Из тамног вилајета

Вук Караџић је, уз објашњење појма „тамни вилајет или само тама“, након упозорења које долази из мрака („Ко овога камења понесе, кајаће се, ако не понесе, кајаће се!“), на крају додао стихове: „Па се носе по Косову равном / Док на таму починуло сунце.“

Овакав завршетак представља и својеврсну опомену за слушаоце или читаоце предања. Јер, приповетка се прича забаве ради, а предање да би се поучило, поправило понашање.

Вук је био Кристифор Колумбо српског народа. Са стрпљењем мудраца и пустињака, сакупио је невидљиву и видљиву баштину, напабирчио гомилу вечитих књига, очувао наш тамни вилајет.

Те књиге представљају супстрат културног наслеђа – као оно јутро што није садржано само у раном добу, него и на вишем ступњу, у потпуном дану неког друштва, местимично чак и у сутону његовог пропадања.

Али, каква је зла судбина задесила наш народ, да његове духовне драгоцености тако лако, бесповратно нестају? Уместо пропадања, читава једна нова култура, попут живе ватре, могла је да се развије на старом, угашеном огњишту.

Дивили смо се и непрестано се дивимо другима који на нама непознатим језицима и мелодијама певају и играју на филму, телевизији и позорницама, пишу у књигама, описујући призоре чији су извори далеки, а, притом, заборављамо на сопствене садржаје које можемо да понудимо свету. 

Наследници духовних добара немају права да труд предака нагрђују лењошћу, да окрећу главу од тог завештања. Тај исти свет био би нам захвалан да му узвратимо својом причом, својом игром и својом песмом, као што је то некада умео Иво Андрић.

За своју прославу, Милорад Мишковић, српски балетски уметник светског гласа, одабрао је да, поред балетског дивертисмана из Дон Кихота, у Народном позоришту наступи Народни асамбл „Коло“, са великим програмом српског фолклора.

Док је најављивао овај програм, публика се згледала са неверицом. Оног тренутка када је експлодирала игра, свима је било јасно зашто је велики уметник одабрао управо нашу игру и песму. 

Можда ће у неком срећнијем времену, као у обрнутој бајци, народ послати своје изасланике по драгоцености из тамног вилајета, како би потомцима и свету открили благо пред којим је савременост била слепа. Сан о бољем животу сеже далеко преко свог социјално-утопијског родног дома, наиме у сваку врсту културне антиципације.

Ево нас данас поново пред тамним вилајетом. Ако не узмемо, покајаћемо се, ако узмемо покајаћемо се.

Први камен: Култ

Дионисов култ, помешан са оријенталним елементима, садржавао је плесове истинске опсесивности којом је био обузет плесач и његово братство. Кружни плес дитирамба је понављао колективна кружења учесника којима је овладала божанска манија.

При оријенталним обредима, који су били упражњивани код исламских народа, та кружења или обртања била су, у исти мах, и израз егзорцизма и колективне хистерије. 

Што се тиче сатирске игре, њено културно порекло је било двоструко: с једне стране, њени плесови, састављени од неконтролисаних скокова, део су индивидуалне маније.

С друге стране, прерушавање учесника потицало је од старих карневала, у којима су учесници носили маске коња. (Коњ је тада био животиња из пакла.)

Комедија је у свом почетном облику била продужетак онога што се звало Comoi, врста покретних маски које оживљавају младићи у покрету, приликом отварања културних свечаности.

Дионисов култ у та три рода повезује физичка веза: то је обузетост, прецизније – хистерија, у којој плес представља истовремено ослобађање и задовољење. Управо у томе би требало сагледавати појам катарзе.

Други камен: Народне глуме

У народним играма Србије, које чувају и остатке прехришћанских обичаја, несумњиво има драмских елемената. Први је Лаза Костић, у тексту „Народно глумовање“, запазио „некоје појаве самониклог народног театра, што их изводи прости, неписмени народ, који није никад видио умјетне позорнице ни чуо за глумце вјештаке“.

„Домишљао сам се, да је можда у најстаријим незнабожачким обичајима прва клица драмског живота. Чини ми се да је у коледама, краљицама, ладалицама и додолама, исти замет, што га испитивачи старина налазе за јелинску драму“, писао је.

Поворке маскираних комедијаша који су учествовали у покладним ритуалима обилазиле би у покладним данима насељена места. У њима су углавном учествовали мушкарци, који би се прерушавали у супротни пол.

