Поглед кроз дигиталну кључаоницу на наше виртуелне душе

Ове године Angelus Novus навршио је 100 година. Но, овај стогодишњак и даље је виталан и инспиративан, као што је био и у својим младалачким данима. Angelus Novus, Нови анђео, често називан и Анђелом историје, слика на папиру невеликих димензија коју је Паул Кле насликао 1920. године, једно је од амблематских дела 20. века, које је подстакло мноштво интерпретација и промишљања. Једно од најранијих и најпознатијих забележио је филозоф Валтер Бенјамин 1940. године, у својим Тезама о појму историје.

„На њој је приказан анђео који изгледа тако као да покушава да се удаљи од нечега чиме је опчињен. Очи су му разрогачене, уста отворена, а крила раширена. Мора бити да тако изгледа анђео историје. Лицем је окренут према прошлости. Оно што се нама јавља као ланац догађаја, он види као једну једину катастрофу, која без престанка гомила рушевине на рушевинама и баца му их пред ноге. Радо би он застао, будио мртве и састављао све што је било разбијено. Али из Раја дува олуја и пуни му крила, и тако је јака да анђео више није у стању да крила склопи. Та олуја га незадрживо носи у будућност, којој је леђима окренут, док хрпа рушевина пред њим нараста до неба. Оно што називамо напредак јесте та олуја“.

Бенјамин је слику Angelus Novus купио недуго по њеном настанку, пошто ју је видео на Клеовој изложби у Минхену 1921. године, и држао је потом у својој берлинској канцеларији. Бежећи од нациста, пре него што ће септембра 1940. извршити самоубиство на француско-шпанској граници, он је слику оставио у Паризу код свог пријатеља, француског филозофа Жоржа Батаја. После ослобођења Анђео је прешао у руке Теодора Адорна, а затим код Бенјаминовог пријатеља Гершома Шолема, филозофа и стручњака за јеврејски мистицизам. Након Шолемове смрти, његова удовица Фанија је 1987. слику поклонила Музеју Израела у Јерусалиму, где се и сада налази.

Поглед у срушене људе

Погодан за ишчитавања али и учитавања бројних значења, Клеов Анђео деценијама је инспирисао бројне филмске ствараоце, писце, сликаре, музичаре. И у 21. веку Angelus Novus остао је незаобилазан у промишљању духа времена, убрзања цивилизације и прелаза из механичке у дигиталну епоху.

Тако, у код нас недавно објављеној књизи немачке визуелне уметнице и теоретичарке Хито Штајерл Duty Free Art: Уметност у доба планетарног грађанског рата (Факултет за медије и комуникације, превод Александар Недељковић), ауторка излаже своје тумачење Анђела.

„Пошто је анђео окренут ка нама, гледаоцима и – према тврдњи Бенјамина – ка рушевинама такође, крш се сигурно налази изван кадра цртежа. То би значило да се рушевине налазе где и ми. Или, да одемо корак даље: рушевине смо вероватно ми, гледаоци. Можда смо ми рушевине историје, они који су некако прегурали двадесети век, али не без последица. Постали смо одбачени објекти и бескорисни производи, ухваћени у погледу дубоко потресеног анђела који нас вуче са собом, док бива одуван у неизвесност“.

Чему уметност у дигитално доба

Angelus Novus нашао се и на корицама код нас недавно објављене књиге Бориса Гројса У току (Службени гласник, превод Миодраг Марковић). Реч је о есејима једног од водећих светских мислилаца – филозофa, есејистe, критичарa, теоретичарa медија, професорa за руске и славистичке студије на Њујоршком универзитету, вишем научном сараднику на Универзитету за уметност и дизајн у Карлсруеу... Борис Јефимович Гројс је рођен 1947. у Источном Берлину, студирао је у СССР-у, емигрирао 1981. у Западну Немачку, и захваљујући позицији „између Истока и Запада“, поред осталог руску авангарду и руске постмодерне ствараоце умногоме приближио Западу.

Ова његова „расправа о уметности као нечему што тече“, како каже, кроз период дужи од једног века прати дијалог између уметности и филозофије, политике, масовних медија, музеја и однедавно – интернета.

У књизи У току налази се 12 есеја којим се мапирају неке од најзначајнијих тачака модерне и савремене уметности, као што су музеји, кустоска пракса, зависност уметности од теорије, реализам, активизам, архивирање, контекст... Наслови појединих есеја сугеришу њихов тематски и проблемски распон – Постати револуционаран: о Казимиру Маљевичу, Успостављање комунизма, О глобалном концептуализму, изнова, да би последња четири есеја одгонетала дух савременог доба – Модерност и садашњост: механичка репродукција насупрот дигиталној репродукцији, Гугл: речи ван граматике, Викиликс: побуна чиновника, или универзалност као завера и Уметност на интернету.

Реч је о комплексним промишљањима која ће ономе ко је спреман да се упусти у авантуру читања пружити бројне ослонце и путоказе за сналажење у уметничким и цивилизацијским токовима и вртлозима, нарочито онима на уласку у нову епоху виртуелног.

„Традиционална уметност производила је уметничке предмете. Савремена уметност производи информације о уметничким догађајима“, твди Гројс. „По томе је савремена уметност налик интернету“.

Заробљеници вечите садашњости

Једна од теза које Гројс изводи у књизи, истражујући уметност у доба интернета, нових медија и дигиталних технологија, јесте тврдња да ако су технике механичке репродукције уметничког дела давале предмете без „ауре" (о чему је својевремено писао Валтер Бенјамин), дигитална продукција ствара ауру без предмета, претварајући све своје материјале у ишчезавајуће маркере пролазне садашњости.

Есеј Модерност и садашњост: механичка репродукција насупрот дигиталној репродукцији Гројс почиње речима: „Изгледа да се наше савремено доба од свих других историјски познатих доба разликује барем у једном погледу: људски род никада пре није био толико заинтересован за своју садашњост. Средњи век је био заинтересован за вечност, ренесанса је била заинтересована за прошлост, модерност је била заинтересована за будућност. Наша епоха се превасходно интересује за себе. Растући број музеја савремене уметности широм света само је један – али очигледан – симптом тог горљивог интересовања за овде и сада. У исто време, то је и симптом веома распрострањеног осећаја да не познајемо сопствену садашњост“.

Јасно одређујући позицију савременог човека, исти есеј Гројс завршава речима: „Наш доживљај садашњости није толико условљен присутношћу ствари које посматрамо колико изложеношћу наше виртуелне душе погледу скривеног посматрача“.