Дупли Битеф: На ивици будућности

Нема никакве сумње, и око тога ћемо се лако сложити, да је организација великог међународног позоришног фестивала у оваквим околностима својеврстан подвиг. Међутим, пандемија, неизвесност, страх и подозрење, невесела ситуација која се мења из дана у дан, не могу бити оправдање баш за све, поготову не ако је фестивал већ организован овако, у оваквом обиму и за оволико пара. Такозвано дупло издање Битефа протекло је под слоганом „На ивици будућности“. Како се испоставило, овај инспиративан мото не наводи нас само на промишљање света у којем живимо него, готово парадоксално, сведочи и о Битефу јуче, данас и сутра.

За дупли Битеф Градски секретаријат за културу определио је великодушних 45 милиона динара, а Министарство културе 12 милиона. Немам увид у донације спонзора. За те паре видели смо 12 представа из Белгије, Аустрије и Мексика, Француске, Ирана, Немачке, једну онлајн из Хрватске, четири из Београда и мноштво пратећих програма. Дошао је и завидан број гостију из иностранства. Отказане су само две представе: из Немачке и Словеније. Овако гледано све изгледа сјајно и готово невероватно с обзиром на околности и злоћудну пандемију. Али, шта смо заправо видели, какве смо представе гледали?

На тематском плану дупли Битеф је, у једном сегменту, фокусирао глобалне проблеме данашњице: климатске промене и угроженост екосистема. У другом делу проблемски фокус је био на тзв. трансхуманизму и постхуманизму, на сукобу људског субјективитета и софистициране технологије. Ако говоримо о естетици, поетици и извођачким праксама, гледали смо просторно-визуелно-аудио-атмосферске инсталације, кореографије с елементима говорног позоришта, кореографисана и деконструисана извођачка тела. Било је ту и хуманоидних робота и свевидећих дронова, представа без глумаца и на интернет платформама...Али ни једне драмске представе која се темељи на савременим извођачким праксама и преиспитивању света у којем живимо, а чији проблеми нису само нарушена еколошка равнотежа и технолошка експанзија и манипулација. Чак и да је дошла представа Позоришта Шаубине редитеља Томаса Остермајера, Ибзенов Непријатељ народа, једна ласта не чини пролеће.

Уместо да се све набројано, од тематике до естетике, смести у пратећи програм и продискутује на панел дискусији, као што и јесте на приређеној конференцији „Седимо на грани: солидарност или суноврат“ (о нарушавању екосистема) или да се све то смести у један сегмент Фестивала, проширило се и инфицирало цео главни програм. И... шта смо видели? Представе чији су наративи поједностављени и упрошћени, на ивици помодарства и политичке коректности, иако третирају врло озбиљне, актуелне теме и проблеме савременог света. Гледали смо представе чија је политичност сведена, у појединим случајевима, чак на ниво пуке илустративности и телефонирања шта се ту у ствари проблематизује.

Част такозваног драмског позоришта, без Остермајера, браниле су три представе из Београда: једна у продукцији Југословенског драмског позоришта и две Београдског драмског позоришта (БДП). Једна од потоње две, Цемент, редитеља Себастијана Хорвата, троструког Битефовог лаурета из претпрошле године, на дуплом Битефу освојила је, равноправно с представом Опчинио сам те, Гран при. О наградама не вреди расправљати, оне су легалне чак и кад нису легитимне. Ипак, професија ми налаже да изнесем неколико непобитних чињеница. Представа Цемент није прошла селекцију за овогодишње Стеријино позорје, а код домаће критике прошла је кроз иглене уши. Најзад, продуцент те представе је Београдско драмско позориште, чији је директор уједно и председник Управног одбора Битефа. На страну јалов покушај селектора да нас убеди како је реч, тобоже, о представи на битефовском трагу. Пошто не желим да мешам политику у све ово, не желим да придајем икакав значај ни чињеници да су Градски секретар за културу, чији је секретаријат онако великодушно определио оних 45 милиона динара Битефу, и директор БДП, уједно и председник Управног одбора Битефа, из исте партије.

Ипак, да ли можда овде назиремо неки сукоб интереса, да ли је часно да чак две представе једног позоришта учествују на Битефу, и то у конкуренцији за награде, од којих је главна награда и освојена, ако је већ директор тог позоришта уједно и председник Управног одбора Фестивала? Али, као што рекох: награде не вреди коментарисати. Међутим, награде врло често не сведоче само о квалитету награђених представа него и о квалитету самог програма фестивала. У овом случају свакако.

Коментаришући слоган овогодишњег дуплог Битефа, уметнички директор и селектор је рекао да смо, бар у Србији, ближи суноврату у амбис него искораку у будућност. Бојим се да исто важи и за Битеф. Ипак, нада у светлију будућност вазда тиња. Битеф се последњих година прећутно, али с правом, одрекао одреднице „нове позоришне тенденције“. Али, шта је онда Битеф, какав је и чега то фестивал?

Мислим да је дошло време да се о томе најзад отвори јавна расправа, као својевремено о Стеријином позорју кад је пролазило кроз кризу, лутајући од једног до другог концепта. Том дијалогу бисмо се радовали сви ми који волимо и подржавамо Битеф чак и онда када га критикујемо.