Бијенале архитектуре: Како градити испод немилосрдног Сунца

Овогодишње Бијенале архитектуре има неколико временских зона, и то не географских. Мисли се на стрпљење неопходно да се повуче равна линија кроз обиље атракција. Треба пет минута за суштину, педесет минута за главне пројекте, пет сати да се чује срце Бијенала, пет дана да се апсорбују свака тема, став и повезница. Рачуницу је извео кустос Бијенала Карло Рати у наступу пред медијима уочи отварања манифестације. Побрао је смех, највише због оних пет минута у којима ће архитектура спасити свет.

Пулс архитектонске Мостре, деветнаесте по роду, откуцава у четири главна симболичка правца дуж којих су груписане националне презентације. Први и најчешћи је евокација историје властитог павиљона, за шта су се одлучиле Финска, Данска, Јужна Кореја, Јапан и Немачка.

Трансформација материјала и форми је друга велика тема, где се издвајају Србија и њен први сусед Бразил.

Код треће групе је фокус на предусловима за успостављање нове биосфере, где се могу сместити наступи Белгије, Шпаније и Канаде. Четврти тематски круг, где су најбољи примери Велика Британија и Сједињене Државе, заговара повратак локалним коренима.

Павиљони, падиглиони, монументи

Павиљони раштркани на ареалу Бијенала, у наполеонским Ђардинима и на острвцету Свете Јелене су, пропагандистички гледано, злата вредни. Има их тридесетак, тачније 29, али како су неки у комбинованом поседу, најбоље је држати се округлог броја. Државе су власници објеката, локалне градске плаца испод. Осим Венеције, нико ту није уписан у земљишне књиге.

Бијенале је први пут одржано 1895. Из тог дугог трајања је Мостра, на италијанском сајам, смотра, извукла и учврстила статус енормне симболичке моћи. Добрим делом је он сигурно последица нестварно лепе Венеције и њеног јединственог технолошко-инжињерског отиска. Али помогло је и то да су организатори од почетка ставили акценат на државе као излагаче, то јест на моћ саму по себи. У ефекту, Мостра је расла као престижни излог за државе, наравно беле и колонијалне, онда оне с угледом или у успону, на крају и све остале.

Како су дошле до својих павиљона, кад и како су куповале право да их подигну, у ком стилу, који архитекта их је пројектовао, санирао и обновио, све је то временом постало садржај посебне митологије која и данас обавија ову манифестацију. Суделовање на Мостри, уметничкој једне, архитектонској друге године, остаје статусни симбол државних моћи схваћених беневолентно кроз уметнички медиј, философски мото и доброчинитељске намере.

Зато није случајно да, када државни селектори траже форму у којој ће испунити мото стављен пред њих од стране уметничког водјства Бијенала, многи посежу управо за националним павиљонима.

За ту методу се овог пута одлучило доста њих.

Фински павиљон је 1956 дизајнирао чувени Алвар Алто (1898-1976), отац нордијског модернизма. Како би скренули пажњу са категорије иконичке архитектуре, или атрибута „чувени градитељ“, „творац“ и слично, Финска ове године показују павиљон као колективни продукт. На пример, колико је у дизајну суделовала Аалтова друга жена, такодје архитектица. Колико се тај објекат мењао од настанка. Колико људи је суделовало у одржавању, поправљању, затезању, чишћењу све ове године. Колико тимова је пазило да тај објекат не пропадне.

 Данска је прекопала свој павиљон и пронадјене материјале изложила на лицу места, третирајући објекат као градилиште, изложбени простор и фабрику рециклаже. Сви стари материјали ће бити поново уграђени у новом поретку. Стилска игра с данским павиљоном је практично бескрајна.

Изграђен 1930. (Карл Брумер 1864-1953), обновљен 1958. (Петер Кхх 1905-1980), тај објекат је архитектонски шизофрен, у најмању руку пати од биполарног поремећаја атрактивног типа. Има две фасаде, једну класичну, другу модернистичку.

Код немачког павиљона је увек тешко задржати нелагоду, страх и смех. Подигао га је 1909. године италијански инжењер Данијел Донги (1861-1938). Та прва верзија је била у Југендстилу и због питомине се није допадала нацистима. Објекат је срушен и од нацистичког архитекте Ернста Хајгера (1874-1952) наручена импозантна „Германија“.

