Седам мистериозних језика које нико није успео да дешифрује

Замислите да вам неко пружи потпуно непознат код – без речника, без граматике, без превода. Управо пред таквим проблемом стоје археологија и лингвистика када је реч о више древних језика, односно писама. Она су и данас загонетка – упркос високој технологији и вештачкој интелигенцији и сведоче о напредним цивилизацијама чије писмо видимо, али не разумемо.

Свења Бонман је лингвисткиња на Универзитету у Келну и бави се историјско-упоредном лингвистиком. У истраживању покушава да дешифрује историјске језике и реконструише њихове структуре.

„За мене је изузетно привлачно када испред себе имам интелектуалну загонетку која је толико захтевна да нису успели да је реше ни најпаметнији умови", каже лингвисткиња. „Путем таквих писаних трагова добија се приступ култури која је одавно нестала." То је, како каже Бонманова, као нека врста времплова помоћу којег се може барем пасивно комуницирати са страном културом.

Прекратко, премало, превише страно: препреке у дешифровању

Бонман тренутно истражује епи-олмечко писмо, које се некада користило на јужној обали Мексичког залива. Појединачни натписи и симболи писма древних Олмека указују на рани систем писања, али је тога има толико мало, а контекст толико неизвестан, да је дешифровање изузетно тешко.

Слично загонетно је и индско писмо културе Харапа на подручју данашњег Пакистана и северозападне Индије. Оно се појављује на стотинама печата и керамичких фрагмената, али готово увек у изузетно кратким низовима. Да ли се иза тога крије потпуно развијен језик или пре симболички систем, и даље је предмет расправа.

Загонетан остаје и етрурски језик, којим се у антици говорило у средњој Италији. Иако се писмо може читати јер је изведено из грчког алфабета, сам језик готово да нема препознатљиве сроднике. Због тога је тешко разумети шта заправо пише на натписима.

Веома апстрактно је и ронгоронго са Ускршњег острва, које подсећа на сликовно писмо са птицама, људима и орнаменталним облицима, а сачувано је само на неколико, делимично оштећених дрвених табли.

Са подручја данашњег Ирана потиче прото-еламско писмо, најранија позната традиција писања и администрације у области каснијег Елама. Знакови су добро каталогизовани, али су табле често фрагментарне, садржај делује као административне белешке, а језик иза њих не припада ниједној познатој језичкој породици.

Познатија нам је минојска култура на Криту: од њена три писма само је линеар Б дешифрован, јер представља рану форму грчког језика. Критски хијероглифи и линеар А, међутим, до данас остају загонетка.

Са Крита потиче и чувени Фестоски диск из 2. миленијума пре нове ере (слика на почетку текста) – јединствен глинени предмет са спирално распоређеним печатним симболима. Спектакуларан, али управо зато што је усамљен примерак, готово немогућ за систематско дешифровање.

Када писма постану нерешиве загонетке

Сва ова писма имају један основни проблем: недостају „кључеви", такозвани „Розета каменови", односно двојезични натписи у којима је исти текст записан и на познатом језику и на загонетном писму. Без таквих кључева, повезивање знакова са гласовима, слоговима или речима остаје изузетно тешко.

Али не и немогуће, каже Бонманова, подсећајући на дешифровање линеара Б: „Нису нужно потребни двојезични текстови, али је неопходна нека врста континуитета са историјским временима. На пример, то могу бити имена места, владара или богова. Тада је то сасвим изводљиво."

Проблем настаје када постоји само мали број веома кратких текстова, јер се обрасци тада тешко уочавају, а хипотезе тешко проверавају. Или када су налазишта уништена или лоше документована. „Увек радимо само са фрагментима или крхотинама прошлости", напомиње Бонманова. У Европи, на срећу, постоји релативно много извора, док се у регионима попут Средње Америке мора радити са оним „што су конквистадори оставили иза себе", истиче келнска лингвисткиња.

За дешифровање је, поред тога, пресудно и да ли се језик може сврстати у неку познату језичку породицу. Без тог оквира недостају гласовни системи, структуре речи и типични граматички обрасци на којима би се хипотезе могле тестирати.

Вештачка интелигенција – само делимично од помоћи

Вештачка интелигенција се често помиње као могући „разбијач кодова". Она може да испитује низове знакова, препознаје обрасце, разликује варијанте, допуњује оштећена места и рачуна учесталост.

Међутим, истиче Бонманова, код веома малих количина текста брзо долази до својих граница. Вештачкој интелигенцији су за анализу потребне велике количине података, а код неодгонетнутих писама обично постоји само мали број натписа. „По мом мишљењу, релативно је мало вероватно да ће у скорије време бити развијени програми који могу да раде са тако мало података."

Осим тога, објашњава лингвисткиња, вештачка интелигенција пре свега поново комбинује већ познате информације, уместо да заиста „смисли" нешто ново: „Вештачка интелигенција једноставно варира одређене фразе и речи и тиме ствара привид интелигенције. Али у суштини је реч само о симулацији интелигенције. Програм заправо не размишља."

Тако понекад настају тумачења која делују елегантно, али су научно слабо утемељена. Постоји и опасност да системи одражавају несвесна очекивања истраживача – на пример, када „откривају" сродства са језичким породицама које су биле посебно често заступљене у материјалу за обуку, упозорава Бонманова.

Можда вечне загонетке

Можда управо у томе лежи посебна привлачност ових језика: показују да чак и у добу наизглед свезнајућих машина неки гласови прошлости остају неми – барем за сада.

„Ми људи, колико знамо, једина смо врста на планети која има свести о историји. Размишљамо о томе одакле долазимо и куда идемо", наводи Свења Бонман.

Размишљање о прошлим друштвима, о томе како су функционисала и зашто су нестала, за ову лингвисткињу представља саму срж људског постојања. Утолико је дешифровање ових језика, закључује Бонман, изузетно релевантна и савремена тема.