Кунстфорум се затвара, Марина Абрамовић се сели у Албертину

Галерија је постала неодржива кад се из ње повукао главни спонзор, милански холдинг UniCredit. Аустријом не владају парламент и влада, већ банке, коментаришу национални медији. Кунстфорум је за ову годину имао планиране две велике изложбе. Ону прву, у којој су показани радови холандског фотографа Антона Корбијна, Галерија је успела да покаже на старом месту, бечком Тргу Фрајунг.

Друга је требало да буде велика изложба Марине Абрамовић, најављена с помпом и ентузијазмом пре две године. Сада је све другачије. Уместо другог октобра у Кунстфоруму, биће отворена осам дана касније, 10. октобра. у Албертини Модерн, Албертинином депандансу за савремену уметност.

Директорка Кунстфорума Ингрид Бругер се до последњег тренутка борила да барем програм за ову годину буде испоштован, али није помогло. UniCredit и његово локално чедо Bank Austria су остали неумољиви и прекинули спонзорски однос усред текућих програма. Чак је и одржавање Корбијнове изложбе на старом месту било мало чудо.

Тренутно у Кунстфоруму тече бонус-изложба „Човек Берлин“ (Mensch Berlin). Показује се репрезентативни део из колекције немачке Фолксбанке, која од средине осамдесетих скупља уметност на тему подељеног Берлина, Берлинског зида и спорог срастања две Немачке.

Пун експресије, динамике и колора, „Човек Берлин“ је непланирана поклон-изложба граду и туристима. То је достојан опроштај са локацијом, али има и другу, јавну функцију, да покаже како у Европи још има банака које скупљају уметност, не затварају је.

Марина Абрамовић, свакако у Бечу

Што се Абрамовићеве тиче, ту се поставља питање да ли промена локације, из Кунстфорума у Албертину, умањује њен статус унутар интернационалне уметничке сцене? Одговор је, ни најмање. Албертина Модерн је део историјски ексклузивног простора на бечком Карловом тргу. Први сусед је Музикферајн, познат, између осталог, као место одржавања бечких новогодишњих концерата који се преносе у целом свету.

Уз то, Марина је велика звезда у Аустрији, делом и зато јер је њен интернационални успон овде почео, па је Беч посматра као своју уметницу.

Руководство банке није повукло црту испред имена Марине Абрамовић зато што нешто има против ње, или против перформанса. Истина је друга – свеједно им је где су повукли црту.

Бечки медији: „Сахрана на рате уз асистенцију италијанских гробара“

Трагедија лежи на другој страни, у судбини Кунстфорума и начину његовог гашења. РТС је прошлог децембра већ извештавао о тој причи која има све карактеристике модерног финансијског трилера. Повлачење из спонзорства је свакако легитиман чин, осим што у конкретном случају баца поглед без мекоцртача на методе којима финансијске корпорације креирају уметничку сцену онако како им одговара.

Да се употреби појам из модерног спрског политичког речника, нарушена је аутономија уметности.

Галерија Кунстфорум је отворена 1985. као простор јединственог типа финансирања. Од града и државе није добијала ни цента. Издржавала се мањим делом властитом зарадом, већим службеним спонзорством локалне аустријске банке.

Банка се није мешала у уметничке одлуке. Њена зарада је лежала у сфери пропаганде, у томе да је спомињана у имену галерије, пуног назива Kunstorum Bank Austria. Рекло би се, где је ту аутономност, али то је данас, а ни кроз историју није ни било другачије, највиша форма самосталности за уметничке институције од угледа и статуса – да их неко дотира док уметност воде корак даље. Све оне коштају више него што зараде, таква је судбина уметности као друштвене гране.

Локална банка је мењала имена и власнике, све док као Bank Austria није продата миланском холдингу UniCredit 2008.

Италијанска управа је одмах желела да прекине спонзорски однос, али није знала како. За почетак је распарчана структура власништва, те зграда у којој је смештена галерија продата другом међународном холдингу.

Тај други холдинг, „Сигна“, банкротирао је 2023. и са собом повукао дубиозе од осам милијарди евра. Власник „Сигне“ је Рене Бенко, који се од јануара ове године налази у притвору. Пре неколико дана је аустријско тужилаштво подигло оптужницу против њега.

Галерија се нашла у зависности од спонзора који је неће, и станодавца који је у затвору.

Држава и уметност

Судбина галерије је била запечаћена прошле зиме. Постојала је нада да би држава у форми града Беча ускочила у празнину и спасила Кунстфорум. Јавила су се истанкнута имена, потписивале су се петиције, апеловало се на свест и савест друштва.

Галерија је рачунала и на прошле заслуге. На 170 великих изложби од 1985, на осам милиона посетилаца који су до тада прошли њеним просторијама. На све оне комплементарне програме који су фалили у понуди државних музеја, код Уметничко-историјског, Албертине или Белведера, да се спомене само та глобално велика тројка.

Спонзор није пронађен. Држава и град су читаву причу ставили на душу Италијанима и миланском руководству Холдинга, али сами нису преузели обавезе. Афера се у аустријским медијима третира као други Солферино, битка у којој је поражена Хабусбуршка империја и отворен пут за стварање Италије.

Неко време се бечка културна сцена љутила на хрватског банкара Ивана Влаху, који је пре четрнаест месеци постављен за шефа Банк Аустриа за саму Аустрију. Влахо је потписник писма из децембра којим је обавестио Кунстфорум да се банка повлачи из финансирања.

У међувремену сви аустријски медији аболирају Влаха као пуког извршиоца. „Нема сумње да је одлука пала у миланском седишту UniCredit-а коментаришу Standard, Die Presse и Profil.

У спору који додирује односе Аустрије и Италије, најбоље је довести хрватског банкара да потписује деложацију омиљене бечке галерије.

Крај Кунстфорума?

Галерија би могла да настави са радом, али на другој локацији.

Сели се у близину Шлајфмилгасе, улице познате по живописној колонија малих ексклузивних приватних галерија. То није лоше, али за оно што је Кунстфорум био, то је потпуно други тип релевантности. То је други тип видљивости.

Марина ту не би дошла.