Где је граница између генeтичке модификације и етичности

"То се најављивало из наивних очекивања да је секвенца ДНК врховни одлучилац свих карактеристика организма, укључујући ту и болести. Иако је секвенцирање људског генома почетком овог века значајно допринело нашем разумевању многих генетских болести, још увек постоје теоријске и техничке препреке да би се то достигнуће превело у практични домен медицине", каже Александар Вујин, доктор биологије на Универзитету Макгил у Монтреалу.

Теоријске препреке

На теоријском пољу, треба направити разлику између менделијанских особина, које директно и без варијација изазива један ген (или мали број гена), и квантитативних особина, које су не само полигене (односно на које утиче велики број гена), већ и на које значајно утиче околина. Генерално говорећи, болести са менделијанским узроком знатно су ређе у популацији од болести са полигеним узроком, где спадају многи облици рака, Алцхајмерова болест, Паркинсонова болест, као и широк спектар кардиоваскуларних обољења, која су данас примарни узрок смрти у развијеном свету. Треба напоменути да код свих ових обољења постоје и знатно ређи менделијански облици.

Практични проблеми

Техничка препрека је у томе што до скоро није постојала довољно ефикасна технологија којом би се у људском организму извела поправка или друга промена генетичких информација. Генетичке промене у ограниченом броју ћелија или ткива у организму, где је развиће завршено или бар поодмакло, домен су тзв. генске терапије. Док је трајне промене у целом организму данас технички могуће извести само генетичким едитингом у најранијем најранијем стадијуму развића - зиготу, или оплођеној јајној ћелији.

Шта се тачно подразумева под „генском терапијом"

Циљ генске терапије је да се у ћелије погођене неком болешћу изазваном генетичким дефектом врати функционална копија тог дефектног гена. Због тога што лако улазе у ћелије, за испоруку гена у циљна ткива углавном се користе вируси којима се претходно инфективни геном замени здравом копијом дефектног гена. Иако се у претходне две, три деценије на пољу генске терапије значајно напредовало, ефикасна и сигурна испорука гена још увек представља највећи технички проблем.

Са друге стране, имамо трајне генетичке модификације свих ћелија у организму. Тај процес се до скоро примењивао само у научним истраживањима на лабораторијским експериментима као и у пољопривреди, због етичких разлога, што због техничких ограничења. Но, пре осам година је процес знатно технички олакшан новом техником која се зове CRISPR.

CRISPR садржи три компоненте: прво, ензим ендонуклеазу - која се може замислити као маказе које секу ДНК, водич РНК која усмерава ендонуклеазу где на хромозому да сече ДНК, и најзад, кратак ланац ДНК који ће ћелија искористити као шаблон за поправку својих хромозома оштећених ендонуклеазом, а који садржи генетичку модификацију за коју смо заинтересовани. Генетички инжињеринг овог типа био је могућ и раније, али је иновација CRISPR-а у томе да је водич РНК изузетно ефикасна и што се веома лако синтетише.

Генетичке модификације и етичност

„Са развојем технологије, етичка питања о генетичким модификацијама људских бића све су чешћа, и убрзано прелазе из домена научне фантастике у домен практичне политике", објашњава доктор биологије Александар Вујин.

Како је томе допринела CRISPR техника?

CRISPR је стога омогућио отварање једног новог поглавља у домену генетичког инжињеринга, а то је модификација људских бића. Наиме, у новембру 2018. године, кинески научник Хе Јианкуи је објавио рођење двеју девојчица којима је уз помоћ CRISPR -а модификовао ген CCR5 са циљем да их учини отпорним на инфекцију ХИВ-ом. Та његова објава наишла је на општу осуду научне јавности као и биоетичара првенствено због нејасних етичких основа експеримента, али и због тога што ни у једној од две девојчице ген CCR5 није модификован у облик за који се зна да онемогућава инфекцију ХИВ-ом. Ове две девојчице - Лулу и Нана - тако су постале прва људска бића са вештачки индукованом трајном генетичком модификацијом у скоро свим ћелијама, а доктор Хе осуђен је у децембру 2019. на три године затвора због спровођења забрањених медицинских интервенвција.

Злоупотреба науке и "генетичке дискриминације"

Прича о Хе Јианкуиу је добар увод у етичку проблематику генетичких модификација људи. Наравно, једно од првих питања јесте колико су генетичке модификације сигурне за примаоца. Но, поред тога, постављају се можда важнија питања повећане друштвене неједнакости, као и етичности промене клициног генома.

Што се друштвене неједнакости тиче, она је на глобалном нивоу у порасту од средине 80-тих година прошлог века. Многи биоетичари су стога забринути да, када се за то стекну технички услови, генетичке модификације зигота у циљу не само поправке генетичких дефеката већ и унапређења физичких и менталних особина могу додатно увећати, а можда и усталити постојеће неједнакости у друштву. Са друге стране, према виђењу оптимистичнијих биоетичара, ако генетичке модификације буду шире доступне, биће могуће смањити утицај урођење генетичке "лутрије" на друштвену неједнакост.

Шта би то значило за наше потомке

Питање модификација клициног генома, односно генома герминативних ћелија (од којих настају полне ћелије) тиче се последица на будуће генерације, као и немогућности тих генерација да дају своју сагласност у тој важној одлуци. Модификације клициног генома наслеђују све генерације после прве модификоване, што може изазвати дугорочне проблеме уколико се уз планиране промене десе и оне непланиране и непримећене, које се онда могу проширити у популацији. Иапк, оптимистичнији биоетичари сматрају да би се негативне модификације могле уклонити истом технологијом којом су индуковане, у оном тенутку када буду откривене.

Што се тиче питања сагласности, иако су људи увек имали одређену дозу контроле над својом репродукцијом, она се модификацијом клициног генома преноси на све будуће генерације потомака, чију сагласност је немогуће добити унапред. Једна критика овог аргумента је да су током историје људи доносили (и још увек доносе) широк спектар одлука које ће се сигурно одразити на будуће генерације, па није јасно зашто бисмо издвојили генетичке модификације као посебно проблематичне.