Како је Малезија постала највољенија земља

Често у другим људима, догађајима и земљама, у зависности од свог животног става, оптимистичног, песимистичног и свих варијатни између, сагледавамо свет из те перспективе. Оптимисти и њихови осмеси и очи пуне пријатног изненађења дају нову снагу свима око њих. На сличан начин, али потпуно у другом светлу и песимисти  спознају нова открића. Њихове примедбе могу имати различите ефекте.

Други људи почињу да сагледвају свет из нових углова. У некима се буди потреба да бране своју земљу, или своје ставове. Други се питају да ли погледи других сагледавају стварност у правом светлу.

У размени погледа и разговору, спремности и слободи, прихватања истих и супротних од наших погледа, и једни и други имамо шансу да се приближимо истини која је некад у средини, а неки други пут, мало више на једну или мало више на другу страну од наше.

Малезија ме је заинтригирала 1997. у време прве велике светске финансијске кризе модерног доба, која је почела на југоистоку Азије, да би се врло брзо проширила на остали део света.

Збуњеност финансијских и политчких западних пословних и научних кругова била је значајна. Како је могуће да једна земља, са релативно ниским друштвено бруто производом, учешћу у светској трговини, Тајланд, може да изазове лавину банкротстава целог подручја, али и много више и даље од Азије.

У сличним ситуацијама, на сцену би ступао Међународни монетарни фонд. Мере које би ова институција наметала земљама у кризу, тада, а врло често и данас, биле би болне за многе у тој земљи, али најболније за оне које имају најмање средстава да у кризи опстану – најсиромашније.

Док су Тајланд и Јужна Кореја, прихватиле ове мере, уз све позитивне, али нарочито негативне последице по своје привреде и народ, једна земља је рекла одлучно „не“. Била је то Малезија. Премијер земље је одбио „окрутне и болне мере ММФ-а“. Уместо њих примењује потпуно супротне: контролу токова капитала, фиксни девизни курс и експанзиону фискалну политику. Резултати ових мера су биле, ако не бољи, онда сигурно не гори од мера ММФ примењених у другим земљама. Али уз једну разлику, ниже социјалне трошкове.

Пожелела сам да посетим ову земљу и да је упознам не само преко научних чланака, економских и политичких, већ очи у очи. Како стара изрека, или песма каже, „ко чека тај дочека“.

У последње две године, Малезија се често помиље као „највољенија земља Азије!“ Од кризе до љубави за мање од тридесет година. У чему је тајна? Можемо ли је открити и применити?

Авантура почиње

Временску прогнозу сам пратила редовно месеца дана уанпред, чак и само неколико дана пре лета. Свака је показивала само једно: киша, киша, киша! Па добро, ако је киша није град. Када смо слетели, био је леп сунчани дан као дар за нашу веру да ће све бити добро. Сунце нас је пратило све време.

Када сте у земљи по први пут, све изгледа другачије када је светлошћу обасјано. Чак и оно што је мање лепо, или би да се сакрије, поприма неку другачију нијансу и када немате, али и када имате наочаре за сунце.

Пре слетања и тренуци мале недоумице. Особље авиона најављује да ће проћи неколико пута по целом авиону како би га попрскало спрејем који треба да уништи и спречи бактерије и непожељне преносиоце зараза. А онда и следећа која нас упознаје са политиком земље у вези поседовања дроге и тргововином људима. Али ту смо где смо. Идемо у авантуру!

Модерни аеродром у Куала Лумпуру – светли високи плафони и прозори са којих вам у поглед улазе висока зелена тропска растиња. После мало лутања по спратовима, долазимо до таксија. Путовање траје око 40 минута, ни брзо ни споро, ни близу ни далеко. Таман, колико треба да се примете модерни путеви, вожња са супротне стране (остаци британске владавине), плантаже палми и зеленели са обе стране пута, модерна здања вишеспратница, али и кућа од неколико спратова, уз нове које се граде.

А и оно најважније, има се времана за разговор са нашим возачем и првим упознавањем са земљом. Питам га како објашава да је његова земља добила престижну титулу највољеније земље Азије. Скроман је, симпатична, ведар и мудар. „Мислим да је то зато што смо многоетничка заједница!“

Малајаца има највише, а они се заједно са другим староседеоцима зову Бумепутера. Кинези и Индуси су мигранти који су се овде населили, током британске владавине, и остали. Свака група дарује своју вибрацију, а оне се уливају и изливају у новој и богатијој. Многоетничка заједница, подразумева и више религија: муслимнску, хиндуизам, будистичку и хришћанство.

