Шта је контроверзни „третман принцезе“ и зашто је генерација Зед опседнута њиме

На старомодно удварање припадника вишег сталежа навикли смо захваљујући ТВ серијама као што су Бриџертон, The Buccaneers (Пирати) и The Gilded Age (Позлаћено доба). Али сада се фасцинација господским понашањем на нивоу драме из периода с краја 19. и почетка 20. века трансформисала у омиљени феномен генерације Зед на друштвеним мрежама.

Феномен је добио назив третман принцезе и за случај да нисте упућени у најновији тренд упознавања, односи се на разне наводно бајковите гестове које чине  партнери, укључујући (али никада не ограничавајући се само на) кафу у кревету, цвеће сваког петка, педикир који финансира партнер и обавезно отварање врата да девојка прође.

У објавама на друштвеним мрежама, третман принцезе се обично супротставља „голом минимуму“ (основна очекивања када је комуникација у питању, као и да се запамте рођендани и други важни датуми).

И, наравно, такав третман је изузетно „кликабилан“: платформе друштвених мрежа одавно су претвориле приватне наклоности у јавне демонстрације емоција. Али колико је то здраво? Делом тренд који обухвата бонтон, делом тежња ка вези, делом фантазија – да ли је такозвани третман принцезе пука забава, покушај оснаживања припадница женског пола или злокобна турбо верзија традиционалног односа према партерки?

Скоро 130.000 објава на Инстаграму може се наћи под хаштагом #princesstreatment. У срцу тренда је инфлуенсерка из Јуте, Кортни Палмер, самопроглашена „принцеза домаћица“, чији Тик-ток садржај прегледан 7,6 милиона пута – описује њена контроверзна очекивања од супружника: „У ресторану са мужем, не разговарам са хостесом, не отварам врата нити наручујем храну“. Неки скептични појединци сугеришу да је ово више описује заточеницу него принцезу.

Иако је у јавности било оцена да је овај третман жена „узнемирујућ“ па чак и да изазива гађење, из дана у дан добија све више поклоника, посебно у Сједињеним Америчким Државама.

Зашто третман принцезе осваја

„У временима када забављање може деловати трансакционо и често збуњујуће, стара школа освајања делује посебно“, каже Мика Мајер, једна од најпопуларнијих инфлуенсерки на Инстаграму када је бонтон у питању. За Мајерову, која има више од 650.000 пратилаца сџамо на поменутој мрежи, третман принцезе је мање ствар материјализма, а више емоционалне пажње.

„Фантазија о томе да вас 'одушеве' прожима универзалну жељу за елеганцијом, поштовањем и јасном намером“, каже Мајерова за Би-Би-Си.

С обзиром на то да ове јесени стиже нови филм франшизе Даунтонска опатија (Downton Abbey), а Џесика, јунакиња нове Нетфликсове серије Too Much, је већ ту и машта о младићу са особинама Дарсија, не може се порећи тренутна жеља за приказима старомодне романсе високог друштва.

Поменути Бриџертон, The Buccaneers и The Gilded Age, као и већ добро позната Круна (Crown), оживели су интересовање за старомодне приступе понашању у вези и учинили романтизовану верзију историјског удварања у високим круговима доступном публици широм планете.

Ове драме „апсолутно“ су утицале на размишљање публике о правилима у вези са забављањем у том периоду историје, каже стручњак за бонтон, Данијел Пост Сенинг, аутор књиге Манири у дигиталном свету (Manners in a Digital World).

„Наше приче утичу на то како ћемо разумети своје емоције“, каже Сенинг, који је чукун унук доајенке у области манира Емили Пост.

Како су бајке омађијале публику у САД

Упркос томе што су се ослободили од британске владавине пре скоро 250 година, Американци су одавно очарани краљевском породицом. Када је краљица Викторија крунисана 1837. године, „Викторијина грозница“ је захватила САД; Американке су желеле да знају све о њој – укључујући детаље о њеним чизмама, каже Аријана Чернок, професорка историје на Универзитету у Бостону.

До средине 20. века, Дизнијеви анимирани филмови Пепељуга и Успавана лепотица и телевизијско крунисање краљице Елизабете II допринели су још већој популаризацији жена из краљевске породице.

