Фасцинантна историја мумија у Музеју човека у Паризу

Културни, научни и етички аспект мумифицирања у различитим цивилизацијама у фокусу су поставке „Мумије“ париског Музеја човека. Посетиоци се до краја маја могу упознати са историјом техника очувања тела у различитим крајевима света – од древног Египта до Анда.

У Музеју човека у Паризу поставка под називом Мумије представља девет мумифицираних тела. Истражује се културни, научни и етички аспект мумифицирања у различитим цивилизацијама. Представљене су технике мумифицирања, жеља за вечношћу и улоге музеја у излагању људских остатака.

„Бавили смо се питањем смрти и мумијама, покушали смо да нађемо начин да их изложимо уз дужно поштовање. Фокус нам је био на личностима које су мумифициране, ко су оне биле, шта су радиле, али и како су завршиле у различитим институцијама и музејима“, истакао је Паскал Селије, истраживач у француском Националном истраживачком центру.

Већина експоната – мумија, део су поставке Музеја човека, али су приказани и историјски предмети, археолошка архива и савремени уметнички радови надахнути традицијама мумификације. Ту је и научна анализа мумија, попут Девојчице из Стразбура.

Теме које поставка истражује су научни и културни аспекти. Међу изложеним мумијама је и Чачапоја, мушкарац из Перуа, откривена 1977. године у једном маузолеју на Андима. Она је била надахнуће за француског сликара Пола Гогена. Сматра се да је утицала на прављење слике Крик Едварда Мунка.

„Ова мумија је симбол наше збирке, знак препознавања нашег музеја. Датира из 12. века нове ере, припадала је цивилизацији Чачапоја. Импресивна је због својих детаља“, објашњава Паскал Селије.

У том париском музеју прати се фасцинантна историја мумија, а поставка комбинује науку и културу.

Од открића мумије никада нису престајале да фасцинирају јавност. Без обзира на то да ли су археолошко благо или чудовишта у филмовима добро су познате свима. Иако се најчешће доводе у везу са древним Египтом и фараонима, египатска цивилизација није и једина која је користила процес мумификације. Може се наћи и у Латинској Америци и Европи. Технике мумифицирања су се кроз историју мењале.

„У средњем веку се за мумифицирање користио мелем и сличне ствари, а савремена техника подразумева убризгавање инјекције – замени се крв течношћу“, наводи Паскал Селије.

Нека тела су мумифицирана у седећем положају а друга у лежећем. Нису сва сачувана као нага – има и одевених или прекривених.