Настављамо вердру и отворену причу уз осмехе и шале са нашим возачем. Питам га, „какви су туристи?“ Каже, „ни налик на вас две!“. На који начин? „Други туристи углавном се задубе у своје телефоне, нити реч зборе, нити погледом прате куда се иде!“

Делим са њим причу о моме тати, који је својим дубоким, баритонским, командујућим гласом често заустављао младе док прелазе улице, загледане у своје телефоне, не осврћући се на саобраћај и на друге људе. „Стани!“ А ретко, скоро никад, се није догодило да неко не стане. Његов глас је био такав, без поговора.

Делимично је и фактор изненађења играо улогу. Уследило би питање, које је све остављало са немим, збуњеним, затеченим изразом, без разумевања питања, и потпуним одсуством слутње одговора.„Шта је толико важно у овом тренутку? Да ли наводите шесту флоту америчке војске у Медитерану, где да крене?“

Наш возач има две ћерке, родитеље и десеторо браће и сестара. Питам га да ли има снове. „Да волео бих да зарадим доста новца, купим лепу кућу у коју би моји родитељи и моја породица лепо живели.“ Ради вредно и пуно, и по десет и дванаест сати дневно. „Живот је скуп, од стана до хране и свега између и другачијег.“

Топло је, а и влажно, али то није она влага која ме тера да се знојим као да водопади теку из мене, да је све на мени мокро. Већ на први поглед и ослух, осећа се нека другачија енергија, која не гура, али трепери. Вибрација је слободна, опуштенија. Позитивна енергија је блага а сигурна. Прија.

У сусретима са локалним људима по ресторанима, на улицама, тржним центрима, парковима, библиотекама, преовлађују ведри и весели осмеси. Чак и у касним сатима пред затварање продавница, осмеси су ту. Недавно сам гледала филм у коме младић који годинама воли девојку, али нема храбрости да јој то и каже, открива како она има шест различитих осмеха и набраја шта сваки значи. Не знам колико осмеха имају људи у овој земљи, али сам препознала и заволела један – не као позу, него као радост животом.

Монархија у којој се на престо долази гласањем

У 2025. Малезија је председавајућа интеграцији АСЕАН ( Асоцијација јужноисточних земаља Азије). На сваком кораку се виде симболи овогошњег заседања, од националних застава на, и у зградама, улицама, парковима, до билборда који најављују овогодишњу конференцију. Радосне заставе које се вијоре или спуштају са високох зграда, радују се и играју на ветру, преносећи понос земље. АСЕАН је интеграција која је настала у време хладнога рата, 1967. године, више као тампон зона која је требала да спречи продор комунизма у овај део света, него као економска групација.

Земље оснивачи и потписници АСЕАН декларације биле су Филипини, Индонезија, Малезија, Сингапур и Тајланд. Током времена придружиле су се Брунеи, Лаос, Мјанмар, Вијетнам и Камбоџа. Економска сарадња се током година продубљује, даје позитивне резултате, а створена је и зона слободне трговине. Политичка сарадња је базирана на поштовању култура народа који живе у овим земљама уз „немешање у унутрашње односе, поштовање суверенитета сваке земље без агресије, доношење одлука концезуом и уз тиху дипломатију“.

 Успешна интервенција премијера Малезије крајем јула, у сукобу између Тајланда и Камбоџе и успостављање обуставе сукоба, добиле су одобравање не само ове две земље и АСЕАН-а. Председник САД, је ублажио царине Малезији, са првобитних 24%, на 19%. С обзиром на то да је идеја о примирју потекла од председника Трампа, премијер Камбоџе га је номиновао за Нобелову награду за мир. Након неколико недеља су и будистички свештеници подржали његов предлог.

Малезија је парламентарна монархија, у којој се престо не наслеђује, него се на престо долази гласањем. Конференција владалаца састављена од девет владалаца Малајских држава, бира краља, по принципу ротације, на пет година, без могућности продужења рока. Далеко, али блиско, слично, али ни налик систему у СФРЈ и последњем поглављу са ротирајућим председником на годину дана.