„У 20. и 21. веку интересовање Американаца за британску краљевску породицу је огромно јер су постали део краљевске породице“, истиче професорка Чернок у изјави за Би-Би-Си. Године 1936, Волис Симпсон – разведена припадница високог друштва рођена у Пенсилванији – била је у центру уставне кризе када је краљ Едвард VIII абдицирао да би се оженио њоме.

Више деценија касније, брак принца Харија са Американком Меган Маркл (сада војвоткињом од Сасекса) поново је покренуо пажњу у САД. И, додаје професорка Чернок, принцеза Дајана, иако Британка, постала је „народна принцеза“ преко Атлантика због свог хуманитарног рада и славе.

„Дајана је имала огроман број следбеника у Америци. У ствари, чак је размишљала о пресељењу у Америку, јер је увек осећала већу подршку овде.“

Дебата о третману принцезе је најновија у низу интензивно родно обојених дискурса о везама и уследила је након расправе о пожељном понашању традиционалних жена.

Многи Американци су фасцинирани краљевском породицом управо зато што није њихова, поручује професорка Чернок. Монархија попут фантазије лебди изнад америчке политике. „Краљице и принцезе пружају ову фузију приватног и јавног која је недоступна женама у САД, са тежином и политичком улогом која се не може упоредити са нашим америчким познатим личностима“, наглашава професорка.

Како се свет преселио у онлајн простор, на друштвене медије и платформе, јавна фасцинација животима богатих и припадника краљевских породица (како стварних тако и измишљених ликова) је порасла.

Међутим, док се измишљени прикази и утицајни људи на друштвеним мрежама фокусирају на раскош и лакоћу живота, принцезе из стварног живота такође имају огромну меку моћ, што им омогућава да буду главни играчи када је у питању дипломатија. „Бити принцеза је тежак посао“, тврди професорка Чернок.

Оснаживање или ребрендирани корак уназад?

Третман принцезе је, дакле, донекле погрешан назив феномена. Уместо да описује начин живота принцезе, чини се да је то друштвено-медијски заокрет у вези са витештвом, каже Сенинг. У свом изворном средњовековном контексту, витештво је било витешки систем са кодексом понашања.

Али у модерној историји, витештво подразумева традиционално и учтиво понашање мушкараца према женама, што неки научници кажу да је јачање традиционалних родних улога и манифестација „добронамерног патријархата“.

С друге стране, инфлуенсерка Мика Мајер каже да једноставни гестови попут помагања партнерки да се смести на столицу или праћења кући могу показати вашу бригу за партнерку или девојку са којом сте били на састанку.

„Формалност мало успорава ствари, оставља простор за уважавање и додаје мали слој магије“, тврди Мајерова.

Довољно безопасно, дакле? Учесталији третман принцеза покренуо је нову дебату, али професорка Чернок каже да дискусија није ништа ново. Друштво је дуго користило мотив принцезе да би истражило идеје женствености и пристојности.

„Дебата о третману принцезе је референдум о улогама жена у друштву и никада неће бити јединственог гледишта на то“, указала је професорка.

Дебата око џентлменског понашања је најновија у низу високо родно обојених дискурса о везама и следи након прошлогодишње помаме за традиционалним супругама. Традиционалне супруге, или жене које прихватају и промовишу традиционалне родне улоге, очарале су своје следбенике својим носталгичним (често сеоским) приказима домаћинства и односа у њему.

Ова два тренда имају упечатљиве сличности.

Носталгија ка традиционалној жени и прича о принцезама покренула је и дискусију о моћи. Зашто се зауставити на тијари када можете захтевати „третман краљице“? Можда је онима који су склони традиционалној улози управо имплицитна пасивност улоге принцезе оно што привлачи. Титула краљице има „напету, политичку“ конотацију, сугерише професорка Чернок, док је принцеза представљена кроз ружичасто сочиво младости, романтике и Дизнијеве фантазије.

Ипак, док третман принцезе може изгледати као ребрендирање ретроградних родних улога, Чернокова истиче да, на једном нивоу, привлачност принцеза произилази из њихове снаге: „Када девојке играју принцезе, оне траже дозволу да командују“.

Или им можда није потребна дозвола. На крају крајева, ако су жене те које објављују о томе како их третирају као принцезе, зар нису онда оне и те које диктирају правила понашања?