Карикатура против цензуре: изложба Онореа Домијеа у бечкој Албертини

Оноре Домије из Марсеја је рођен на почетку, а умро пред крај 19. века. Његов живот је покрио три монархије, две републике, све скупа пет револуција. Цензура му је увек била за вратом, краљ Луј Филип га је стрпао у затвор. Иако републиканац, исмевао је и републиканце.

Тек са доласком Треће француске републике 1870. нашао се у стабилнијој политици – али онда је ослепео, умро у беди и сахрањен о трошку пријатеља. Деценију касније, држава је уз почасти пребацила његове посмртне остатке на париски Пер Лашез.

„Новинска карикатура и ликовна уметност се нераздвојиво прожимају у Домијеовом делу. Његов почетак је литографија, али је касније радио и као сликар и вајар. У литографијама је пратио политичке смене, у колекционарским делима се бавио тишим и емотивнијим темама. Ту се појављују људи с маргина, бескућници и пијанице, или литерарни мотиви, као дон Кихот и Санчо Панса“, наводи кустоскиња Лаура Ритер.

„Домије је увек реаговао кад је демократија била у опасности, када су гажене републиканске идеје Француске револуције, које је он прихватио. Данас кад је у свету толико криза и прелома, он је актуелнији него икад. И уметнички је велики. Утицао је на Манеа, Лотрека, на импресионсте. Неправедно је пао у заборав“, наглашава Ралф Глајс, директор Албертине.

Ако се изузму уља на платну или дрвету, Даумиер је стварао цртеже малих димензија, на дебљем папиру, четкицом, пером и тушем, колорисне ако су били за продају.

Неопходно је прићи сасвим близу да се пред посматрачем отвори емотивни свет овог уметника. Зато се аларм често јавља на овој изложби.

„Домије је оставио дубоко хуманистичку уметност. И кад портретира своје најгоре непријатеље, као краља Луја Филипа, тражи оно људско у њима. Наравно да их исмева, то је суштина карикатуре, али истовремено осећа према њима и неку тужну љубав. Та амбивалентност чини Домијеа и данас атрактивним“, додаје Лаура Ритер.

Домије је демаскирао представу да после градјанских ратова долазе мирне воде, а после чистки другачији људи. Француска револуција је означила апсолутну прекретницу у развоју политичких система, али својој деци није донела катарзу.

Ова уметност не очајава над таквим стањем ствари, а могла би, већ нуди хумор који гризе до кости. Чак и данас.