Садашњи краљ Ибрахим Искандар, изабран 2024. године, први  је монах земље који је добио званичну лиценцу машиновође. Средином августа је управљао возом, промовишући туризам и нову линију, која би требало да преполови дужину путовања са једне стране земље до главнога града.

Интересантно је да краљ поседује колекцију самолетећих хеликоптера. Недавно је одбио увоз војних хеликоптера „црних јастребова“, старих преко 30 година и прескупих. Преговараче из Министарства одбране је упозорио да не иду преко посредника и прихватају превисоке цене. Ако треба, могу и њега да питају која је реална цена хеликоптера.

У времену када односи између две водеће економске силе света, САД и Кине, доносе нестабилност не само овим земљама, већ таласају догађања у целоме свету – у току је борба за ретке минерале који се користе у прозиводњи паметних телефона и компјутера, електричних возила и сунчевих панела. Малезија је по величини капацитета за прераду ових минерала, друга у свету, одмах иза Кине.

Компанија „Линас Малезија“, (подружница аустралијске „Линас“ компаније за ретке минерале) у земљи прерађује углавном минерале из Аустралије. Али замља има и своје значајне резерве. Користећи велику светску тражњу, поседбно из САД, уз нестабилне геополитичке односе, земља је препознала и снагу своје преговарачке моћи. Стога и одлука о забрани извоза сирових ретких минерала са циљем да се привуче страни капитала, а да се минерали прерађују на извору ископавања, обезведе нова радна места и поспеши економски развој.

Ранг малезијских универзитета у свету расте, а то привлачи све већи број страних студената. Као у свакој причи, постоје две стране. Позитивно је што земља, на овај начин, добија прилив девиза. Са друге стране, негативно је што све мање места остаје за локалне студенте, а раст школарина утиче да и по финанјској основи приступ висиоком образовању постаје ограничен. Јаз између богатих и сиромашних, града и села, и у овој земљи се продубљује, са пратећим социјалним, економским и политичким изазовима.

Улице носе имена значајних људи земље и тако служе као места где се учи историја, а лекције обнављају свакога дана.

Ислам је званична религија земље, али верске слободе постоје, што потврђују бројни будистчких и хинди храмови и цркве.

У августу 2025. у Теренггану држави, муслиману који није био на молитви у петак, без оправдања предстоји могући затвор од две године. По новом шерија закону, који је управо ступио на снагу у овој држави, прекршиоци за први недолазак, могу добити затворску казну од две године и новчану казну од 3000 рингита. Ранији закон је био блажи. За три узастопно пропуштене молитве, петком, без разлога, затворска казна је била до шест месеци или новчана од 1000 рингита.

Национална џамија (Masjid Negara) је модерне архитектуре у виду полуотвореног кишобрана, са незаборавним погледом на неколико значајних зграда, у дивном крају града. Пре него уђете, морате бити боси, покривени потпуно да вам се ни један део тела не види, а то мора бити на начин како они обликују хиџаб.

Смејала сам се са женом која ту ради, јер сам ја била као џин наспрам ње, чак када се попела на виши степеник. Намештала је моју велику мараму и везивала на тражени начин. Унутра је све отворено и чисто. Али и на овом месту, небројено прилика за сликање, и сликање. Питам се понекад, шта мисле они који нас посматрају из прошлих времена док ово радимо.

У башти влада мир, мир, мир. Исти звук се осећа и при посети Маузолеју хероја, у коме је сахрањено неколико хероја и политичара земље. Прекривен је белом куполом са жутом распршеном звездом у средини. Краци куполе се спуштају на доле, не затварајући простор, дозвољавајући пресликавање треперења воде по ивицама. Тишину, повремено ремети звук сове.

Напуштајући џамију, примећујемо да не примају више туристе, осим ако нису муслимани. Време је молитве.

Одлазимо до англиканске цркве, Свете девице Марије близу главнога трга. Молим се за здравље и срећу мојих драгих пријатеља десетинама хиљада километара далеко. Читам натписе на зидовима цркве. Чудно. Прво проналазим један који је посвећен особи која је на почетку двадесетог века овде преминула баш на мој рођендан. На уласку или излазу видим други натпис који говори да је овде боравила краљица Елизабета II 15. октобра 1989. Моја другарица је студирала и воли Енглеску. Ништа није случајно.

