Шекспиров „Сан летње ноћи" у бечком позоришту Јозефштат

Сан летње ноћи слабо трпи техничке модернизације, не воли видеоизације, љубоморно чува ренсансни идентитет. Радња с лакоћом скаче између митолошког, фантастичног и обичног.

Атински краљ Тезеј жени се Амазонком Хиполитом, аматерска позоришна трупа увежбава представу у њихову част, два млада заљубљена пара беже од куће, а у шуми иза града свађају се вилењаци Титанија и Оберон. На крају се сви нађу у шуми пуној чаробних бића, где почиње весео расплет.

Да ли у данашњем позоришту има премало чаролије?

„То не бих рекао. Чаролије настају на различите начине. Некад их доноси једна обична реченица, некад се отвори звездано небо, или човек долети с небеса. Позориште је по себи чаролија. Без обзира колико је некад хладно, епско или романтично, узвишено или реалистично, позориште остаје предивно место које не опслужује само ескапизам, већ храни главу и срце, душу и мисао. Позориште је велика гозба“, сматра редитељ Јозеф Кеплингер.

„Хиполита се удаје, није нека велика љубав, више посао, али свадба је свадба. Друга моја улога је Титанија, краљица у земљи вилењака. Ту обичну сценску магију, њу би позориште себи требало чешће да приушти, с оне стране модернизма. Вероватно је то разлог да овај комад живи тако дуго и успешно. Кад Титанија са свитом изађе на сцену, онда се за моменат заиста осећам пренета у неко друго време“, наводи глумица Сандра Цервак која у представи тумачи улоге Титаније и Хиполите.

Ова Шекспирова комедија готово да се може узети као доказ да се позоришна уметност развила из сна, као што се Фројдова теорија развила из снова.

Однесите нас негде другде, универзално говоре реакције публике – негде где су виљењачки владари бољи од људских.

„Верујем да прича показује да се некад у сну изгубимо у просторе које никад не бисмо приметили у будном стању. И кад се пробудимо носимо такве снове у себи, питамо се шта је то било – обична глупост, или разговор са непознатим собом. Неки снови трају, они су као фабрика душе, а то је управо овај комад, увек велика радост за оне који играју и гледају“, додаје Кеплингер.

Људима фали одушевљење за зиму, каже вилењачка крајица Титанија. И истина. Магла је, хладно, мрачно, ратови на све стране, а у старом Јозефштат театру игра се Шекспиров Сан летње ноћи. Нови ескпаизам је шарен, магичан и редак зато треба ценити овакве моменте кад се позориште врати властитим коренима – фантазији и чистом весељу игре.