Немачка се од уједињења доста мучи са својим павиљоном. Стално га преуредјује, али не успева да се отресе монументалног неокласицизма. У једном покушају (1993) је раскопан мермерни (!) под и то презентовано као инсталација. На прошлој Мостри 2023. поново исто. Сада је под затворен једноставнијим материјалима и осветљен да под извесним углом изгледа као јефтини линолеум. Немци беже од традиције претећег неокласицизма, али у кругу. „Германија“ остаје највиши павиљон у Ђардинима, бесмислено монументалан.

Напротив, јапански и јужнокорејски павиљони су парагони лакоће, игре и прилагођености околишу. Отварају се као чаробне кутијице на све стране, према небу, у подрум, кроз подове, зидове и платформе. У Токију и Сеулу је добро познато како делују њихови павиљони, па су они главни програм сваке националне презентације. Јапански из 1956. је пројектовао Такамаса Јосизаке (1917-1980), Корбизјеов ученик и, видљиво и кад се не би знало, његов обожавалац.

Јужнокорејски је најмлађи павиљон у Ђардинима, управо слави тридесет година. Подигао га је прослављени Ким Сеок-чул (1943-2016), и он већ мртав као сви до сада споменути архитекти.

Национална презентација се ове године своди на то да један наратор у медијским варијацијама прича о архитектонском и просторном идентитету павиљона јуче-данас-сутра. Наратор је, без смејања, „Мала жаба“, лик из предшколске химне „Little toad, little toad“ познате, како се сазнаје на лицу места, свој деци Јужне Кореје.

Од материје до енергије и натраг

Србија излаже у павиљону купљеном (за Краљевину) 1938. године. Овогодишња инсталација „Расплитање“ је генијална интепретација познатог физичког принципа о претварању материје у енергију и обратно. Али колико генијална, „нај“ или само генијална? Да ли би српски медији више извештавали о Бијеналу, кад би неко пустио глас да је национални допринос приредби „најгенијалнији“? Да ли би редакције слале више, или уопште било кога на отварање архитектонске Мостре?

Ако не најгенијалнији, што и не постоји, српска инсталација је сигурно теоретски најутемељенији допринос. Зато што је генијално једноставна, сведена и прегледна, фокусирана на базично, енергетски интелигентна, уз то визуелно атрактивна и тактилно препознатљива на начин који премошћује векове.

Вероватно не постоји бољи аналошки приказ „Текстилне теорије архитектуре“ Готфрида Земпера (1803-1879), у буквалном преводу Теорије одеће/Bekleidungstheorie. Земперов концепт полази од тога да је све споља видљиво на једном архитектонском објекту настало као „облачење“ голог тела грађевине. Извор сваке архитектуре је дрвени костур преко кога су пребачени комади штофа. Из тог интелигентног језгра развиле су се куће од камена, у одвојеним еволуцијама зида, пода и таванице. У принципу, тврдио је Земпер, у немачком оригиналу Семпер, свака грађевина чува меморију на текстил и одећу из којих је настала. Семпер семпер, порука је српске инсталације на Мостри.

Трансформација је велика велика тема и на изложби (Re)Invention у бразилском модернистичком павиљону из 1964. године. “Plano Coletivo Group” из Сао Паола се бави динамиком прошлости и будућности, тамо где се додирују у артефактима. Павиљонска подела простора на два дела омогућила је два комуникативна акта. У првом се показују технике градње предачких амазонских племена од пре неколико хиљада година, како су одржавали инфраструктурни мир са природом. У другом акту и другој соби поставља се питање трансформације тог наследја: Каквом миру с природом теже данашња друштва на добробит обе стране?

Први суседи: алга и бугенвилија

Радови из ове групе се баве новим односом људских култура према флори и фауни. Принцип је да само у заједништву с њима човек може да избегне уништење Земљине биосфере. Из тог партнерства се очекују издржљиве, интелигентне и отпорне технологије и материјали за будућу градњу. На место хумане етике мора доћи еколошка етика (ецологy-фирст).

Канада у свом павиљону (подигнут 1957) показује пројекат „Picoplanktronics“. У 3Д техници је испринтано неколико прототипова новог грађевинског материјала, који се заснива на својствима цијанофита/цијанобактерија, вулго модрозелених алги, да везују песак. Цијанофити подносе екстремно ниске и високе температуре, успевају у мраку и штите од сунчеве радијације.

Аутор пројекта је канадски мултидисциплинарни тим The Living Room Collective уз сарадњу са Политехником у Цириху. На питање докле се дошло у истраживању, одговор је – не посебно далеко, али се не одустаје. “Picoplanktronics” је нестабилан на додир и круни се у оно што јесте, песак. Али форме су су импресивне и подсећају на лондонски „Краставчић“ (небодер 30 St Mary Axe), кад би имао фасаду од добрих бактерија, алги и живог песка.