Највиша близнакиња на свету

Менара Бенкембар Петронас, или Петронас торњеви близанци дижу се ка небу са 88 спратова на 452 метра. Петронас је скраћеница за Петролеум Насионал Берхад, националну нафтна компанија Малезије. У периоду од 1998. до 2004. ово је била највиша зграда у свету. А после 2004. остаје и даље највиша близнакиња света. Архитекта овог импозантног и задивљујућег здања је Cезар Пељи (Cezar Pelli), Aргентинац и Aмериканац, који је завршио студије архитектуре у Аргентини, а постао декан архитектонског факултета на Јелу у САД.

Волео је професуру, пре него је заволео архитектуру. „Учити младе момке и девојке да постану добре архитекте је део моје обавезе.“ Свој начин стварања пореди са радом баштована. „Баштован разуме природу сваке локације, климу, земљу, сенке и сваку биљку негује тако да може да постане најлепши примерак своје врсте.

Зграде, са потребама које се мењају и њиховом везаношћу за простор на коме се налазе, личе више на живо дрвеће него на непокретне блокове камења.“ Зграде које је пројектовао, прилагођава локалним укусима, култури и историји. Тако је и са „Две близнакиње“, које се таласају у простору са одликама муслиманске културе и мирисима мора.

Око њих парк и водоскоци, улице и зграде и увек знатижељни и усхићени туристи. Док им прилазите, осећате треперење, узбуђење као да идете на први љубавни састанак. Када вам се покажу у својој висини и лепоти, достојанствености и уметности, једино што можете је да застанете, седнете, заћутите, удахнете и издахнете.

Око њих радост свих људи који су први или стопрви пут дошли да их виде и да им се поклоне. Да потраже тај посебан угао који ће открити њихову лепоту и наставити да задивљују све оне са којима ће се поделити слике и утисци. Чују се многи језици, оне које препознајем и оне које могуће по први пут чујем. Али сви имају исте тоналитете.

Ту су и деца која на високој температури, као сва деца света, хоће да се охладе и да се играју. Шљапћу стопалчићима по базену, испод водопада и изнад водоскока. Придужују им се и сви други, различитих година, али исте детиње радости. Сви ми, неки мало више, неки много више, настављају да траже тај прави угао где ће торњеви да нам се прикажу на незаборавни начин.

Једноставност коју увек лепота доноси, и природност коју уметност ствара уједињују нас минутима и сатима у радости постојања.

Када падне вече и када хиљаде сијалица осветли зграде, а музика позове све на балет водоскока у одорама капљица различитих боја, почиње вечерње уживање. И траје. Покушавамо да забележимо балетске покрете воде, унапред знајућу да је то немогуће. Свако на свој начин слика и слика се. А ту су и поносни млади Казахстанци, који су донели и своју заставу и сликају се са њом.

Има и оних који су ушли у Суриа тржни центар, који блиста на свој начин. У великом холу млади пијаниста свира, мало даље високо на зиду вас гледа аутомобил формуле 1. Малезија је од 1999. до 2017. била домаћин светском шампионату Формуле 1. Високи трошкови организације који су превазилазили приходе довели су до прекида ове традиције. Али остало је сећање и овај аутомобил који неке подсећа, а неке учи о овом делу историје.

Са друге стране торњева, стотине и стотине, могуће хиљаде људи, и хиљаде и хиљаде слика, поза које се некада могу видети и на највећим светским часописима. Велики допринос паметних телефона – свако може да постане модел и подели своје позе са свима онима које зна, али и многим другима, које никада нису упознали.

Улице су преливене људима. Неки су донели столице, сели прекопута торњева и гледају друге људе како пролазе. Свако има свој начин да ужива у летњој ноћи крај високих торњева, уз минималне трошкове. Ред испред сладолеџинице. Атмосфера подсећа на корзо само на много већем простору. Корзо није ради других који ће нас видети или које ћемо ми видети. Овај корзо је ради њих, високих торњева које ћемо ми гледати.

У десет сати увече, у парку око торњева, најављују затварање. Светла почињу да се гасе, фонтане престају да раде, тржни центар се затвара. Реке људи мирно, а раздрагано, се крећу ка аутобусима, аутомобилима и стајалиштима за локалне Граб таксије. На уличним ресторанима се и даље наручује вечера, једе сладолед, чаврља се, деца се играју и јуре, држе родитеље за руке, прелазе улице.

