„Заробљена фантазија" у режији специјалисте за бизарно и гротескно

Садржај Рајмундове бајке је једноставан. Сви живе срећно на Флори, Острву цвећа, док власт не преузму две зле чаробнице. Острвљани су беспомоћни, јер као деца цвећа не познају рат.

По пророчанству, кад се краљица Хермионе уда за најбољег песника, зло ће нестати. Да то спрече, чаробнице заробе Фантазију, и језик испразне од лепоте и смисла. Док Јупитерова муња у интервенцији Deus ex machina не ослободи Фантазију, ансамбл Бурга демонстрира богатство сакривено у поетици невербалне комуникације.

„За мене је језик још само мелодија и музика – јер споразумети се ионако не можемо. Језик нам је потребан за лажи, да се пробијемо кроз живот, одржимо сјајне говоре и опет не испунимо обећано. Читав свет држи конференције о свему, и опет ништа. Интересантнија ми је комуникација без говора, она је увек отворена. Али, опрезно са фантазијом. Људи су заведени кад помисле – фантазија је шарено мношто. Не, фантазија је Ништа, она је само стање опходјења са Ничим да се из њега створи Нешто”, рекао је редитељ Херберт Фрич.

Као у миту о Вавилонском торњу, чаробнице помешају људима језике. И горе, узму им оно то је де Сосир звао лангаге, способност за језик. Одакле зло на Острву цвећа?

„Зато што човек не може да поднесе да је све само лепо. Не желим да промовишем рушилачке фантазије, али могу да разумем – кад останем без перспективе и ја радим оно што ми тренутно расположење налаже – нешто поломим да други пате. А и зато да се уопште нешто догоди! Осим тога је Фрич на бини, нико не би рекао, велики дисциплинатор, па је фрустрација нормална”, изјавила је Сара Викторија Фрик.

Епилог је политичан, са песмом Џона Ленона Дајмо шансу миру. Односно, био је политичан на генералној проби. На премијери је неко остао без фантазије и цензурисао Ленона.

„Зашто не та песма? Сад ће се људи узбуђивати око ње, рећи како је непристојно у овом часу певати такву песму, да је то свињарија, одсуство пијетета према жртвама и слично. А та Ленонова песма All we are saying is give peace a chance је у време америчке интервенције у Вијетнаму одиграла пресудну мировну улогу. Релевантна је данас као и онда”, каже редитељ Фрич.

Фричове режије су чиста персонификација туге у човеку који се сећа срећних дана. Или се каје што се није довољно радовао док је вероватно био срећан, иако није имао појма да је био. Оне су олтари на сцени где се људима који су заборавили да се смеју додељују абсолуције.