Келнска вода

Први пут сам Катедралу видео 1995, када сам овамо дошао на излет из Ахена. Сада, четврт столећа касније, увиђам шта значи комплимент да неки људи „старе као катедрала“. Јер ова грађевина као да уопште не стари.

Десно од прочеља Катедрале почиње гужва. Пешачка зона која се протегла целом дужином према тргу Нојмаркт садржи све што пријатељи шопинга сањају. Суботом је ту такав кркљанац да сам, живећи у овом граду, избегавао центар викендом. Сада се гужва проредила. Уместо „Вива Колонија“ неке шаљивџије певају „Вива Коронија“. Добра страна страха је да у граду који је иначе пун као шипак сада посвуда лако нађете место. 

С епруветом у руци

Између пешачке зоне и реке сместио се келнски стари град. У главне туристичке активности спада пијуцкање келнског пива, које под ознаком „келш“ може да се продаје само ако је произведено на градском подручју. Пије се из малих стаклених чаша од 0,2 литра и то је овде култ. Баварци више воле полулитарска пива, а за време Октобарфеста чак форсирају литарска, постављају реторско питање: „Ко још пије пиво из епрувета за урин?“.

Мада сам фан баварских пива немам ништа против свежег „келша“ са погледом на Рајну и Мост Хоенцолернових. Већ код првог гутљаја из свих тих мојих келнских година, а има их, чини ми се, шеснаест, израњају слике околних ресторана и баштица – „Бејрут“ има најбољу либанску храну, ресторан „Хојмаркт“ најбољи југо-роштиљ јер га држи породица Радановић. У „Пинокију“ сам појео најбољу пицу. А у шпанском локалу у сенци Светог Мартина, најлепше градске цркве, нека ми опрости госпођа Катедрала, пио сам најбоље вино.

Упути ли се човек према мосту преко пространог платоа, може срести мање-више љубазне редаре који ће га преусмерити изван платоа, на ужу стазу ка мосту. Наравно, први пут ни ја нисам знао зашто ти људи то раде. Скривена камера или неко локално лудило?

На крову музичке кутије

Не. Плато је кров Келнске филхармоније. Музичари и публика не би требало да чују ситан стакато штиклама или дечије обесно шутирање конзерве. Сетим се да сам ту доле, у великој сали Филхармоније присуствовао расном концерту Есме Реџепове. И да сам неког 31. децембра са једном лепом женом одслушао концертни микс посвећен Бетовену.

Иза Катедрале се прође поред два светски чувена музеја – Римско-германског и Музеја Лудвиг. Музејски локал има башту из које се може посматрати како у исто време преко моста прелазе три воза. Идући пешице преко моста може се осетити и да је Рајна код Келна моћна као Дунав код Београда. Град је дуго живео у страху од периодичних поплава. Систем одбране су ипак усавршили па су слике Келна под водом за сада ствар прошлости.

На другој обали је четврт Дојц. Конрад Аденауер, први послератни немачки канцелар био је предратни градоначелник Келна. Он је једном приликом рекао да на другој обали, у Дојцу, већ почиње непријатељска Азија. Иза ове духовитости се крило историјско искуство. Слободарско грађанство је доминирало у центру, а преко реке је био моћни католички бискуп. То двовлашће је оставило трага и у хумору ових људи.

Царица и мученик

У Келн сам се доселио из приалпског појаса – из вароши Ванген. Била је јесен 1999. Град је зврндао трамвајима, клопарао возовима, на Рајни су се оглашавале бродске сирене са шлепера. Стотинак метара иза зграде у коју сам се уселио, претећи је хучао ауто-пут. Моја нова адреса –Баденбершка улица – била је у Еренфелду. Бивша радничка четврт са стаменим зградама на чијим прочељима је писала година изградње – најчешће између 1880. и 1910.

Тада нисам знао да је Свети Гереон, наводно официр староримске легије, због своје хришћанске вере погубљен баш у Еренфелду, који се тада налазио изван зидина. Град је настао као римска колонија у којој се родила доцнија римска царица Агрипина Млађа. Тако су једна римска царица и један погубљени римски официр уденути у идентитет Келна.

А ја сам прве ноћи у граду спавао надомак места где се глава тог официра закотрљала у бунар. Одатле сам за десетак минута стизао на Фенлоер Штрасе. То је жила куцавица Еренфелда, а неки кажу и његова упаљена вена. Улица почиње код западне железничке станице, и пружа се километрима у правцу Холандије, по чијој се вароши улиза и зове Венло. Немачки изговор је –Фенло. Број турских и других локала са егзотичним именима указује на „мешану зону“. Пре петнаестак година време сам проводио у грчкој таверни „Алекос“ на броју 275.