Сећам се једног другог времена када се свако вече у 19.30 пре Дневника, емитовала емисија Лаку ноћ, децо. Када се отпева Лаку ноћ, ишло се на спавање, без преговарања и одлагања. У паркићу намењеном ролерима, бордовима, бициклима и тротинетима и даље се утркују једни са другима, а најчешће сами са собом. Привлачи ми пажњу дечкић не старији од пет година, кога сам приметила још пре два сата на истом месту. И он и сви другу старији, све чешће падају. Чини ми се да је и њима време за „лаку ноћ децо“.

У хотелској соби примећујем посебан мени за различите врсте јастука, од памука, пене, перјани, природне гуме, против алергије. Све у циљу доброга сна. Уморном човеку је потребан само један. Спуштам се у загрљај сну, без проверавања на ком јастуку ми он долази.

Бату пећина – најважније светилиште Индуса у Малезији

У Малезији живи око 2.8 милион Индуса, а највећи број њих су Тамилци. Бату пећина је њихово најважније светилиште. За милионе туриста који га посећују, представља место да се замислимо и размислимо. Испред пећине налази се 42.7 метара висока златна статуа хинду лорда Муругана (сина Шиве и Парвати, брат Ганеша), друга по висини у свету. Он је бог рата и победе, мудрости и командант божанске војске у борби против мрака и хаоса. У руци му је копље које ће уништити незнање и илузију.

Паун је симбол контроле гордости и жеље. Шест лица представљају потпуну свесност на свим странама. Лице окренуто на исток је право лице лорда Муругана.Север сумболизује мудрост и знање. Запад – унутрашњу мудрост и одвојеност од емоција. Југ – спиритуалност. Горе – медитација, доле – божанско присуство.

До врха пећине треба препешачити разнобојне степенике, њих 272. Унутра вас чека још степника, баш као и у животу, кад помислите да сте дошли до врха, а онда се појави још једно узвишење. Чињеница да се непосредно око вас налазе десетине људи са сваке стране, лево, десно, горе, доле, а онда и неколико мајмуна који у сваком тренутку могу да скоче и украду храну коју пронађу у нечијим рукама или торбама, дају пењању нову димензију.

Пењу се сви – бебе у мајчиним или очевим недрима, деца свих узраста, млади и мање млади. Доста Индуса су босоноги. Неки су донели храну за мајмуне. Остављају је на степеницима. А ту су свакако и застајања због сликања и гледања, али и ради одмора. Када се попнете и погледате на доле и у даљину осетите лакоћу целога бића. Унутра вас дочекују природни украси, као у свакој пећини. Али и неколико места за молитве, људи који обедују, породице са неколико чланова и оне са неколико генерација уз празник свих боја на одећи, али и на лицима.

Верници и туристи, свештеници и продавци сувенира, погледи у дубину и у висину, они који говоре само свој језик, они који говоре неколико језика и они који ћуте. Сви ми у отворености за нова знања и спознаје смисла у покушају разумевања различитости.

У времену када се на многим странама света људи плаше оних који су другачији од њих, где се све мање гледамо, а још мање препознајемо, где се пре уласка у веће просторе проверамо шта носимо, шта мислимо и тако дање и тако даље... Једно место где смо са различитих страна дошли, различитих искустава и веровања, где је свакоме дозвољено да иде бос или да хода у патикама или јапанкама, где се поздрављамо и корачамо истим степеницима, и истим углачаним путем, са погледом ка небу или у светињу испред. Место у коме постојимо као људи.

Силазак и повратак на земљу.

Таксисти – амбасадори, агенти и водичи

Таксисти су посебни људи. У свакој земљи, они виде, чују, одћуте или испричају, запазе или намерно не примете. Први амбасадори и тајни агенти, новинари и водичи, политичари и дипломате. Понекад и гласни и мање опрезни, уморни и ћутљиви. Често одлични аналитичари и критичари, реалисти и породични људи. У Малезији смо упознали представнике све три најбројније етничке групе: Малајце, Кинезе и Индусе.