У поворци су увек били „млада“, „младожења“ и сватови. „Млада“ је представљана у благословеном стању, док би „младожења“ носио штап или празилук, симболе фалуса. Радње које су се изводиле имале су наглашене комичне и пародијске црте и све што се догађало недвосмислено је било прожето еротским подтекстом.

Овим покладним ритуалима се дуго придавало магијско значење, као утицај на онострано, ради просперитета овостраног. У секуларном виду покладни ритуали се и даље појављују, али као предмет шале у разузданој поворци која одбацује све стеге.

Трећи камен: Каљава игра

Сеоске кућне представе су биле карактеристичне за зимске периоде и изводиле би се у сеоским домаћинствима током дугих вечери и беспослице.

Једна од њих, „Каљава игра“ под називом „Женидба дебелог Лазе“, забележена је у селу Јабучје. Последњи пут је одиграна 1938. године. Започета је и 1950, али, због свађе, није завршена.

„Каљава игра“ је занимљива, али и опасна по живот, па се због тога није ширила. Играли су је само мушкарци, и то они који су хтели да трпе све што их снађе. Учесници би, кроз физичко насиље, трошили акумулисану енергију зимских дана. Ово сурово позориште је доносило непријатну слику о недоличностима нашег живља и, вероватно због тога, није имало ширу рецепцију.

Верујем да би пажљива реконструкција „Каљаве игре“, на основу сачуваног сценарија, могла да буде занимљива и савременом гледаоцу. Присетимо се, да су седамдесетих година представе које су извођене на БИТЕФ-у неговале физичку експресију као облик ритуалног театра.

Четврти камен: Вучји хорови

У неким српским крајевима, у току свадбених свечаности, младићи из села, названи „вуковима“, „нападају“ младожењину кућу непосредно после спајања младенаца. Држећи за руке један другог, поређани „у ланац“ завијају као вукови и вичу: „Около, вуче, чувај младу момче, чувај овцу да ти је вуци не изију.“

Појава вучјих хорова је особеност народног глумовања на српским просторима. Веселин Чајкановић је указивао на паралеле са Дионисовим култом (териоморфни хорови) и претпоставио да вукови представљају претке који се јављају у вучјој форми да би узели учешће у једној породичној свечаности.

Мислим да имамо право да о вучјим играма говоримо као о играма јараца; (чланови дитирамба су се звали јарци, на античком грчком – трагои). Ова паралела речито говори развоју једне у прилог, а за парцијалну могућност развоја друге.

На нашем тлу остало се на нивоу вучјег хора, за разлику од античког хора, из којег се развило позориште. Из различитих разлога (прогони, напредак хришћанства), вучје игре нису могле да достигну утицај на заједницу какав је имао Дионисов култ. 

Пети камен: Једна емигрантска представа

У италијанском градићу Ђоја дел Коле, у данашњој провинцији Бари, забележена је свечаност која се одиграла 1. јуна 1497. године. Била је то забава у част будуће супруге напуљског краља.

У пространом дворишту је изведен плес, а извођачи су били некакви Словени, чија су имена била: Душко, Радоња, Вук, Вукашин, Вучета, Милица, Мила, Радослава, Стана, Ружа, Цвијета... и друга. Словенски играчи су се „скачући као козе, окретали и заједно сви су певали“.

Италијански песник који није познавао језик Словена записао је песму како је умео. Песму је дешифровао Мирослав Пантић, и утврдио да је песма бугарштица и да има заокружену причу.

„Војвода Јанко, из тамнице у којој чами, дозива орла који вије над Смедеревом и заклиње га да пође смедеревској господи, нека се за њега моле славном Деспоту да га отпусти из тамнице, па ако му Бог у томе помогне и славни га Деспот ослободи, обећава да ће орла нахранити црвеном турском крви и белим витешким телом.“

Словени су певали без музичке пратње – што је особеност српског начина, и притом гласно викали на „свом језику“, а онда је сваки од њих пио „по свом обичају... и то мушкарци, жене, одрасли и они који су још деца“.

Постојбина ове песме је била у Србији, из времена владе Ђурђа Бранковића, највероватније у Смедереву. Реч је о тамновању Сибињанин Јанка (Хуњади Јанош) у Смедереву, после његовог тешког пораза на Косову. Песму су у Италију пренеле избеглице, које су бежале из Србије пред турским завојевачима.

После пропасти деспотовине, настао је тамни турски вилајет и везе Срба са светом се прекидају, сем у оним крајевима у данашњој Војводини и Мађарској, где је позоришни живот настављен под утицајем средњоевропске културе. Народни театар је остао удаљен од економских и културних центара и наставио да живи у традицији народа, али због наведених околности, није постао узор за световну драму и позориште.