Позориште у 2021: Пандемија, по-етика и естетика

Почетком минуле године ниједна управа позоришта у Србији није могла са извесношћу да планира репертоар, а репертоар је један од стубова на којима почива свако позориште. Прекидан је рад на већ започетим представама, отказиване су премијере и представе на редовном репертоару, страх и подозрење увукли су се у позоришне сале и фоајеа, гардеробе и шминкернице, у позоришне радионице и клубове, међу глумце и публику.

Kрајем марта ситуација се донекле стабилизовала. Након што су отварана па затварана, позоришта су поново почела с радом, уследиле су премијере, публика се, не без извесне задршке, вратила у позоришне сале, али у много мањем броју због епидемиолошких мера и поштовања фамозне физичке дистанце. А истинског позоришта, као што знамо, нема без живе интеракције, без глумаца на сцени и гледалаца у сали.

Према тврдњама неколико директора и управника позоришта, изречених у епизоди Позориште у изолованом друштву ТВ серијала Читање позоришта, због смањеног броја публике позоришта од почетка пандемије губе око 70 процената прихода од улазница у поређењу с временом пре ковида 19. Ипак, према речима истих саговорника, буџети позоришта нису смањени, чак су незнатно и повећани. Али то, нажалост, није битно утицало на квалитет приказаних представа што још једном потврђује неписано правило да није све у новцу, поготову у уметности.

Наиме, а то нема никакве везе с пандемијом, основни проблем нашег позоришног живота и дан-данас је недостатак идеја, недовољно промишљена репертоарска политика, страх од ризика и искорака у савремене позоришне праксе које подразумевају друкчије поетике и естетике од оних које углавном гледамо на сценама диљем Србије. Kао да се неки други вирус (безидејности, безвољности и неинвентивности) увукао у наше позориште последњих година. Уз часне изузетке, наравно.

Протеклу ћемо позоришну годину памтити и по чињеници да неки позоришни фестивали практично нестају (нису одржани по други пут заредом), Битеф је имао најслабије издање још од времена санкција, а Стеријино позорје је, парадоксално, имало најбројнију селекцију у последњих десетак година. То, међутим, мање сведочи о богатој и квалитетној продукцији, а више о племенитој намери управе нашег најзначајнијег позоришног фестивала да подстакне и подржи позоришни живот у овим невеселим околностима.

Тешко је, а то опет нема много везе с пандемијом, издвојити неке доминантне тематске, поетичко-естетичке токове у протеклој позоришној години. Ипак, бар што се овог критичара тиче, издвајају се неке представе које тематизују мушко-женске односе, урушавање брака и породице, али и оне које тематизују убоги живот неснађеног појединца, изгубљеног у свету и времену неоробовласништва подједнако као и у сопственој усамљености и отуђености од тог и таквог света и не баш пријатељског окружења. Ишчилели су се емпатија и разумевање за ближњег у свеопштој трци за фамозним успехом и стицањем, у којој се трци не бирају ни средства ни начини.

Избор који следи је, наравно, субјективан јер је селектор (или изборник) субјекат, а не објекат, како је то давно објаснио Јован Христић. Ипак, избор се темељи на јасним и недвосмисленим уметничким критеријумима, а можда би био и другачији да неколико премијера предвиђених за децембар није одложено за средину или крај јануара ове тек освануле, 2022. године.

1. Петер Хандке: Kаспар, режија Милош Лолић, Југословенско драмско позориште

2. Тена Штивичић: 64, режија Алиса Стојановић, Атеље 212

3. По роману Енеса Халиловића: Ако дуго гледаш у понор, аутор и редитељ Златко Паковић, Регионално позориште Нови Пазар

4. Александар Поповић: Kус петлић, режија Милан Нешковић, Народно позориште Суботица

5. Хенрик Ибсен: Нора, режија Тања Мандић Ригонат, Народно позориште у Београду.