На занимљив начин, свако је био и прави представник своје групе, али и земље у којој су рођени и живе. Малајци, отворенији и ведрији, причљивији и спремни да поделе и упуте. Кинези, хладнији, резервисани и само окренути пословном односу возач-клијент. Индуси, увек са тамилском музиком, испрва затворени, али врло брзо отворени и о породици и храни, филозофским принципима и образовању. Свако од њих, ипак свој, другачији, посебан и за памћење.

Први који нам је пожелео добродошлицу био је најведрији. Можда смо и ми томе допринели, својом радошћу што смо дошли, пробудили се у цик зоре, избегли велике јутрање кише и ево нас ту у новој земљи спремне за нова искуства. Последњи је био Кинез, резервисан, хладан, послован са опипљивом, а невидљивом баријером. Журило се њему, журоло се нама да не закаснимо на авион, а било је и рано недељно јутро и можда смо сви хтели да смо негде другде у томе часу.

Симпатичан Индус је био млад, спреман на причу, а умели смо и да га подстакнемо. Слушао је тамилску музику. Поменула сам му познатог Тамилца, чувеног композитора, А.Р. Рахмана. То га је отворило. Очи су му се рашириле у осмех, чуђење и дивљење. Музика и знање, поштовање и интересовање нас увек може повезати. А тек кад смо му рекли да смо се попели до храма у Бату пећини, његовој радости није било краја.

Рече нам да су индијска јела свуда у свету, или макар овом делу Азије, иста по имену, али поптуно различита по укусу јер користе различите намирнице и зачине. То објашњава и моје безуспешне напоре да далеко од Србије направим јела са укусом моје маме. Није лако, различит је сир, коре, паприке, јаја, лук, а недостаје и њена љубав.

Стидљив је био и Малајац који нас је возио до џамије. Рече да му енглески није добар. Али, мало по мало, отворио се, а енглески је постао све сигурнији и речитији. Посебно када смо причали о његовој ћерци којој је дао лепо, али одговорно име – драгуљ молитве. Питам га да ли воли да иде у школу. Каже, воли да је у парку и да се игра. Воли и телефон да гледа и загледа, али се жена и он труде да то ограниче на минимум, сат времена дневно највише.

„Опасна је та ствар.“ Државне школе се симболично плаћају, али су услови много скромнији, а разреди много већи него у међународним школама. Почетак разлика од малих ногу. Каже да је за њега важна равнотежа између рада и живота. Стога никада не ради дуже од шест сати да би имао више времена за породицу.

Средњовечна Индускиња са чистим колима и климом која ради као да сте у Америци, индијском музиком пријатних мелодија, нас прима, али остаје у свом свету. Ипак, мало по мало почињемо да причамо. Има два сина, 14 и 12 година. Ради са њима доста. Учи их да у животу увек треба да се има резервна варијанта, у случају да прва не успе. Говори из искуства.

Изгибила је мужа док је била трудна са другим сином. Срчани удар. Ниодкуда. За вечност. Срчане болести и пушење су два најчешћа узрока болести и смрти у земљи. Старији син би прво хтео да постане шеф. Зашто шеф? Да би могао да кува за маму, да би она могла да се одмори. Други би хтео да постане полицајац или астронаут. „Нас троје смо једно другом све. Све радимо заједно и доносимо одлуке заједно.“ Прича са сином који се жали да га боли грло. „Узми топлу воду и пиј!“ Кратко и једноставно. То је то.

Најзанимљивији утисак оставила ми је таксисткиња која нас је у рано суботње јутро одвезла до Бату пећине. Одређеност, отвореност, предузимљивост, знање и мудрост у спремност да подели савете о земљи и свету, су били импресивни. Пожелела сам да ми буде гост на предавањима и да је чују моји студенати са различитих страна света, од Вијетнама и Средње Азије, преко Европе до Америке.

Почињемо од 1997. Желим да чујем шта она мисли. „Било је страшно. Власник у чијој сам компанији радила, морао је да прода половину својих продавница. Отпусти раднике. Задржи само мали број за које је знао да могу да изнесу и ураде све“. Међу нима је била је она. „Имали сте среће да задржите посао.“ „И да и не! Јесте, имала сам посао и од чега да живим, али сам морала да радим четири посла уместо само један.“ Знатижељна је. Прати догађања у свету. Посебно је интересује Америка и председник Трамп, који је најавио долазак у Малезију за АСЕАН самит.