На дну

Газда, који је био добар познаник покојног књижевног нобеловца Хајнриха Бела, знао је да проћаска са нама о узбудљивим осамдесетим, када је Бел изазвао гнев конзервативаца стајући на страну протестног пацифистичког покрета Зелених. За шанком је била прелепа Туркиња Налан. Газда Алекос је и тада био поприлично стар. Да ли је жив? Да ли се она лепотица удала?

Сећам се да је једне Српске нове године локал је био пун нашег света. Мој друг Јован је знао Миљана из Бијељине, ја Мишу из Београда, а сви они по некога из Диселдорфа и Бона. Тако је у малу таверну стало двадесетак људи. Треба ли рећи да се све завршило сиртакијем и –колцем?

Неколико ћошкова даље, у Тебејској улици, Јован је живео у згради која је припадала Гинтеру Валрафу, још једном чувеном суграђанину: Он се прерушио у Турчина и радио све што су седамдесетих морали да раде турски гастарбајтери. Написао је о томе књигу На дну која је 1985. својим голим фактима променила Немачку. „Мораш да се маскираш да би демаскирао друштво“, записао је Валраф.

С друге стране, Келн је у очима свог највећег песника Ролфа Дитера Бринкмана био безнадежно површан, скоро паланачки самодовољан. Има у томе нечега. Људи рођени овде сматрају да су Келн и свет исто.

Колоњска вода

На који минут хода од таверне налази се висока зграда на чијем је крову стара реклама, иста као на Главној железничкој: 4711. Ознака гарантује да је у флашици оригинална Колоњска вода.

Почетком 18. века се у Келн из Милана доселио Ђовани Марија Фарина. У Келну је постао Јохан и креирао миришљаву водицу Eau de Cologne – келнску, односно колоњску воду. Иза њега је остао запис: „Мој мирис је као италијанско пролећно јутро после кише: поморанџе, помело, лимун, бергамот, лимета, цвеће и траве моје домовине“.

Ноздрве славних, моћних или генијалних људи би се у Европи благонаклоно шириле да ухвате што више тог мириса. Међу фановима су били Наполеон, Моцарт или Гете. Али тријумфални поход је колоњска вода предузела тек када је крајем 18. века извесни Вилхелм Миленс почео да производи исту течност. Легенда каже да је рецепт добио од фрањевачког монаха који је био из куће Фарина – као свадбени поклон. Градска управа је тих година уводила ред у ознаке кућа у граду, па је Миленсова кућа у Еренфелду добила број 4711. Тек његов унук Фердинанд ће од овог броја направити светски бренд, па ће оригинална Колоњска вода и овај случајни број постати синоними.

Још четири адресе

Нисам споменуо много тога. Изнад Блихеровог парка се накосило летње сунце. На језерцу, у пивској башти, спори реге се лепи за душу. Преко пивске пене слушам како патке покушавају да ухвате терцу. Близу парка је португалска пекара из које миришу галао и ната – комад Лисабона у Келну. Мало даље низ улицу солитер звани Паша – једна од највећих јавних кућа у Европи.

У Зилцу, јужној четврти која је једна од најпродуктивнијих у Немачкој по броју новорођених беба, слушам како неки јужњак својим звучницима свету објављује севдах. Липа, Сарајлија који је из Италије преносио утакмице последње југословенске репрезентације на Мундијалу 1990. објашњава ми да је Фудбалски клуб Келн настао у кафани „Рогендорф“ – та зграда је двестотињак корака од његовог стана.

У Јужном граду, на Клодвигплацу једна Лесковчанка се диви кулинарској вештини турског угоститеља Османа – који уз јагњећу чорбу доноси и запечене фефероне. Један Борисов риф на концерту Тровача. Књижевне вечери Јована Николића, Јерговића, Пиштала. Једно бескрајно дружење новинара у македонском локалу који више не постоји. Једна свадба. Једна првојануарска шетња по мразу, уз Рајну, до Роденкирхена, бившег рибарског села, а сада елитног краја.

Моја мајка у посети. Сервирају јој рајнско кисело печење са компотом. Стидљиво пита, да ли може да поједе компот као десерт, а не да га помеша са месом као господа у келнској пивници.

После неколико покушаја да проникнем у срж карневала усвајам правило – бежи из града када полуде.

И сада, четврт столећа после првог сусрета, опет сам на Ленауплацу у Новом Еренфелду. Ленау је био песник. Неких ондашњих локала нема, неки су ту. Обданиште у које је ишло моје дете. Окренем се да ми раномартовско сунце загреје образе. И помислим – где су сви ти људи, све те године. А Келн, град који сам неколико пута напуштао, па се враћао, развлачи своје старо лице у кловновски осмех и мудро ћути.