„Прашина и свила" у бечком музеју

Више од две хиљаде година су робе размењиване између Европе и Азије, кроз безимену инфраструктуру преко широких пространстава земље и мора. Тек је крајем 19 века немачки картограф Фердинанд Рихтхофен у својој књизи о Кини ту разуђену мрежу саобраћајница објединио под једним именом као „путеве свиле".

У колективној меморији, то је постао сингулар, „Пут свиле". Географија је постала исходиште митологија о злату и свили далеких крајева, где цветају дивље јабуке, а небески коњи промичу хоризонтом.

„Почетна идеја је рефлексија на актуелни Нови пут свиле. Кад је Кина 2013. кренула с пројектом „Појас и Пут" помислили смо да би било добро осврнути се унатраг, показати историју тих трговачких рута кроз етнографију, археологију и уметност", истакла је Катарина Ланг, кустос изложбе.

Ова изложба враћа романтизацију једне инфраструктуре на тло реалних чињеница. На сву срећу, митови се и даље добро држе. За то се пре свега брине дизајнер поставке.

„Покушали смо да креирамо временски слојевит простор, где се посетилац стално пребацује из једног нвоа у други и корача кроз епохе. У тепих смо уткали мале путоказе који повезују групе експоната. На пример објекте који говоре о сусрету култура, као географске карте; или објекте чежње, као свилу и лапис лазули. Неки путокази воде до градова бајки Самарканда или Бухаре - какви су некад били у сновима Европљана, какви су данас у реалности", рекао је Кристијан Стурмингер, дизајнер изложбе.

Пут свиле је романтично име за инфраструктуру која је пре свега била тврдо економска. Још од антике, том рутом су се кретали трговци, робе, војске, религије и епидемије.

Кретали су се кроз степу и прашину, кроз морске путеве и шут пропалих империја - али су остављали трагове на свили.