Први пут је претходног дана слушала како говори председник Русије. Изненадила се. „Био је мудар и разложан. Ово је први пут да смо имали прилике да га слушамо како говори. Раније су све били извештаји и новнарски прегледи.“ Дирнуло ме је да чујем како саветује своје пријатеље да не прате само један извор информисања. Објашњавала им је о алгоритмима и како ће им увек дати вести које су из једног угла, оног за који су се определили да је прави.

Посаветовала нас је где да чекамо Граб превоз уколико га не добијемо брзо на излазу. Шта би вредело посетити. Где би требало јести. На моје питање како објашњава да је њена земља највољенија земља Азије, била је детаљна, аналитична и мудра. „Ми смо између Сингапура и Тајланда. Нисмо отворени као они, али нисмо ни затворени. Немамо забаве, јер смо муслиманска земља, као што они имају, али их имамо. Безбедни смо релативно. Нема киднаповања Кинеза како их има у Тајланду, а нема ни сукоба на границама. Цене нису ниске, али нису ни превисоке. Није лоше бити између.“ Земља је такође укинула визе за туристе из Кине и Индије, што је додатно привукло велики број.

Историја Куала Лумпура

Како настаје главни град? У етапама! О историји Куала Лумпура може се научити шетњом улицама града, у разговору са људима, читањем књига, посетом изложби и музеја. Од сваког по мало, у зависности од времена и интересовања. Посета градској галерији је лепо место да се почне продирање у настанак града јер се ту налази стална изложба на ову тему.

Прекопута је и градска библиотека која тренутно има преглед најзначајнијих догађања у последња два-три века. Недалеко се налази и место сусрета две реке одакле почиње историја града. Простор је много мањи, реке Кланг и Гомбак нису Сава и Дунав, али симболика је ту. Препознатљиво сусретање различитих култура. С једне стране је азијски део, са друге стране некадашњи британски део. И данас су разлике врло видљиве. Овај део града се сада зове „Река живота“, и заиста представља визуелно, а посебно ако затворите очи живот какав се овде одвијао, пијачне дане, преговоре, свађе, прање веша, чак и крокодиле.

А када отворите очи и прошетате шеталиштем и са леве и са десне стране, и прошлост и садашњост на истом месту. Шетајући се са некадашњег британског дела, пажњу ми привлачи оронула зграда, са архитектуром која открива праву лепотицу каква је била пре много година. Лепота увек остаје, и са борама, и са фасадом која отпада. Често је и до онога који гледа. Данас је ова зграда државни индустријски суд. А у тренутку када откривам њено име, пролази један бициклиста. И није случајно. Симболика давних времена и све је поново како је било у свом своме почетном сјају.

Сусрећем се са две младе жене које су природне, опуштене, занесене, срећне и играју на музику, следећи покрете са Тик-тока. А ту је одједном и препознатљиви мирис јасмина и мисао на моју драгу Јасминку. Ево нас у Куала Лумпуру у овом тренутку заједно.

Као поред неких других река и мора, улица и шеталишта ту је мали студио уметника који слика шаљиве портрете. На окупу је неколико мушкараца у опуштеној атмосфери уз понеко пиво и доста разговора, а и осмеха. Питам за дозволу да их сликам и позирају ми. Упознају ме са чувеним уметником, Кулатт Кулаттос. Прилазим им и благо се клањам Кулатту. Било му је мало непријатно. Стидљив по мало. Пита ме, одакле сам. Рекох из Србије. И гле, сада мог изненађења. Уметник се осмехну: „Србија је у Европи. Мала земља, али знам је!“

Кад живот не иде по плану

Паркови су срца градова, али и библиотеке. Увек и библиотеке, упркос свим новим технологијама, аудио књигама и мобилним телефонима. Упркос брзини којом живимо на разним континентима. Нека нам живе библиотеке.

У Куала Лумпуру крај главнога трга и поносне високе националне заставе и целе историје пре и после независности, налази се лепа зграда градске библиотеке. Улазимо. Али пре него кренемо унутра морамо да оставимо своје ташне, руксаке у ормариће. Морате унети и шифру и запамтити шифру, а и број вашег ормарића. Питам Ха да ли је записала све, каже да јесте.

