Кундера и грижа савести самообмањеног денунцијанта

Док се српска јавност паралелно скандализира и фасцинира књигом У пожару светова, биографијом Иве Андрића коју је написао Михаел Мартенс, у неким другим културама, које се по традицији, као и по математичкој „величини“ могу самјеравати са српском, дешавају се колико слични, толико и различити процеси. 

Чешка књижевност, као и српска, има једног нобеловца. Као и у случају српске књижевности, ријеч је о писцу који је писао у вријеме кад је Чешка била дио једне веће државе, а и Нобел је датиран у вријеме постојања те државе, па је својевремено „фактурисан“ Чехословачкој, као што је и Андрићев Нобел „фактурисан“ Југославији. Двадесет и три године послије Андрића, тачније у орвеловској 1984. години, Нобелову награду за књижевност добио је чешки пјесник Јарослав Сајферт.

Куриозитета ради, а и зарад свих теорија завјере које прате „тај мрачни предмет (књижевних) жеља“ из Стокхолма, ваља барем нотирати трач према коме је награда већ била намијењена румунском пјеснику Никити Станескуу, а онда је умјесто једног источноевропског поете као замјена добро дошао други, пошто је Станеску крајем претходне године умро.

Само пет година касније, у сличном трачу је фигурирао Данило Киш, мада је тајминг његове смрти у том смислу много сугестивнији. Киш је умро 15. октобра, а добитник награде је те године проглашен само четири дана касније. Успут, награду је добио Камило Хосе Села, шпански романсијер кога је тешко повезати с Кишом, али те теорије о геополитички адекватним „алтернативама“ свакако су само теорије.

Било како било, пјесници су чуђење у свијету, али успркос Нобелу Сајферт нипошто није прва асоцијација кад неком човјеку који воли књижевност негдје у бијелом свијету поменете чешку књижевност. А ко је прва асоцијација, то свакако знамо сви. Писцу је име Милан Кундера (а рођен је 1929. године).

У контексту оног чувеног цитата („После наше смрти можете испитивати и шта смо били и шта смо писали, али за живота само ово друго."), Андрићева жеља је углавном услишена. Има у Кундерином опусу неколико исказа који изражавају јако сличну жељу, али он у том смислу није имао среће. Добро, усуд му је дао да буде дуговјечнији од Андрића.

У сваком случају, дочекао је, ево, да буде жив кад је у његовој домовини књига о којој се највише прича и пише – његова биографија.

Прије непуних мјесец дана, претпосљедњег петка у мјесецу јуну, у чешким књижарама се појавила књига Јана Новака Kundera: Český život a doba чији наслов, претпостављам, није потребно преводити. Ријеч је о биографији Милана Кундере, али непотпуној, односно биографији која покрива период прије његовог егзила у Француску.

Ради се о четрдесет и шест година Кундериног живота, а пошто он данас има деведесет једну, то је, у овом тренутку, таман тачно пола. Ипак, и о првој половини Кундериног живота, Новак се итекако расписао па књига има око девет стотина страница. То ће вјероватно бити највећа отежавајућа околност у контексту евентуалних превода. 

Иначе, Новак је на књизи радио четири године. Ни он сам није било ко. Иако млађи од Кундере двадесет и четири године, у њиховим животима постоје неке сличности. У вријеме краха Прашког прољећа, Новак је био тинејџер, кога родитељи одводе у САД кад су тамо емигрирали 1969. Као млад човјек, Новак пише прозу и на чешком и на енглеском, а прву књигу му објављује Јозеф Шкворецки. Након „плишане револуције“ Новак сарађује са Вацлавом Хавелом, а имао је и врло конкретне сарадње са Милошем Форманом, рецимо у писања сценарија за филм Валмон.

Ова врста „биографског пројекта“ је нешто ново у његовом раду. Ослонивши се на чињеницу да је одређен број пишчевих школских другова и пријатеља из младости још увијек жив, Новак биографију базира првенствено на интервјуима с њима. Ту је можда и кључни саговорник Иво Понделичек, прослављени чешки сексолог и некадашњи Кундерин интимус.

Мада и сам Кундера у неколико својих књига потенцира утицај који је на њега као писца направио музиколошки рад његовог оца, Новак у својој књизи односу оца и сина прилази из скоро догматске психоаналитичке визуре. Такође, на трагу теза чешког књижевног теоретичара Петра Кусија, Новак инсистира на важности концепта „самообмане“ у Кундериној прози, па и за то тражи аутобиографске коријене. Важно му је и да подсјети на Кундерину „стаљинистичку поезију“ односно да потенцира да је лик Јаромила из Живот је другдје потпуно аутобиографски конципиран.

Ово потоње има круцијални значај. Неки читаоци ће се без сумње сјетити да је прије дванаест година велику прашину подигла (дез)информација о Кундери као денунцијанту чехословачке тајне полиције који је „друкао“ Мирослава Дворачека који је након тога осуђен на 22 године робије од којих је одслужио 14. 

Цијела ствар нипошто није недвосмислено доказана, али Новак у својој књизи случају прилази као адактираном примјеру Кундерине денунцијантске природе, па тражи литерарне „потврде“ и „илустрације“ тога, било у форми пуке успомене, било у форми грижње савјести, што у Шали, што у Живот је другдје.

Критичарима Мартенсове биографије Иве Андрића често смета што ју је, ето, написао неко са стране. Кундерину биографију је написао рођени Чех. Па ипак, чини се да је он у политичкој „употреби“ свог јунака (от)ишао даље. За опширнији осврт на Кундерину биографију вриједи сачекати евентуални превод на српски или на неки од великих свјетских језика. Дотад и ова кратка паралела можда да буде компаративно занимљива.