наших сумњи у човечанство, Бајац је у свој пандемисјки карантин извео младалачке дане и навике, да од њих узме нешто старо и са будистичким гађењем закорачи у нови свет, за који кажу да је почео, а који по њему тражи културолошки анархизам. Били су то дани и за догађаје по први пут, за радост унука, а протицали су и са осмехом који су му измамили акварели Орхана Памука и цртежи Алберта Мангела, које су ови велики светски писци створили у свом универзуму током глобалне изолације.

Од каквих успомена на глобалну изолацију је саткана Ваша приватна историја?

- Памтим разичите животне периоде заједничке изолације. Сви су они били међусобно различити, од узрока до последица. Овај најсвежији је имао неке пробоје у приватност који су били на ивици мени разумљивог. Рецимо, пошто живим у близини београдског зоолошког врта, једног часа сам умислио да сам чувар тих животиња. Тако сам једнога дана по први пут обукао једну своју белу кошуљу америчке производње са по њој крупно извезеним, скоро па тродимензионалним, животињама: од жирафе, зебре, леопарда до лава и слона. И направио сам селфи на тераси (са црним бамбусом поред себе и зоо вртом у позадини). Хтео сам њиме да забавим унука којег нисам видео месец дана. А онда је, мојом режијом, та фотографија стигла и у јавност, кроз књижевни контекст, на један сасвим озбиљан сајт. Ето исечка из моје будуће приватне историје.

Да ли сте током овог пролећа и изнуђеног слободног времена услед пандемије били спектакуларно функционални писац или сте се можда вратили поезији? Или је то био тренутак за све друго?

- Био сам сав у књижевности, али не пишући. Заправо ни нисам имао слободног времена. Знао сам шта ме чека са издаваштвом када се све приведе крају, да не кажем - заврши, и заправо сам читао све оно што сам пропустио у претходним дневним обавезама. Но, на један чудан начин, овај период ми је деловао као дајџестирани период мог живота од моје 18. до 33. године када нисам писао већ само читао, учио и преводио, како бих остао утрениран у писању. Наиме, 1972. сам објавио прву књигу песама и - схвативши да сам у томе погрешио, ћутао до 1988. када сам објавио књигу прича, а убрзо и роман. Дакле, ови месеци су ме вратили преиспитивању. И новим одлукама. Али, и враћању у понешто старо, такође.

Ваша књига Хроника сумње прати један дуг период од 1944. до 2016. године - турбулентна времена за свет и за државу која је створена и нестала. Да ли сте размишљали о наставку, или је за тај наставак тек сада потребна посебна врста благе сигурности са којом сте започели и радили Хронику сумње?

- Хвала на питању. Ја сам, на предлог своје најблискије сараднице Јасне Новаков, ову књигу прекинуо са писањем на месту које је и њена последња објављена страна. Она је добро разумела да је овај роман-хроника прича без краја. Те да је морам прекинути. И да се она увек може наставити. Тачно. Али, то не значи да ћу тако учинити. Да сам којим случајем амерички писац и да је књига имала успеха, ја бих обавезно и одмах написао наставак. Али нисам, ништа од тога.

Уколико се у Хроници сумње вашем јунаку током шездесетих година лепио анархистички осећај слободе, који је заправо долазио од рокенрола, какав сада осећај глобални свет шаље бившем рокеру?

- Сада је време за политички анархизам. За мене који сам писац - културолошки анархизам. Рокенрол је одавно нестао. Мислим на његов вредносни систем и на богатство различитости које је својевремено стварао сваком новом песмом, албумом, групом. Извињавам се једино младим музичарима који с правом и данас верују да раде добру, правичну и контракултурну ствар. Потпуно их разумем и подржавам у њиховој илузији. Јер, без утопије нема стваралаштва.

Припремајући се за овај наш разговор наишла сам на једну луцидну критичку опаску књижевника Светозара Влајковића када је у питању Ваша збирка Европа на леђима бика. Влајковић у овим причама примећује повезаност судбина свих људи који чине човечанство, нешто што смо управо овог пролећа осетили и напомиње да збирка захтева од читаоца смисао за уочавање фантастике која се рађа из помереног угла. Шта би у могућем сижеу неке нове приче чинило фантастику овог глобалног угла, свакако померене стварности?

- Реч је о мојој првој прозној књизи. Влајковиће ме је тада подржао чиста срца: био је чувен по својој строгости, особењаштву и по томе што је без длаке на језику. Био је одличан уредник Културе на Радио Београду. Осетио је моју опседнутост повезивања неповезивим. То је дефинисао фантастиком, с обзиром да је он писао врло реалистичну урбану прозу, осим у ретким приликама када би побегао у фантастично. Жао ми је што на тај начин није више писао. 

Ја бих данас вероватно морао или да (опет) побегнем у дубоку прошлост или измислим неки нови жанр фантастике да бих побегао од овог глобалног, сељачког, неолибералног света. Та врста повезаности ме не занима. Дакле, не бекство из страха већ из будистичког гађења. (А оно је префињено у односу на обично, простачко гађење које ме већ довољно дуго обузима).

Већина писаца са којима сарађујете као издавач ваши су пријатељи. Претпостављам да сте се дописивали током пандемије. Има ли нешто да сте приметили као њихово искуство, нови поглед на живот и свет око себе? Ко Вас је у свом сналажењу током изолације насмејао?

- Писци су ову изолацију углавном примили на два начина. Једни као присилну самоћу, дакле као вештачке услове за рад, па зато нису ништа ни писали јер им узроци ове иначе пожељне и њима познате, дневне, самоће нису одговарали: сада их је неко на њу терао! Друга врста писаца се није ни на шта обазирала и копала је по свом руднику без прекида.

- Орхан Памук и Алберто Мангел су ми послали своје цртеже! Орханови су уметнички, одлични: један сам присвојио и рекао му да га мора употребити за насловну страну своје нове, још незавршене, књиге Ноћ куге(!). Мангелови цртежи су духовитији, скоро па карикатурални - осликавају полу-митске јунаке најновије књиге Бајковита чудовишта. За српске читаоце и Геопоетикино издање дописује поглавље са једним нашим националним и регионалним јунаком. Памук ме је насмејао својом доследном преданошћу писању али сада уз релаксацију акварелима, а Мангел - и карикатуралним стилом.

Да ли ћемо после свега бити једноставнији у својој животној филозофији?

- Не верујем. Ако буде промена у понашању, биће их на кратко. Мислим да човек није довољно зрео да схвати шта се око њега догађа. Није довољно знати шта се теби догађа. Има један сјајан војвођански израз за животну и филозофску необавезност која краси данашњег човека: ландара пишоре.

Да ли без страха ових дана пружате руку људима или ходате опседнути питањем као у наслову своје прве песничке збирке, објављене скоро пре 40 година, који гласи "Који пут до људи води"?

- Иако мислим да је реч о веома наивном наслову, можда нам је опет примерен - не за старосне године аутора већ за године у којима живимо. А приметио сам да неке људе помало више него раније - не примећујем. Ваљда се спремам за оне фиктивне, из књижевности.