Библиотека је лепа, са полицама, са књигама које видите, можете узети, сести, читати. Пуно је студената свих узраста. Неки уче у групама, неки сами. Леп је простор за групни рад. Тихо је, а опет осећа се у ваздуху оно што знање и откривање новога доноси – узбуђење и тиху радост. Толико је лепо бити у простору где се учи и где књиге и знање још увек владају.

Дечија библиотека осим књига има и радионице. У једној се деца уче старим традиционалним играма и спортовима Малезије – перманиан Малазија! Још један покушај да се традиција очува, не изгуби у налету свега другога са истока и запада, севера и југа.

После сат времена одлучујемо да наставимо даље. Имамо и леп план. Али, живот некад не иде по плану. Када смо дошле до ормарића, чека нас изненађење. Ха покушава шифру, али не успева да отвори... Проба на неколико. Без резултата. Проба опет. Питам је да ли се сећа броја ормарића, али на жалост није га записала и не сећа се. Молимо човека који ту ради да нам помогне. „Могу, али само ако знате број ормарића.“ Кажемо један. Отвори га. Али није са нашим стварима. Бесан он, очајни ми. Резултат лош. Шта ћемо сад. Ми сутра идемо, а њој је у ташни пасош. „Дођите пре затварања библиотеке!“

Излазимо напоље. Очајне. Забринуте. Али остати на истом месту није решење. Рекох, „Хајде да одемо до тог тржног центра који си хтела да видиш, Павилион. Ако останемо овде, полудећемо од бриге!“

 А тржни центар препун људима унутра, аутомобилиа напољу. Одлазимо на последњи спрат да се освежимо. Седамо у посластичарницу. Пажњу ми привлачи невероватно дугачак ред око целог спрата са девојкама, младим женама обученим на интересантан начин. Питам човека до нас, шта се ово догађа, кога чекају. „Чекају да дођу два јужнокорејска аутора Alien Stage, Vivinos и Qmeng. Не зна се кад ће доћи. Награда ће бити њихови аутограми.“ Ово је први пут да се у Малезији отворила продавница са симболима из ове игре и прва Anomaly Party у земљи. Невероватно је узбуђење оних који су купили привеске, луткице, орглице, наруквице и друге производе везане за ову серију.

Признајем своје незнање, али и инересовање да сазнам о чему се ради. Ово је анимирана видео музичка серија на Јутјубу, лепо илустрована и са лепом музиком. Главни ликови су људи, који су постали нека врста кућних љубимица ванземаљаца и такмиче се у игри певања, у којој онај који изгуби умире. Гледам касније делове из једне серије, препознајем лепоту илустрација, и музике. Али занемим на извршењу казне над губитником. Друга времена, друге културе, други сензибилитети. Поруке су увек сличне.

Повратак у стварност. Тражење таксија. Чекање у недоглед. Блокиране улице. Кажемо таксисти да морамо да стигнемо што пре. Путовање траје дуже од очекиваног. Не препознајем путеве. Први пут ми је у овом граду. Али, ипак, сумњам да идемо у правом правцу. Проверавам. Он је кренуо у Народну библиотеку, а ми треба да идемо у Градску библиотеку. Паника. Јурњава. Проналажење нових решења.

Таксиста се заиста потрудио. Успевамо да дођемо пре затварања. Поново чекање да сви оду. Да се сви ормарићи отворе. Са надом да ће само наш остати неотворен. Остало је ипак неколико. Рекли су да могу само два да отворе. Погледасмо се и одлучисмо се да је наш у последњем реду. Покушавају да га отворе. Не иде. Мењају шифре. Не иде. И још једном. И поново. Ништа. Напокон зову једну ведру, буцкасту, мирну жену. Прави је мађионичар. Отвара га! Успеле смо!

Свако зашто има зато. Сваки пут има разлог.

Слобода

На главном тргу независности, Мердека, огроман зелени простор, на коме се некада играо крикет, а у независној Малезији служи за прославу дана независносте и различите скупове, мени ипак доминира 95 метара висок стуб са великом заставом земље.

Симбол заставе, јединства народа и национални понос моћно је описао велики спортиста, учитељ и патриота 91-годишњи Ваитхилингам (Vaithilingam). Уочи прославе дана независности, 31. августа, објашњава шта за њега значи независност. Сећа се дана када су спортисти изашли на терен први пут носећи малезијску заставу: „То је била слобода. Видети нашу заставу, да знамо да се такмичимо за Малезију – то је значило све!“