У павиљону из 1922. (модернизован 1952.) Шпанија показује изложбу „Интерналности: Архитектура за територијални еквилибријум“ кустоса Роја Салгуиера и Мануела Боузаса. Поента је у сучељавању термина “internalities” насправ “externalities” из економске теорије трошкова и профита.

„Интерналности“ су последице властитих одлука произвођјача и конзумената на њих саме, дакле ствари које субјекти имају под контролом. „Екстерналности“ су непредвиђене последице које њихове одлуке имају на друге. „Други“ је овде околиш, клима, природа. Нови баланс тражи да се смање непредвиђени ефекти (екстерналности), а прошири простор предвидљивости (интерналности), како би се утицало на Земљу да нас трпи још неко време.

У најстаријем националном павиљону из 1907. (адаптиран 1948. и 1997.), Белгија показује да ће људи, ако су паметни, делити стамбене зграде са флором. Не са саксијама и жардињерама, чега има и сада, већ са читавим шумама и парковима. Изложбу „Градити биосфере: Нова алијанса природе и архитектуре“ потписују Бас Сметс, архитекта и Стефано Манкусо, неуробиолог.

Централни термин је „интелигенција биљки“. Оне је поседују, али за себе. Задатак је да се она прошири тако да под свој штит стави и људе.

Повратак коренима, клупици и трему

Спас људске врсте је у смањивању комплексности. У тај тренд спадају Американци и Енглези. Амерички павиљон (1930) је једини у посебном систему власништва. Не припада држави, већ је од почетка у приватим рукама, последње четири деценије код Фондације Гугенхајм. Ове године се у њему показује изложба „Трем као архитектура великодушности“. Тремови постоје и другде, наравно, али овде се мисли на дистинктивну традицију америчких дрвених кућа са тремовима испред, на којима власници увече седе с породицом и пријатељима. Мисли се на трем као друштвени и симболички концепт доброг, спорог и незахтевног живота ван великих урбаних центара.

Кустоски тим Марлон Блеквел архитектс (Арканзас) је паладијанско прочеље сакрио иза велике дрвене конструкције наткриљеног трема. Даске су лепљене венецијанском земљом, да се истакне раритет спорости. Ко довољно дуго седи на трему на столици за љуљање, то би била поента, већ ће му једног тренутка пасти на памет како да спаси Планету Земљу.

Други пример су Британци. У њиховом павиљону (1909, неоренесанса) показује се низ инсталација под заједничким називом „ГБР – Geology of Britannic Repair“, што је тешко превести да не оде у абсурдно, али се своди на „поправке“ британске историје колонијалне силе и кајање према колонизованима.

Изложба је настала у колабориацији архитектонског студија “Cave_bureau” у Најробију са двоје Британаца, географкињом Катрин Јусоф и теоретичарем архитектуре Овеном Хопкинсом. Кроз инсталације се прате стратегије преживљавања дуж Великог афричког раседа/Fossa magna, који се растеже од југоисточне Африке до југа Турске.

Визуелно доминира бронзани одлив (умањеног) локалитета у кенијском делу раседа, познат под називом „Павијански парламент“. Павијански парламент је заједничка именица за тип пећина које преферирају кеињски павијани када траже склониште за мирну ноћ без предатора. Оне су на узвисини, суве, прозрачене и тешко приступачне.

Претпоставка је да мајмуни знају шта да чине ако намеравају да преживе у неповољним условима. Британски допринос за мото овогодишње Мостре (интелигенција) је архитектонско- антрополошка теорија склоништа и збега.

Епилог

Златног лава је ове године добио Бахреин са инсталацијом „Топлотни удар“/Heatwave, изложеном у Арсеналу, некадашњем венецијанском бродоградилишту, које служи као заједнички простор државама без павиљона. Тема је пригодна на више географских ширина, како преживети под Сунцем које храни и убија.

Мање познато и ређе спомињано је да је похвалницу, награду у рангу сребрног лава у националној конкуренцији, добио британски ГБР-прилог постколонијално освешћене геологије. По квалитету, могао је бити похваљен сваки учесник. Свака инсталација је имала барем једно генијално зрнце са саветима за ношење с климатским променама.

Уместо Земпера, Интернационални жири се одучио за Дарвина.